Како је метафора коју је Адам Смит употребио у осамнаестом веку променила схватање цена и тржишта
Текст: Исидора Костић*
”Истраживање природе и узрока богатства” је књига Адама Смита у којој се први пут појављује термин ”невидљива рука”. Смит се може назвати оцем саврмене економске науке, јер од 1776. године, када је књига представљена јавности, економија се посматра као научна дисциплина која непристрасно износи и испитује теорије о томе како свет функционише.
Смит је сматрао да се целокупно тржиште води ценама јер су оне главни инструмент помоћу ког ”невидљива рука” води економске активности на тржишту. Цене нам говоре колики је трошак тог производа, али и колика је корист од тог добра. Када желимо да наш производ изнесемо на тржиште, не можемо сами да поставимо цену која би нама одговарала и која би нам одмах донела профит, већ морамо сходно другим конкурентним производима и њиховим ценама да поставимо цену свог производа. На пример, када продавац на пијаци истакне цену свог производа која је дупло већа од тренутне цене тог производа на пијаци, врло тешко ће успети да прода свој производ а да не прилагоди цену са осталим продавцима.
”Сваки појединац тежи за тим да упосли свој капитал тако да његов производ буде највеће вредности. Уопштено он не намерава да промовише јавни интерес, нити зна колико га промовише, он пази само на своју сигурност, своју властиту добит. И у томе као да је вођен неком невидљивом руком, ствара учинке који му нису били намера. Следећи свој властити интерес, често промовише интерес друштва успешније него када то стварно жели учинити.”
Адам Смит је покушао да, искористивши само једном метафору у делу, каже да ”невидљива рука” у ствари представља саморегулисано тржиште коме нико са стране не треба да управља јер ће се веза између појединца и друштва свакако успоставити. Сами трговци подстакнути конкуренцијом и профитом усклађују цене са другим трговцима чинећи тако једну складну друштвену целину.
Ипак, на тржишту постоји несвесна сарадња са другим људима што ће довести до испуњавања заједничких интереса и циљева. Смит је то оправдавао тако што је тврдио да је рад једини извор богатства и да свако треба да употребљава своје способности тако да не наноси штету другим људима. Он је заступао став да ће се услед поделе рада повећати ефикасност, односно благовремено извршавање задатака, а да то може да постоји једино на слободном, или отвореном тржишту. Такво тржиште функционише аутоматски, без посредства државе. Међутим, Смит није хтео да искључи државу као систем. Напротив, сматрао је да држава треба да омогући појединцу да развије своје могућности и да их искористи на тржишту.
Отворено тржиште је имало и своју лошу страну. Стварало је велики јаз између богатих и сиромашних, као што је стварало и све већу социјалну неједнакост између људи у дохотку и потрошњи. У савременом свету је глобална неједнакост све већа, а она је управо створена на тржишту. Данас у свету 20 одсто светске популације присваја 80 одсто светског дохотка, док 20 одсто најсиромашнијих располаже са свега 1 одсто светског дохотка.
У настојању да повећају свој профит, власници капитала су спремни да уложе свој новац у производе који постижу највећи профит на тржишту јер купци бирају најниже цене производа који су њима у датом тренутку потребни. То ће доносити профит и привлачиће људе са високим капиталом да улажу свој новац баш у тај производ, а већа куповина тог производа довешће до повећања богатства код капиталиста.
За разлику од Адама Смита, присталице меркантилизма су сматрале да се богатство једне земље заснива на количини новца у облику сребра и злата и да држава треба да донесе све законе који ће подстаћи што већи извоз, а што мањи увоз робе. Смит је сматрао да трговину не треба ограничити. Он и други противници меркантилизма сматрали су да није највеће богатство државе у количини злата и сребра, већ у стварању што веће количине различитих ресурса и у њиховом ефикасном коришћењу.
Повећавајући свој капитал одређене компаније су временом стицале монопол над одређеним тржиштем. Чак и ако би тржипте требало да буде отворено и да пружи једнаке шансе за све људе, у садашњем свету није тако. Напротив, људи са високим капиталом користе термин ”невидљива рука” као неку врсту одбране и оправдања да сви имају једнаке шансе, а у ствари желе да држе под контролом што већи капитал и број тржишта.
ПИОНИРИ
Наука је процес. Нове идеје, парадигме и знања ничу захваљујући раду хиљада људи. Но, кроз борбу за тако освојене концепте, појединци преусмеравају токове сазнања. Ко су заправо пионири науке?
* Аутори серије текстова о научним револуционарима полазници су Колоквијума научног новинарства ЦПН-а.