Uprkos fantazijama da je na Zemlju poslat kao božji izaslanik da otkriva tajne čovečanstva, Džordž Prajs je ostvario izuzetan doprinos u oblasti evolucione biologije
Tekst: Slađana Šimrak
Smrt Džordža Prajsa došla je neočekivano. Samoubistvo pored polomljenog prozora u jednom od londonskih skvotova, prohladnog 6. januara 1975. godine. Sahranjen je u prisustvu desetak ljudi.
Šestoro prijatelja beskućnika našli su se tu, na neobeleženom grobu, zajedno sa dvojicom najznačajnijih evolucionih biologa tog vremena, Bilom Hamiltonom i Džonom Mejnardom Smitom, retkima iz naučnog sveta koji su razumeli značaj Prajsovih doprinosa.
Svi su se oprostili od ovog rođenog Njujorčanina, za kojeg je komisija na prijemnom ispitu na Harvardu rekla: „Možda će pošašaviti, ali sigurno nikada neće postati dosadan.“
Njujork
Tridesetih godina, uprkos opštem sunovratu zapadnog sveta uzrokovanog Velikom depresijom, njujorški duh je i dalje bio nepobedivo živ. Za prosečnog mladića to je bila decenija u kojoj je rođen Supermen, velikog Bejba Ruta nasledio je Džo Dimađio, a u Karnegi holu prvi put je izvedena popularna muzika.
U Njujorku je tih godina odrastao i Džordž Prajs, ćutljivi dečak koji nije naročito mario za ovu razigranost. Među njegovim planovima najznačajniji je bio – upisati svoje ime u naučnu istoriju. Već sa četrnaest godina, kao stipendista jedne prestižne privatne škole na Menhetnu napisao je sedamdesetak strana dugačak rad o arhitekturi starogrčkih hramova, na kojem bi mu pozavideli mnogi univerzitetski profesori.
Ipak, najviše je među školskim predmetima voleo matematiku i fiziku. Na časovima geometrije sedeo bi u zadnjem delu učionice i tek bi povremeno podigao pogled i tiho dao odgovor koji niko od ostalih učenika ne bi razumeo. Tada je želeo da postane fizičar.
Međutim, zbog raznih posledica ekonomske krize, jedanaesti razred je upisao u nešto udaljenijoj besplatnoj školi. Džordž Prajs je bio deo zlatne generacije ove škole. Posle nastave bi ostajao u laboratorijama sa budućim nobelovcem Džošuom Lederbergom, budućim pionirom magnetne rezonance Džozefom Fajlom, Bejder blizancima, koji će postati nadaleko čuveni profesori medicine, košarkašem Natom Milicokom i kompozitorom Kajom Vindingom. Ipak, čak i u ovako snažnoj grupi, Prajsa su doživljavali kao posebnog.
Kada je došlo vreme za studije, u prijavi je svoja interesovanja opisao stihom iz pesme Uliks, Lorda Alfreda Tenisona:
„Pratiti znanje kao zvezdu koja zalazi
iza najdaljih granica ljudske misli.“
Težnju da postane značajan deo naučne istorije pokušao je da ostvari na Harvardu. Međutim, nezadovoljan svojim naučnim doprinosom koji je postigao tokom godina, i još se oporavljajući od operacije tumora štitaste žlezde, 1967. godine napustio je Njujork, svoju suprugu i dve kćerke, i stigao u London.
(Ne)sebična dobra dela
Bivajući usamljen u novom gradu i razmišljajući o napuštanju svoje porodice, Prajs je najviše vremena provodio u javnim bibliotekama, čitajući o problemu evolucije porodice. Tako je naišao na tekstove tada relativno nepoznatog evolucionog biologa Vilijema Hamiltona o genetskoj evoluciji socijalnog ponašanja. Hamiltonov rad dao je matematički model kojim je dokazana važnost srodnosti u ovom procesu.
Ova teorija imala je svoje početke još u radovima Ronalda Fišera i Džona Haldejna. Poznata je navodna Haldejnova izjava da bi „dao život za dvojicu svoje braće ili osmoricu rođaka“.
Hamiltonov rad nudi matematičko objašnjenje evolucije altruizma u široj porodici. Prema njoj, cena sopstvene žrtve koju će jedinka da prinese za dobrobit porodice manja je od proizvoda koeficijenata koji opisuju stepen povezanosti žrtve i porodice, odnosno primaoca, i koristi koju će taj primalac imati. Najjednostavniji primer za ovo je ujed pčele – cena žrtvovanja sopstvenog života manja je od koristi koju će zbog te zaštite imati cela njena košnica.
Ovi rezultati su označili prekretnicu u razumevanju evolucione biologije. Postalo je jasno da geni nisu „odani“ u tolikoj meri kao što se do tada mislilo, odnosno da je jedino važno da njihove kopije preživljavaju u telima drugih, čak i ako smo mi mrtvi. Ovu ideju je kasnije popularizovao Ričard Dokins u knjizi Sebični gen, opisujući u njoj ljude kao „robotska vozila, slepo programirana da sačuvaju sebične molekule poznatije kao gene“.
Hamiltonov pristup imao je određena ograničenja, što je kasnije prepoznao Prajs. Zanimalo ga je, pre svega, da li je Hamilton imao dokaz i o postojanju gena koji omogućuju svojim nosiocima da detektuju prisustvo kopija tih istih gena u drugim telima? Drugim rečima, da li je moguće „osetiti“ genetsku sličnost sa drugima?
Ubrzo, Prajs je došao do nove jednačine koja je opisivala ne samo Hamiltonovu teoriju o selekciji koju će kasniji naučnici nazvati „srodničkom selekcijom“, nego i evolutivne promene u opštem slučaju. Prajsova jednačina u potpunosti je definisala vezu između osobina koje jedinka poseduje i sposobnosti njenog opstanka, kao zbir kovarijanse i očekivanja, pri čemu je kovarijansa mera povezanosti – ukoliko imate osobinu koja je pozitivno povezana sa sposobnošću opstanka, ona će se sve češće pojavljivati.
Očekivanje predstavlja faktor koji remeti proces prirodne selekcije kojim se bavi kovarijansa. Na primer, jedan od ovih faktora mogao bi da bude sebični gen čije ponašanje uništava pojedinca. Ovim Prajsovim radom omogućeno je sagledavanje prirodne selekcije iz novih uglova. Time se, između ostalog, postavilo i pitanje o preslikavanju ponašanja pojedinaca na ponašanje celih populacija. Da li se populacije međusobno takmiče na isti način na koji to rade pojedinci? Takođe, da li se sebični geni ponašaju slično sebičnim ljudima?
Time su započeta modeliranja osobina i sposobnosti opstanka celih grupa, kao i procene uticaja sebičnih pojedinaca na opstanak cele grupe, slično odnosu sebičnog gena i opstanka pojedinca. Prajsova jednačina je objasnila kako se razlog evolucije nekih osobina ponašanja nalazi u njihovoj koristi za neki entitet poput društva, porodice, pojedinca ili samog gena. Ona je pokazala da, kada se prema nečemu odnosimo s ljubavlju, zapravo radimo na pažljivo podešenoj skali sopstvenog interesa, odnosno da ne postoje nesebična dobra dela.
Evolucija stabilne strategije
Iako je tokom celog života bio izraziti ateista, što je bio jedan od faktora koji su uticali na raspad njegovog braka, Prajs je u Londonu postao član evangelističke crkve, opsesivno proučavajući Bibliju u potrazi za skrivenim kodovima. Smatrao je sebe robom koji prima direktne naredbe od Boga, i mesijom kojeg je božanstvo poslalo da čovečanstvu otkrije tajne.
Ipak, njegove nove ideje o evoluciji društva nisu se zagubile među ovim fantazijama. Nakon što je konačno postao priznat u oblasti evolucione biologije, vratio se izučavanju Hladnog rata i započeo proučavanje teorije igara, naročito sa osvrtom na Nešov ekvilibrijum, stanje u kojem se svaki pojedinac ponaša tako da se maksimizuje dobrobit cele grupe.
Džon Neš, američki matematičar, svoju doktorsku tezu pod nazivom „Nekooperativne igre“ u kojoj je definisao Nešov ekvilibrijum, odbranio je 1950. U njoj se suprotstavljao tezama ekonomiste Adama Smita, koji je tvrdio da jedino individualna ambicija donosi opšte dobro, dokazujući da su najbolje odluke one koje su bazirane na potezima drugih.
Na primenama Nešovih otkrića, Prajs je radio zajedno sa evolucionim biologom Džonom Mejnardom Smitom. Prvi zajednički rad objavili su 1973. u časopisu Nature, pod nazivom Logika životinjskih sukoba, predstavljajući ideju evolucione stabilne strategije (ESS).
Za razliku od „obične“ teorije igara, evoluciona teorija igara ne pretpostavlja racionalnost učesnika. Ona se temelji na ideji da prirodna selekcija pokazuje koliko je dobra strategija koju organizam već poseduje.
Evoluciona stabilna strategija dešava se kada cela populacija usvoji strategiju u ponašanju takvu da nijedna alternativna strategija ne može da je pobedi. Kao u Nešovom ekvilibrijumu, ovo se dešava kada pojedinac u svakom koraku procesa donosi najbolje odluke za sebe koje se zasnivaju na odlukama koje su doneli drugi učesnici u „igri“.
ESS, na primer, objašnjava razlog zbog kojeg irvas ima masivne rogove koji su više dekorativni nego opasni. Ona pokazuje korist pojedinca koja se dobija ukoliko irvasi imaju mogućnost da uđu u sukobe, ali da borba ne bude ekstremnna, čime se postiže ograničenje štete.
Smrt
Poveden svojim rezultatima o nepostojanju nesebične ljubavi i žrtve i novim pogledima na religiju, Prajs je početkom sedamdesetih odlučio da testira granice svog altruizma. Svu svoju imovinu donirao je beskućnicima u jednom londonskom naselju, pa je ubrzo i sam postao beskućnik. Ipak, ovo mu nije bilo dovoljno. Prema rečima njegovog biografa, Prajsa i je i dalje mučilo pitanje iskrenosti – da li je poklanjanje svega što je posedovao zaista odraz istinske nesebičnosti?
U pismu Mejnardu Smitu 1972. godine, on kaže: „Imam ukupno 15 penija. Uveravam sebe da će božji standardi katastrofe uskoro biti zadovoljeni. Željno iščekujem da ovih petnaest penija nestane.“ Život na ulici umorio je Prajsa u mnogo većoj meri nego što je to očekivao. I iako je povremeno bio u komunikaciji sa starim kolegama, padao je u sve dublji očaj.
Njegova smrt prošla je gotovo nezapaženo. Vest je objavio samo jedan studentski list: „Istaknuti genetičar sa Univerzitetske bolnice odrekao se svega, uključujući i sopstveni život, zbog svojih religijskih ubeđenja. Svoj novac, odeću i imovinu poklonio je beskućnicima alkoholičarima i napustio svoj dom da bi živeo kao skvoter, gde je i nađen mrtav. Poštovani dr Prajs bio je ubeđen da je imao direktnu telefonsku vezu sa Isusom.“