Упркос фантазијама да је на Земљу послат као божји изасланик да открива тајне човечанства, Џорџ Прајс је остварио изузетан допринос у области еволуционе биологије
Текст: Слађана Шимрак
Смрт Џорџа Прајса дошла је неочекивано. Самоубиство поред поломљеног прозора у једном од лондонских сквотова, прохладног 6. јануара 1975. године. Сахрањен је у присуству десетак људи.
Шесторо пријатеља бескућника нашли су се ту, на необележеном гробу, заједно са двојицом најзначајнијих еволуционих биолога тог времена, Билом Хамилтоном и Џоном Мејнардом Смитом, реткима из научног света који су разумели значај Прајсових доприноса.
Сви су се опростили од овог рођеног Њујорчанина, за којег је комисија на пријемном испиту на Харварду рекла: „Можда ће пошашавити, али сигурно никада неће постати досадан.“
Њујорк
Тридесетих година, упркос општем суноврату западног света узрокованог Великом депресијом, њујоршки дух је и даље био непобедиво жив. За просечног младића то је била деценија у којој је рођен Супермен, великог Бејба Рута наследио је Џо Димађио, а у Карнеги холу први пут је изведена популарна музика.
У Њујорку је тих година одрастао и Џорџ Прајс, ћутљиви дечак који није нарочито марио за ову разиграност. Међу његовим плановима најзначајнији је био – уписати своје име у научну историју. Већ са четрнаест година, као стипендиста једне престижне приватне школе на Менхетну написао је седамдесетак страна дугачак рад о архитектури старогрчких храмова, на којем би му позавидели многи универзитетски професори.
Ипак, највише је међу школским предметима волео математику и физику. На часовима геометрије седео би у задњем делу учионице и тек би повремено подигао поглед и тихо дао одговор који нико од осталих ученика не би разумео. Тада је желео да постане физичар.
Међутим, због разних последица економске кризе, једанаести разред је уписао у нешто удаљенијој бесплатној школи. Џорџ Прајс је био део златне генерације ове школе. После наставе би остајао у лабораторијама са будућим нобеловцем Џошуом Ледербергом, будућим пиониром магнетне резонанце Џозефом Фајлом, Бејдер близанцима, који ће постати надалеко чувени професори медицине, кошаркашем Натом Милицоком и композитором Кајом Виндингом. Ипак, чак и у овако снажној групи, Прајса су доживљавали као посебног.
Када је дошло време за студије, у пријави је своја интересовања описао стихом из песме Уликс, Лорда Алфреда Тенисона:
„Пратити знање као звезду која залази
иза најдаљих граница људске мисли.“
Тежњу да постане значајан део научне историје покушао је да оствари на Харварду. Међутим, незадовољан својим научним доприносом који је постигао током година, и још се опорављајући од операције тумора штитасте жлезде, 1967. године напустио је Њујорк, своју супругу и две кћерке, и стигао у Лондон.
(Не)себична добра дела
Бивајући усамљен у новом граду и размишљајући о напуштању своје породице, Прајс је највише времена проводио у јавним библиотекама, читајући о проблему еволуције породице. Тако је наишао на текстове тада релативно непознатог еволуционог биолога Вилијема Хамилтона о генетској еволуцији социјалног понашања. Хамилтонов рад дао је математички модел којим је доказана важност сродности у овом процесу.
Ова теорија имала је своје почетке још у радовима Роналда Фишера и Џона Халдејна. Позната је наводна Халдејнова изјава да би „дао живот за двојицу своје браће или осморицу рођака“.
Хамилтонов рад нуди математичко објашњење еволуције алтруизма у широј породици. Према њој, цена сопствене жртве коју ће јединка да принесе за добробит породице мања је од производа коефицијената који описују степен повезаности жртве и породице, односно примаоца, и користи коју ће тај прималац имати. Најједноставнији пример за ово је ујед пчеле – цена жртвовања сопственог живота мања је од користи коју ће због те заштите имати цела њена кошница.
Ови резултати су означили прекретницу у разумевању еволуционе биологије. Постало је јасно да гени нису „одани“ у толикој мери као што се до тада мислило, односно да је једино важно да њихове копије преживљавају у телима других, чак и ако смо ми мртви. Ову идеју је касније популаризовао Ричард Докинс у књизи Себични ген, описујући у њој људе као „роботска возила, слепо програмирана да сачувају себичне молекуле познатије као гене“.
Хамилтонов приступ имао је одређена ограничења, што је касније препознао Прајс. Занимало га је, пре свега, да ли је Хамилтон имао доказ и о постојању гена који омогућују својим носиоцима да детектују присуство копија тих истих гена у другим телима? Другим речима, да ли је могуће „осетити“ генетску сличност са другима?
Убрзо, Прајс је дошао до нове једначине која је описивала не само Хамилтонову теорију о селекцији коју ће каснији научници назвати „сродничком селекцијом“, него и еволутивне промене у општем случају. Прајсова једначина у потпуности је дефинисала везу између особина које јединка поседује и способности њеног опстанка, као збир коваријансе и очекивања, при чему је коваријанса мера повезаности – уколико имате особину која је позитивно повезана са способношћу опстанка, она ће се све чешће појављивати.
Очекивање представља фактор који ремети процес природне селекције којим се бави коваријанса. На пример, један од ових фактора могао би да буде себични ген чије понашање уништава појединца. Овим Прајсовим радом омогућено је сагледавање природне селекције из нових углова. Тиме се, између осталог, поставило и питање о пресликавању понашања појединаца на понашање целих популација. Да ли се популације међусобно такмиче на исти начин на који то раде појединци? Такође, да ли се себични гени понашају слично себичним људима?
Тиме су започета моделирања особина и способности опстанка целих група, као и процене утицаја себичних појединаца на опстанак целе групе, слично односу себичног гена и опстанка појединца. Прајсова једначина је објаснила како се разлог еволуције неких особина понашања налази у њиховој користи за неки ентитет попут друштва, породице, појединца или самог гена. Она је показала да, када се према нечему односимо с љубављу, заправо радимо на пажљиво подешеној скали сопственог интереса, односно да не постоје несебична добра дела.
Еволуција стабилне стратегије
Иако је током целог живота био изразити атеиста, што је био један од фактора који су утицали на распад његовог брака, Прајс је у Лондону постао члан евангелистичке цркве, опсесивно проучавајући Библију у потрази за скривеним кодовима. Сматрао је себе робом који прима директне наредбе од Бога, и месијом којег је божанство послало да човечанству открије тајне.
Ипак, његове нове идеје о еволуцији друштва нису се загубиле међу овим фантазијама. Након што је коначно постао признат у области еволуционе биологије, вратио се изучавању Хладног рата и започео проучавање теорије игара, нарочито са освртом на Нешов еквилибријум, стање у којем се сваки појединац понаша тако да се максимизује добробит целе групе.
Џон Неш, амерички математичар, своју докторску тезу под називом „Некооперативне игре“ у којој је дефинисао Нешов еквилибријум, одбранио је 1950. У њој се супротстављао тезама економисте Адама Смита, који је тврдио да једино индивидуална амбиција доноси опште добро, доказујући да су најбоље одлуке оне које су базиране на потезима других.
На применама Нешових открића, Прајс је радио заједно са еволуционим биологом Џоном Мејнардом Смитом. Први заједнички рад објавили су 1973. у часопису Nature, под називом Логика животињских сукоба, представљајући идеју еволуционе стабилне стратегије (ЕСС).
За разлику од „обичне“ теорије игара, еволуциона теорија игара не претпоставља рационалност учесника. Она се темељи на идеји да природна селекција показује колико је добра стратегија коју организам већ поседује.
Eволуционa стабилнa стратегијa дешава се када цела популација усвоји стратегију у понашању такву да ниједна алтернативна стратегија не може да је победи. Као у Нешовом еквилибријуму, ово се дешава када појединац у сваком кораку процеса доноси најбоље одлуке за себе које се заснивају на одлукама које су донели други учесници у „игри“.
ЕСС, на пример, објашњава разлог због којег ирвас има масивне рогове који су више декоративни него опасни. Она показује корист појединца која се добија уколико ирваси имају могућност да уђу у сукобе, али да борба не буде екстремнна, чиме се постиже ограничење штете.
Смрт
Поведен својим резултатима о непостојању несебичне љубави и жртве и новим погледима на религију, Прајс је почетком седамдесетих одлучио да тестира границе свог алтруизма. Сву своју имовину донирао је бескућницима у једном лондонском насељу, па је убрзо и сам постао бескућник. Ипак, ово му није било довољно. Према речима његовог биографа, Прајса и је и даље мучило питање искрености – да ли је поклањање свега што је поседовао заиста одраз истинске несебичности?
У писму Мејнарду Смиту 1972. године, он каже: „Имам укупно 15 пенија. Уверавам себе да ће божји стандарди катастрофе ускоро бити задовољени. Жељно ишчекујем да ових петнаест пенија нестане.“ Живот на улици уморио је Прајса у много већој мери него што је то очекивао. И иако је повремено био у комуникацији са старим колегама, падао је у све дубљи очај.
Његова смрт прошла је готово незапажено. Вест је објавио само један студентски лист: „Истакнути генетичар са Универзитетске болнице одрекао се свега, укључујући и сопствени живот, због својих религијских убеђења. Свој новац, одећу и имовину поклонио је бескућницима алкохоличарима и напустио свој дом да би живео као сквотер, где је и нађен мртав. Поштовани др Прајс био је убеђен да је имао директну телефонску везу са Исусом.“