У граду Си’ану, у централном делу Кине, археолози су открили гробницу од цигала, стару више од хиљаду година. Њена величина и осликани зидови, на којима су представљене фигуре слугу и музичара, као и то што је гробница очигледно била похарана, јасно указују да је у њој била сахрањена особа високог друштвеног статуса. То потврђује и камени епитаф пронађен у гробници, у којем пише да је у ту, 878. године, сахрањена Цуеи Ши, кинеска племкиња и супруга царског гувернера.
Међутим, археологе је изненадило то што је она била сахрањена са три магарца, чије су остатке нашли у гробници, заједно са једном оловном узенгијом. Још их је више изненадило кад су установили да су ове теглеће животиње заправо служиле за спорт, а да је Цуеи Ши била ватрена љубитељка и играчица пола – и то на магарцима. Иако постоје записи из времена династије Танг (владала од 618. до 907), који описују употребу магараца у ове сврхе, ово је први физички доказ да се ова врста пола, названа лвју, играла и у деветом веку.
У древна времена магарац је био изузетно драгоцена животиња и представљао је важан ресурс. Коришћен је како за вучу плугова и кола тако и за тегљење, на тај начин омогућавајући транспорт робе и трговину. Ипак, није се много знало о његовој употреби у активностима попут спорта и разоноде. Значај новог истраживања, које је спровео кинески научни тим предвођен археологом Сонгмејом Хуијем са Академије за археологију Шаанкси из Си’ана, и јесте у томе што расветљава необичну функцију коју су магарци понекад имали у царској Кини, пружајући уједно и увид у то како је изгледао живот жене високог статуса у то доба.
У архивским записима из деветог века наводи се да су Цуеи Ши и њен муж Бао Гао били страствени љубитељи пола, с тим што га је он играо на коњу. Што и не чуди, будући да се поло традиционално практиковао из коњског седла, а истраживачи наводе да датира још из Персије и Парћанског царства (од 2. века п.н.е. до 2. века н.е.). Сматра се да је у Кину пренет у седмом веку.
„Будући да је сматран престижним спортом, и веома важним за обуку коњице, поло на коњима игран је и у војсци и на двору династије Танг у Си’ану, и веома су га уважавали цареви из ове династије“, наводи се у истраживању. „Међутим, ова игра је била опасна, а понекад и фатална, што потврђује и смрт цара Музонга (владао у периоду 821–824).“ Чак је и Бао Гао доживео несрећу играјући овај спорт, изгубивши том приликом око.
„Магарећи поло, у којем су уместо коња коришћени мањи, стабилнији магарци, постао је алтернативни тимски спорт, како за жене и старије људе из елите тако и за оне са мањим богатством“, истиче Хуијев тим. Спорији и нижи, магарци су овај, у то време међу властелом омиљен спорт чинили безбеднијим за играче и играчице, али сигурно не и мање занимљивим.
Стога они, за старе Кинезе, нису били само животиње за вучу и тегљење терета. Хуи наводи да сахрањивање ових животиња заједно са људима указује да су магарци имали такође и духовну или религијску улогу. Овај археолог верује да су они спуштени у гробницу са Цуеи Ши како би могли да отпрате њен дух на онај свет и омогуће јој да и у загробном животу настави да игра свој омиљени спорт.