Како су борбе за женска права широм света довеле до обележавања 8. марта?
Текст: Сташа Бајац
Како се наводи у истраживању Организације Уједињених нација за просвету, науку и културу (УНЕСКО) из 2009, број истраживача – „професионалаца који стварају или концептуализују нова знања, производe, процесe, методe и системe“ – порастао је током тог периода, са процењених 5,8 милиона, на 7,1 милион широм света. Међутим, жене и даље чине тек нешто више од једне четвртине те бројке, или 29 одсто. Док је број научника у свету укључених у истраживања порастао у последњих неколико година, жене научници мање су присутне у пројектима од својих мушких колега у већини региона.
Србија, у којој чак 43 одсто истраживача чине жене, налази се на високом четвртом месту и у односу на европски просек има десет процената више жена у науци. Иако по многим другим мерилима степена поштовања људских права озбиљно заостајемо за својим европским ближим и даљим суседима, 8. март је одличан повод да се истакне да су се српске научнице, упркос незахвалном друштвеном окружењу, избориле за своје место у научној заједници. Но, како је на глобалном нивоу почела борба за женска права и како је довела до обележавања 8. марта, празника који, упркос напорима феминисткиња и групација које се боре за његов друштвеноангажовани аспект, данас везујемо за цвеће и поклоне?
Године 1908. у Њујорку, 15.000 жена изашло је у протестну шетњу, захтевајући боље плате, краћи радни дан и право гласа. Овај талас незадовољства узбуркавао је америчко друштво и наредне године, на иницијативу Социјалистичке партије Америке, 28. фебруара 1909. обележен је први Дан жена. Идуће године у Копенхагену, на Међународној конференцији радних жена, Клара Цеткин, вођа Женске канцеларије Социјал-демократске партије у Немачкој, изнела је предлог да се подржи Међународни дан жена.
Сто жена из 17 земаља сложило се са идејом да се на тај начин званично промовишу једнака права и право гласа за жене. Већ 1911. дан је обележен у Аустрији, Немачкој, Данској и Швајцарској. Међутим, жене нису примале бомбоњере, већ шетале улицама захтевајући да им се дозволи да обављају јавне функције. Запањујућ је податак да је Швајцарска, иако међу првим земљама које су празновале, женама омогућила да гласају тек 1971, док им је у швајцарском кантону Унутрашњи Апенцел право на гласање у вези са локалним питањима додељено тек 1991.
Иницијатива која је започела у Америци проширила се са северне на источну Европу. Уочи почетка Првог светског рата и борбе за мир, последње недеље у фебруару 1913, руске жене обележиле су свој први Дан жена. Овом датуму према грегоријанском календару одговара 8. март према јулијанском, па је празник у западној и северној Европи убрзо и преименован, а жене широм старог континента обележиле су свој први 8. март протестујући против рата и изражавајући солидарност у борби за женска права.
Међутим, у Русији се користио грегоријански календар, па је једна историјски важна победа извојевана крајем фебруара, а не почетком марта. Наиме, последње недеље фебруара руске жене су почеле да штрајкују за „хлеб и мир“, као одговор на смрт преко два милиона руских војника у рату. Политички лидери су им се супротставили, но жене су штрајковале све док, четири дана касније, цар није био принуђен да абдицира и привремена влада је женама доделила право гласа.
Током двадесетог века, Уједињене нације су сваке године одржавале конференцију посвећену Међународном дану жена, која за циљ има усклађивање међународних напора да жене добију своја права жена и учествовују у друштвеним, економским и политичким процесима.
Од свог успостављања, празник се претежно славио у комунистичким и социјалистичким земљама – у Кини је проглашен 1922, а шпански комунисти су га обележавали од 1936. Ово је уједно и главни разлог зашто се Америка дистанцирала од празника, упркос великој улози коју носи у његовој историји. Но, прошле године је амерички председник Барак Обама прогласио март Месецом жена, позивајући грађане да овај међународни празник обележе у духу великих достигнућа жена којa су обликовалa америчку историју.
Осми март je званичан празник у Авганистану, Јерменији, Азербејџану, Белорусији, Буркини Фасо, Камбоџи, Кини, Куби, Грузији, Гвинеји Бисао, Казахстану, Киргистану, Лаосу, Македонији, Мадагаскару, Молдавији, Монголији, Црној Гори, Непалу, Русији, Таџикистану, Туркменистану, Уганди, Украјини, Узбекистану, Вијетнаму и Замбији, а иако није државни празник, слави се и у Камеруну, Хрватској, Руминији, Босни и Херцеговини, Бугарској, Чилеу и, наравно, Србији.