Недавно истраживање је показало да се у свакодневним интеракцијама људи најмање захваљују особама са којима су блиски
Текст: Ивана Николић
Пре него што је почела да ради на тексту који управо читате, ауторка се запитала колико се често захваљује члановима породице или најближим пријатељима након што испуне неку њену молбу или захтев. Осим што је схватила да је то прилично ретко, схватила је да и када би то чинила, најчешће би наилазила на одговоре попут: „Нема потребе да ми се захваљујеш“ или „И ти би исто урадила за мене“.
Да ли се у социјалним интеракцијама са блиским људима „хвала“ подразумева па се зато и не изговара? Колико се често захвалите мајци када вам причува децу или најбољој другарици када вам позајми хаљину? Биће да су ова питања мучила и међународни тим истраживача на челу са Сајмоном Флојдом са Универзитета Сан Франциско де Квито, у Еквадору, који је у својој студији објављеној крајем маја у часопису Royal Society Open Science истраживао колико често говорници осам различитих језика изражавају захвалност у свакодневном говору.
Резултати показују да се говорници пољског, руског, енглеског, италијанског, лаоског и језика сиву којим се говори у једном делу Гане, ћапала којим говори једно племе у Еквадору, и муринпатског који је језик аустралијских Абориџина, најмање захваљују својим најближима.
Посебно је занимљив начин на који је Флојдов тим дошао до резултата. Они су пронашли добровољце са пет континената и уз сагласност инсталирали микрофоне у њиховим кућама и местима на којима се њихове локалне заједнице окупљају. Снимили су укупно 1057 разговора и избројали колико пута је неко у њима саговорнику рекао ту чаробну реч „хвала“.
Анализирајући материјал истраживачки тим је утврдио да се људи захваљују много мање него што можемо да претпоставимо, макар када је реч о члановима породице и блиским пријатељима. Тек око 5,5 одсто испитаника захваљивало се након што си им испуњени захтев или молба. Међутим, истраживачи тврде да чињеница да се блиским људима ретко захваљујемо не значи да са њима имамо већу слободу да будемо некултурни, већ је то пример основног стандарда реципроцитета.
Истраживачи су открили и да током нормалног разговора људи од других нешто траже у просеку на сваких минут и по, али и да када се не захвале, друга особа то најчешће не примети и не наљути се. Особа која тражи услугу да смислен одговор тек када чује „не“. Исто важи и за особу од које се услуга тражи – она има потребу да нешто објасни тек када одбије да уради оно што је од ње тражено.
„Увидели смо да су изрази захвалности у овим околностима изузетно ретки, што указује на то да друштвени реципроцитет у свакодневном животу значи прећутно подразумевање права и дужности када је реч о међусобној помоћи и сарадњи“, тим наводи у студији.
Један од разлога је, како тврди Флојд, то што смо у свакодневном животу мотивисани да учествујемо у заједничким активностима са људима, а оне укључују очекиване доприносе свих учесника. Такође смо мотивисани и да испуњавамо обавезе које проистичу из наших друштвених улога, а захвалност се изражава тиме што поступамо реципрочно.