Тим истраживача са Института „Вајцман“ у Израелу открио је механизам путем којег вируси међусобно комуницирају
Текст: Катарина Стекић
Међу вирусима, посебну групу чине тзв. бактериофази. Ови вируси, како им и име каже, нападају бактерије како би их убили, а потом и користили њихове остатке да се даље размножавају. Испитујући ове микроорганизме, др Ротем Сорек и његов истраживачки тим са Вајцмановог научног института у Израелу открили су нешто необично: бактериофази међусобно комуницирају, и одлучују о судбини својих жртава.
Др Сорек и сарадници су први уочили да вируси могу да остваре неку врсту међусобног контакта. Комуницирају тако што остављају молекулске сигнале који им омогућавају да „планирају“ шта да ураде са жртвом. Откриће је настало испитивањем оних вируса који нападају бактерију Bacillus subtilis.
Наиме, одраније је било познато да бактерије имају свој специфичан начин комуникације. Сореков тим је заправо хтео да испита на који начин Bacillus бактерије упозоравају једне друге на присуство бактериофага. Феномен назван „кворум очитавање“ омогућава бактеријама да на основу броја других бактерија у околини промене своје понашање. Ако број бактерија опада, оне ће активирати систем за размножавање да би повећале своју бројност.
Уместо разоткривања механизма комуникације бактерија Сореков тим је открио да специфичан вирус phi3T има улогу у вирусној комуникацији. Рhi3T има двојаку стратешку улогу – може да убије бактерију као и сви остали бактериофази, или може само да је инфицира, и остане неактиван у живом домаћину.
Шта је одлучивало о понашању овог вируса није било познато док Сорек и један његов студент по имену Зохар Ерес након две и по године истраживања нису пронашли протеин који су назвали arbitrium.
Посао arbitriumа је да сигнализира бактериофазима да ли треба да наставе са убијањем осталих бактерија или је боље да се притаје. Овај протеин лучи phi3T након што убије свог домаћина. Увећана количина овог протеина постаје сигнал за остале вирусе да пређу из фазе убијања у фазу пасивне инфекције.
Сигнал заправо спречава да дође до истребљења свих домаћина пре него што се вируси довољно размноже. Сореков тим је потом открио више од сто различитих система вирусне комуникације који подсећају на arbitrium, а који су међусобно независни, као да сваки прича својим посебним језиком.
Иако аrbitrium делује као моћно оружје вируса, истраживачи га виде и као њихову потенцијалну слабост. Научници имају разлога да претпоставе да и вируси који нападају људе поседују овакве или сличне комуникацијске системе. Шта је са вирусима као што су ХИВ или херпес, који такође имају активне и пасивне инфекције? Уколико бисмо пронашли „гласнике“ у таквим системима, можда бисмо успели да у потпуности сузбијемо њихове смртоносне навике.