До 2050, број градова са температуром која прелази 35 степени ће се готово утростурчити. Да ли ћемо и тада волети лето?
Фото: НАСА
Текст: Ивана Николић
Колико вам је тешко да замислите следећу ситуацију: недеља, подне. Мали правоугаоник црвене боје у десном углу ТВ екрана показује да је већ близу 50 степени у хладу. Репортер, који у руци држи флашу воде, знојав и видно нервозан што је баш њему запало да данас извештава са врелог градског асфалта, каже да ће температурa наредних неколико дана бити натпросечнa за ово доба године, док у позадини видимо потпуно празан град. Све је пусто – паркови, ресторани, пијаце, базени на отвореном; нема чак ни радника јер је, због превисокe температурe, рад напољу строго забрањен. С времена на време пролети неко ко баш мора да буде напољу, коме посао или каква друга неодложна обавеза не дозвољавају да седи у кући, под климом, и чека ноћ не би ли бар мало продисао и изашао напоље. Напољу су још и бескућници.
Док су доскорa високе – али још пријатне – температуре значиле и трошење новца на нове наочаре за сунце, креме за сунчање, купаће костиме, месо и пиво за целодневно роштиљање у башти и нови баштенски намештај, ове нове „ненормалне“ температуре учиниле су потпуно супротно. Врућина више није синоним за задовољство, већ за озбиљан проблем. Због врућине губимо апетит, а она негативно утиче и на наше понашање, те постајемо нервознији, а неке студије наводе пораст криминалних радњи и учесталије друштвене немире као последицу превисоких температура. Болнице су пуне пацијената који се жале на респираторне проблеме, док највећи ризик прети онима са хроничним обољењима, старијим и гојазним суграђанима.
Укратко, на 50 степени Целзијуса – што је више од десет степени изнад здраве телесне температуре – топлота постаје токсична. Стручњаци упозоравају да ћелије нашег организма почињу да се „кувају“, крв се згрушњава, и прекинут је доток кисеоника у мозак. У сувим условима, знојење може да смањи утицај топлоте, али његова заштита слаби уколико је ваздух већ влажан.
Градови који се топе
Сада назад у реалност.
Горепоменути сценарио је, нажалост, веома могућ, а не треба заборавити ни да га је и не тако мали број градова широм света већ искусио, поготово у Индији, Пакистану, југоисточној Азији и неким деловима Кине. Више од 1,1 милион становника пакистанског града Навабшаха је ове године искусило најтоплији април забележен на планети Земљи – температура је била чак 50,2 степена! Две године раније, индијски град Фалоди забележио је 51 степен, што је уједно и најтоплији дан у тој земљи.
Слична ситуација је и са тзв. заливским земљама, чији су становници принуђени да се навикну на топлоту. Тако је у Басри, ирачком граду са преко 2 милиона становника, забележено невероватних 53,9 степена Целзијуса 2016. године, док град Кувајт и Доха бележе 50 и више степени већ читаву деценију. Ипак, вероватно је најзанимљивији случај малог рибарског града Куријата, који се налази на 83 километара од оманске престонице Муската, где се овог лета температуре током ноћи нису спуштале испод 42,6 степени Целзијуса, па се управо та температура сматра највишом „најнижом“ температуром икада забележеном у свету!
Високе температуре, између осталог, утичу и на (велике) спортске догађаје. Тако је ФИФА одлучила да се следеће светско првенство у фудбалу, које се одржава у Катару 2022, одигра током зиме уместо за време летњих месеци. По свој прилици, нешто слично десиће се и у Јапану. Наиме, политичари у тој земљи трентуно дебатују о томе да за Летње олимпијске игре у Токију идуће године поново уведу летње рачунање времена како би атлетичари – посебно маратонци – почињали своје трке у пет ујутру и на тај начин избегли подневну врелину која у последње време прелази 40 степени Целзијуса, са влажношћу ваздуха од 80 одсто.
Дев Нијоги, професор са Пурдју универзитета у Индијани, који је уједно и председник департмана за урбану средину у Америчком метеоролошком друштву, објашњава своје искуство са једног истраживачког пута у Њу Делхи, у јуну, у Индији, током топлотног таласа 2015, који је убио више од 2000 људи у овој држави.
„Могли сте да видите физичке промене. Путеви су почињали да се топе по површини, крајеви града су одједном постајали тихи јер људи нису излазили напоље и водена пара је избијала из земље попут фатармогане у пустињи“, каже Нијоги.
„Морамо да се надамо да нећемо искусити 50 степени. То је за нас неоткривена територија. Инфраструктура би била онеспособљена, а то би имало дугорочне последице“, додаје професор.
Топла будућност?
Ни прогнозе нису ништа светлије – научници тврде да ће до 2100. године скоро половина светске популације бити изложена потенцијално фаталној топлоти 20 дана у години.
Извештај The Future of Cities Under Climate Change (Будућност градова под климатским променама), који је објављен у фебруару ове године, показује да би до 2050-их година чак 1,6 милијарди људи широм планете искусило средње летње температуре од око 35 степени, што је чак 1,4 милијарде људи више него данас! То значи да ће се број градова са средњом летњом температуром од 35 степени готово утростручити – са тренутних 350 на 970. Студија даље предвиђа да ће се, у овом истом временском периоду, број радника изложених великој топлоти увећати чак осам пута, и то на 1,6 милијарди.
Ниједан од градова који су већ сада захваћени овим променама не седи скрштених руку. Тако, на пример, многи градови у Аустралији отварају врата бескућницима када температуре пређу 40 степени, а школе не дозвољавају ученицима да излазе на игру у дворишта. У Кувајту се рад напољу забрањује између поднева и 16 сати током оваквих временских неприлика.
Ипак, многи прописи се не поштују, а компаније и појединци потцењују ризике, па су несреће неминовност. Алијанса Ц40, која је објавила овај извештај и коју иначе чине светске метрополе које желе да укажу на проблем климатских промена, нуди решења, а ово су нека од њих: градови треба да улажу у зелене оазе као што су паркови и језера као и у такозване хладне кровове који смањују температуру; грађанима треба да се обезбеди лак приступ зградама са расхладним уређајима, као и што више хладовине; мора да се ради на изради планова за поступање у случају високих температура; предлаже се и рад на развијању система за рану узбуну.
Ипак, Нијоги упозорава да бављење проблемом топлоте изискује промену не само у дизајну градова већ и у начину њихове организације као и нашег начина живота у њима. Топлота није исто што и у тајфун или поплава. Може да буде много гора и деструктивнија, те не чуди зашто је сада овај проблем позициониран врло високо у политичким и научним агендама у државама широм света.