Do 2050, broj gradova sa temperaturom koja prelazi 35 stepeni će se gotovo utrosturčiti. Da li ćemo i tada voleti leto?
Foto: NASA
Tekst: Ivana Nikolić
Koliko vam je teško da zamislite sledeću situaciju: nedelja, podne. Mali pravougaonik crvene boje u desnom uglu TV ekrana pokazuje da je već blizu 50 stepeni u hladu. Reporter, koji u ruci drži flašu vode, znojav i vidno nervozan što je baš njemu zapalo da danas izveštava sa vrelog gradskog asfalta, kaže da će temperatura narednih nekoliko dana biti natprosečna za ovo doba godine, dok u pozadini vidimo potpuno prazan grad. Sve je pusto – parkovi, restorani, pijace, bazeni na otvorenom; nema čak ni radnika jer je, zbog previsoke temperature, rad napolju strogo zabranjen. S vremena na vreme proleti neko ko baš mora da bude napolju, kome posao ili kakva druga neodložna obaveza ne dozvoljavaju da sedi u kući, pod klimom, i čeka noć ne bi li bar malo prodisao i izašao napolje. Napolju su još i beskućnici.
Dok su doskora visoke – ali još prijatne – temperature značile i trošenje novca na nove naočare za sunce, kreme za sunčanje, kupaće kostime, meso i pivo za celodnevno roštiljanje u bašti i novi baštenski nameštaj, ove nove „nenormalne“ temperature učinile su potpuno suprotno. Vrućina više nije sinonim za zadovoljstvo, već za ozbiljan problem. Zbog vrućine gubimo apetit, a ona negativno utiče i na naše ponašanje, te postajemo nervozniji, a neke studije navode porast kriminalnih radnji i učestalije društvene nemire kao posledicu previsokih temperatura. Bolnice su pune pacijenata koji se žale na respiratorne probleme, dok najveći rizik preti onima sa hroničnim oboljenjima, starijim i gojaznim sugrađanima.
Ukratko, na 50 stepeni Celzijusa – što je više od deset stepeni iznad zdrave telesne temperature – toplota postaje toksična. Stručnjaci upozoravaju da ćelije našeg organizma počinju da se „kuvaju“, krv se zgrušnjava, i prekinut je dotok kiseonika u mozak. U suvim uslovima, znojenje može da smanji uticaj toplote, ali njegova zaštita slabi ukoliko je vazduh već vlažan.
Gradovi koji se tope
Sada nazad u realnost.
Gorepomenuti scenario je, nažalost, veoma moguć, a ne treba zaboraviti ni da ga je i ne tako mali broj gradova širom sveta već iskusio, pogotovo u Indiji, Pakistanu, jugoistočnoj Aziji i nekim delovima Kine. Više od 1,1 milion stanovnika pakistanskog grada Navabšaha je ove godine iskusilo najtopliji april zabeležen na planeti Zemlji – temperatura je bila čak 50,2 stepena! Dve godine ranije, indijski grad Falodi zabeležio je 51 stepen, što je ujedno i najtopliji dan u toj zemlji.
Slična situacija je i sa tzv. zalivskim zemljama, čiji su stanovnici prinuđeni da se naviknu na toplotu. Tako je u Basri, iračkom gradu sa preko 2 miliona stanovnika, zabeleženo neverovatnih 53,9 stepena Celzijusa 2016. godine, dok grad Kuvajt i Doha beleže 50 i više stepeni već čitavu deceniju. Ipak, verovatno je najzanimljiviji slučaj malog ribarskog grada Kurijata, koji se nalazi na 83 kilometara od omanske prestonice Muskata, gde se ovog leta temperature tokom noći nisu spuštale ispod 42,6 stepeni Celzijusa, pa se upravo ta temperatura smatra najvišom „najnižom“ temperaturom ikada zabeleženom u svetu!
Visoke temperature, između ostalog, utiču i na (velike) sportske događaje. Tako je FIFA odlučila da se sledeće svetsko prvenstvo u fudbalu, koje se održava u Kataru 2022, odigra tokom zime umesto za vreme letnjih meseci. Po svoj prilici, nešto slično desiće se i u Japanu. Naime, političari u toj zemlji trentuno debatuju o tome da za Letnje olimpijske igre u Tokiju iduće godine ponovo uvedu letnje računanje vremena kako bi atletičari – posebno maratonci – počinjali svoje trke u pet ujutru i na taj način izbegli podnevnu vrelinu koja u poslednje vreme prelazi 40 stepeni Celzijusa, sa vlažnošću vazduha od 80 odsto.
Dev Nijogi, profesor sa Purdju univerziteta u Indijani, koji je ujedno i predsednik departmana za urbanu sredinu u Američkom meteorološkom društvu, objašnjava svoje iskustvo sa jednog istraživačkog puta u Nju Delhi, u junu, u Indiji, tokom toplotnog talasa 2015, koji je ubio više od 2000 ljudi u ovoj državi.
„Mogli ste da vidite fizičke promene. Putevi su počinjali da se tope po površini, krajevi grada su odjednom postajali tihi jer ljudi nisu izlazili napolje i vodena para je izbijala iz zemlje poput fatarmogane u pustinji“, kaže Nijogi.
„Moramo da se nadamo da nećemo iskusiti 50 stepeni. To je za nas neotkrivena teritorija. Infrastruktura bi bila onesposobljena, a to bi imalo dugoročne posledice“, dodaje profesor.
Topla budućnost?
Ni prognoze nisu ništa svetlije – naučnici tvrde da će do 2100. godine skoro polovina svetske populacije biti izložena potencijalno fatalnoj toploti 20 dana u godini.
Izveštaj The Future of Cities Under Climate Change (Budućnost gradova pod klimatskim promenama), koji je objavljen u februaru ove godine, pokazuje da bi do 2050-ih godina čak 1,6 milijardi ljudi širom planete iskusilo srednje letnje temperature od oko 35 stepeni, što je čak 1,4 milijarde ljudi više nego danas! To znači da će se broj gradova sa srednjom letnjom temperaturom od 35 stepeni gotovo utrostručiti – sa trenutnih 350 na 970. Studija dalje predviđa da će se, u ovom istom vremenskom periodu, broj radnika izloženih velikoj toploti uvećati čak osam puta, i to na 1,6 milijardi.
Nijedan od gradova koji su već sada zahvaćeni ovim promenama ne sedi skrštenih ruku. Tako, na primer, mnogi gradovi u Australiji otvaraju vrata beskućnicima kada temperature pređu 40 stepeni, a škole ne dozvoljavaju učenicima da izlaze na igru u dvorišta. U Kuvajtu se rad napolju zabranjuje između podneva i 16 sati tokom ovakvih vremenskih neprilika.
Ipak, mnogi propisi se ne poštuju, a kompanije i pojedinci potcenjuju rizike, pa su nesreće neminovnost. Alijansa C40, koja je objavila ovaj izveštaj i koju inače čine svetske metropole koje žele da ukažu na problem klimatskih promena, nudi rešenja, a ovo su neka od njih: gradovi treba da ulažu u zelene oaze kao što su parkovi i jezera kao i u takozvane hladne krovove koji smanjuju temperaturu; građanima treba da se obezbedi lak pristup zgradama sa rashladnim uređajima, kao i što više hladovine; mora da se radi na izradi planova za postupanje u slučaju visokih temperatura; predlaže se i rad na razvijanju sistema za ranu uzbunu.
Ipak, Nijogi upozorava da bavljenje problemom toplote iziskuje promenu ne samo u dizajnu gradova već i u načinu njihove organizacije kao i našeg načina života u njima. Toplota nije isto što i u tajfun ili poplava. Može da bude mnogo gora i destruktivnija, te ne čudi zašto je sada ovaj problem pozicioniran vrlo visoko u političkim i naučnim agendama u državama širom sveta.