Јуче само били другачији, сутра ћемо остати исти
Пише: Марија Николић
У сваком периоду свог живота људи доносе неке одлуке које умногоме утичу на њихов живот. Тридесетогодишњаци не питају колико кошта уклањање тетоважи које тинејџери цртају. Људи средњих година журе да се разведу од особа које млади једва чекају да ожене. Старије особе се труде да не једу храну коју особе средњих година са уживањем конзумирају.
Зашто људи углавном доносе одлуке због којих се касније кају? Један разлог је изражена илузија коју имамо о себи самима у будућности. Време је моћна сила која омогућава људима да се трансформишу, да преиспитају вредности у које верују, да промене своју личност, а претпоставка је да ми генерално потцењујемо могућност сопствене промене. Другим речима, људи воле да верују да то какве су личности данас, да ће готово засигурно бити и сутра, упркос чињеници да јуче нису били такви.
Крај историје илузије
Почетком ове године психолог са Харварда Данијел Т. Гилберт са својим сарадницима Џордијем Квидбачом и Тимотијем Вилсоном, објавили су резултате истраживања у ком показују како људи генерално не желе да се мењају у будућности иако су и сами свесни чињенице да су се у прошлости јако много мењали. Путем интерактивног веб-истраживања, Гилберт и сарадници су тражили од испитаника да измере колико су се њихове личности промениле и колико ће се променити у распону од десет година. Неке су питали о њиховим општим вредностима (задовољство, успех, сигурност), о музичким преференцијама и о томе шта воле да једу, где да путују. Оно што се показало је да људи препознају велике промене које су се у њима самима догодиле у прошлости, али очекују јако мало или практично никакву промену у будућности када су они сами у питању. Типична предвиђања једне двадесетогодишњакиње о декади која је пред њом није ни близу бурна као декада која је иза тридесетогодишње жене, чија сећања о њеним чарима двадесетих година показују колико се она заправо променила за то релативно кратко време.
Споменути научници су овај феномен назвали „крај историје илузије“ – која показује управо ту тенденцију потцењивања сопствене промене. Према њиховом истраживању, које је спроведено међу 19.000 људи између 18 и 68 година, ова илузија је доста постојана од тинејџерског доба па све до пензије. Стиче се утисак да се људи много боље сећају себе из прошлости него што су у стању да замисле себе у неком будућем тренутку.
Веровање да смо достигли свој врхунац чини да се осећамо добро. Став „да сам онда знао оно што знам сада“ даје нам одређену врсту задовољства, где сами себи на одређен начин опраштамо сопствене грешке самохрабрећи се да их у будућности вероватно неће бити, пошто смо их сада већ свесни. У том случају, веће промене на себи практично немамо ни на видику. Стиче се утисак да смо задовољни постигнутим. Међутим, објашњење је можда једноставније дати преко менталне енергије: предвиђање будућности захтева више рада од једноставног присећања прошлих догађаја.
Математичка грешка
Математичар Џордан Еленберг је скептичан по питању ових резултата. Еленберг примећује да су истраживачи тражили од испитаника да се изјасне о специфичним предвиђањима у вези са различитим особинама, и потом их комбинују са претпоставком о читавој будућности. Он сматра да је то математичка грешка. Да бисте знали да ће се нека генерална промена догодити, не подразумева да претходно знате сваку појединачну промену. Чак иако људи очекују да ће се променити на неки начин, тешко им је да кажу шта ће се тачно код њих променити. Замислите особу коју су питали: „Да ли очекујете да ћете се значајније променити у неколико наредних година?“, а потом јој поставите питања у вези са храном, музиком, хобијима, односима са пријатељима и о летовањима. Уколико дотична особа на прво питање одговори са „да“, али потом каже „не“ на свих пет специфичних питања (неће заволети цвеклу, неће почети да слуша народну музику, неће почети да се бави јогом и сл.) тешко да ће математика бити задовољена.
Много је примера који показују како је тешко предвиђати будућност. Пример из 1893. са Светске изложбе у Чикагу то лепо може да илуструје: тада је од 74 значајне личности затражено да предвиде како ће се живети за следећих сто година. Један од главних проблема је било њихово доследно потцењивање брзине развоја науке, те се мислило да је све већ измишљено што се измислити могло. Чак је и Томас Вотсон, председник IBM-а, рекао 1943. да мисли да на целом свету постоји потражња за можда неких пет компјутера. Наук свему томе је да је веома опасно кладити се против будућности: било личне, билo оне друштвене.