Ове године се обележава 200 година од рођења Јосифа Панчића, првог председника Српске краљевске академије и највећег природњака 19. века
Текст: Тијана Марковић
У среду, 1. октобра, отворена је изложба „Јосиф Панчић – наслеђе које не застарева“ у Галерији науке и технике САНУ, поводом два века од рођења овог научника и истраживача.
На поставци је приказано дело и рад Панчића на истраживањима флоре Србије, Црне Горе и Бугарске, кроз карте путовања, хербарски материјал и бројне фотографије биљака које је изучавао, оригинална преписка, књиге и друга грађа.
Представљена је и Панчићева оморика, балканска рамонда и све биљке назване по великану српске науке, а упоредо са његовим научним открићима организатори изложбе представиће и савремену Црвену књигу флоре Србије о ишчезлим врстама које је открио.
Јосиф Панчић је рођен 5. априла 1814. године, у селу Угрини, у некадашњем Аустријском царству, а данашњој Хрватској. Био је највећи српски ботаничар, лекар и први председник Српске краљевске академије.
Јосиф Панчић је основну и средњу школу завршио у Хрватској. Служио се латинским и немачким језиком, а сам је савладао и енглески, француски, италијански и шпански.
У Загребу је уписао високу школу Regia Academica Scientiarum на Филозофском факултету. Но, како је одувек био наклоњен природним наукама, Филозофски факултет није могао да задовољи сва његова интересовања. Стога, након што је дипломирао, одлази у Пешту, где уписује Медицински факултет, на коме се у то доба одржавала настава из природних наука. Дипломирао је, и 7. септембра 1843. године постао доктор медицине одбранивши тезу Taxilogia botanica, коју је посветио свом стрицу Гргуру, који му је и омогућио школовање.
По завршетку студија није желео да се запосли у државној служби, већ је приватно радио као лекар. Међутим, тај посао није доносио довољно финансијских средстава, па је радио и као учитељ у Банату. За то време обишао је Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, a у рудницима је открио многе интересантне стене и минерале.
Након две године отишао је у Лику и тамо упознао флору приморја, затим у Беч, где је допунио свој хербаријум. У Бечу ступа у контакт са Вуком Караџићем, који га саветује да оде у Србију. Готово без новца, Панчић је послушао његов савет, и после неког времена, упркос великим препрекама, запошљава се као професор.
Дуго је радио на Великој школи у Београду. Написао је неколико уџбеника као што су: „Зоологија“, „Минералогија и геологија“ и „Ботаника“. Био је оснивач и први председник Српске краљевске академије.
Када је 1855. године први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара – оморика, Панчић се озбиљно посветио проналаску овог до тада непознатог дрвета. Било му је потребно наредних десетак година да је пронађе на планини Тари. Овај четинар, у његову част, носи назив Панчићева оморика.
Током свог вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2500 биљних врста. Такође, проучавао је птице и рибе и открио две врсте скакавца. Био је отац екологије у Србији, први је научно описао, обрадио и систематизовао њену флору.
Умро је 25. фебруара 1888. По њему је именован и Панчићев врх, највиши врх на планини Копаоник, где се налази и маузолеј у ком је сахрањен 1951. године.