Летелица, која би једног дана требало да понесе људе даље него што су икада били, креће на своје прoбно путовање
Текст: Борис Клобучар
Прво смо одлетели ван атмосфере Земље. Затим смо слетели на Месец. Послали смо сонде које су на путу изван Сунчевог система. Поставили смо роботе да копају на Марсу. Слетели смо на комету. Следећи корак – човек на Марсу. Орион, летелица коју је дизајнирала и припремила НАСА у сарадњи са другим свемирским агенцијама, је капсула која би требало да нам овакав пут омогући. Премијерни лет заказан је за 4. децембар. Дан тестирања Ориона.
Капсула се састоји из пет делова, а у орбиту ће је лансирати United Launch Alliance Delta 4 Heavy ракета. Врх капсуле је Launch Abort System који служи као сигурносни модул и може се одвојити при лансирању зајдно са посадом уколико било шта пође наопако. Овај систем ће први бити тестиран током лансирања тест лета. Испод њега се налази Crew Module где ће на крају бити смештена посада и где може стати четворо путника. Сервисни модул је дизајнирала Европска свемирска агенција и носи ракетне моторе за погон капсуле, али и соларне плоче које ће напајати летелицу, као и сав кисеоник који ће бити потребан посади. Посебни елементи дизајнирани су да штите овај модул при проласку кроз атмосферу и састављени су у јединицу под називом Spacecraft Adapter, а последњи део је такозвана јединица са инструментима где су смештени сви рачунари, сензори и системи за комуникацију.
Тест лет се састоји из неколико етапа. Први део је лансирање, када ће бити тестирана издржљивост штита који „брани“ сервисни модул и модул са путницима. Приликом тестирања капсула ће одбацити и сигурносни део како би симулирала безбедносне протоколе, односно правила, у случају било каквих непредвиђених околности. Затим летелица улази у такозвану ниску Земљину орбиту у којој ће облетети читаву планету. У тренутку када се нађе изнад Индијског океана, контрола мисије на Земљи ће први пут изгубити комуникацију са летелицом, и рачунар ће је сам наводити део пута.
Након тога, летелица креће на пут за који је осмишљена – даље од орбите. Највећа опасност и добрим делом непознаница за посаду јесте такозвани Ван Аленов појас, област између 1.000 и 60.000 километара удаљену од Земље (око 15 пута удаљеније од Међународне свемирске станице), где ниво радијације драстично варира и који може бити погубан по посаду. Орион ће кроз овај појас пројурити два пута, једном у одласку и једном у повратку кући, а највећа удаљеност од Земље ће бити око 6 000 километара. Све време ће сензори радијације, притиска, буке и многи други прикупљати податке о условима којима је летелица изложена.
Можда најбурнији део пута јесте враћање у Земљину атмосферу. Капсула улеће у ваздушни омотач брзином око 32.000 километара на час. Услед толике брзине и трења са ваздухом, Орион ће бити изложен веома високим температурама, лопти ужарене плазме 2000 Целзијусових степени вреле. Кроз такву средину се не може постићи комуникација са капсулом, па је рачунар опет препуштен себи, а посади на Земљи остаје да се нада успешној мисији. Пре него што удари у океан, летелица ће морати да успори уз помоћ падобрана који ће се отварати у два степена, а који би могли да прекрију читав фудбалски стадион.
На крају, посао морнара је да извуку непроцењиве податке из летелице усред Тихог океана. Сви системи морају функционисати перфектно, да би у будућности Орионом могли да путују људи. А где? НАСА се нада на Марс. Или на неки од астероида. У сваком случају, даље него што је људска нога икада крочила. У ново непознато, тражећи нови дом, горива, обрадиво тло. Када? Уколико све буде ишло по плану, 2021. године. Слетели смо на Месец. Спустили смо робота на комету. Свет чека нови епохални тренутак у историји. „За читаво човечанство.“
Истражите више О мисији Орион