У првом у серији Креативних атласа пратимо животно путовање једног од највећих умова 18. века
Текст: Сташа Бајац
Илустрација мапа: Стефан Унковић
ДУБРОВНИК
у оно време познат као Рагуза, Дубровник је у 18. веку већ проживео свој зенит. Ту, у славном граду-републици, трговачком центру источног Јадрана, 1711. родио се Руђер Бошковић, који ће израсти у једног од највећих умова епохе.
Руђеров отац Никола Бошковић и мајка Паола Бетереа, италијанског порекла, имали су још седморо деце. Сви су били веома образовани и врло широких интересовања. Одрасли су окружени Тицијановим и Васаријевим сликама које су красиле дубровачки манастир из 16. века, као и дубровачком књижевношћу под чијим утицајем су њихови деда, тетка и брат постали песници. Руђерa је научио да пише свештеник цркве Светог Николе, а своје образовање наставио је у језуитском Collegium Regusinum. Целог живота остао је језуита, као и његов брат, о чијем образовању говоре његови преводи Овидија, Корнеја и Молијера.
Као младић, Бошковић напушта Дубровник како би се даље образовао. Но, мада је највећи део живота потом провео у Италији, а родни Дубровник за то време посетио само једном, читавог живота истицао је да је по националности Дубровчанин, одосно Рагужанин.
Дубровник ће га памтити све до данас, будући да Бошковић остаје симбол овог медитеранског града. Још по открићу Америке и поморског пута за Индију, трговачки путеви Јадранског мора су утихнули, а убрзо потом уследио је и велики земљотрес који је 1667. задао озбиљан ударац граду. Но, као република, Дубровник је постојао све до 1806. године. Тада је пао у руке Наополеона, који га је припојио илирским провинцијама, двадесет година после Руђерове смрти.
РИМ
Млади Руђер Бошковић стиже у престоницу католичанства, Рим, како би наставио своје језуитско школовање. Језуити, или Дружба Исусова, били су чувени по својим институцијама које су у том тренутку школовале око двеста хиљада ученика у осамсто школа по целом свету. Међу ђацима, Руђер је показао толико изузетно разумевање природних наука да је 1740. постао професор математике у Sant’ Andrea della Fratte, где је претходно похађао наставу.
Неколико година пре него што је постављен на ову позицију, пажњу тадашњег Рима привукао је елегантним решењем за проблем проналаска Сунчевог екватора и установљавањем периода ротације посматрањем пега на Сунчевој површини.
Но, математика и астрономија нису били једини таленти које је Бошковић открио у Риму. Када су примећене пукотине на куполи базилике Светог Петра у Ватикану, запрепашћени папа Бенедикт XIV потражио је савет код различитих научника. Након више саслушаних мишљења, папа је на крају послушао управо Руђера. По његовим инструкцијама је уграђено пет великих гвоздених шипки и базилика је спасена.
Из Рима, Руђер Бошковић одлази на своје животно путовање као ренесансни човек у пуном значењу речи иако је живео два века по завршетку ове епохе. Његова вичност огледала се у природним наукама, архитектури, списатељству, што уметничком, што научном.
ЛОНДОН
У другој половини 18. века, Лондон постаје светско гротло. Док једрењаци из далеких колонија упловљавају у Темзу, талас просветитељства слави разум и ученост. Развијају се штампарске пресе и све је већи број писмених. Отварају се први кафићи, претече отмених клубова за господу, где су интелектуалци долазили да дискутују о политици, науци и уметности. Џозеф Пристли проналази кисеоник, а Хенри Кевендиш водоник. Хершел открива Уран, а Бошковић међу првима тврди да је у питању нова планета у Сунчевом систему.
Међутим, Бошковић се ту затиче због дипломатије. Наиме, када је британска влада посумњала да је лука у Дубровнику послужила за опремање француских ратних бродова, чиме је угрожена неутралност Дубровачке републике, Бошковић је изабран да у својству амбасадора отпутује у Лондон и заложи се за своју отаџбину. Мисија је била успешна.
Идуће године, Бошковић почиње припреме за посматрање проласка Венере. Руђер се бавио оптиком од 1763, када је конструисао први светломер, а 1773. предтавио је коначни прототип. Теорију и упутства за његово коришћење под називом „Дела која се односе на оптику и астрономију“ објавио је 1785. Сочива која су се користила при посматрању ставио је у течност, избегавши хроматску аберацију. Овај феномен односи се на преламање светлости под различитим угловима и са данашњом технологијом тај проблем се лако решава.
Са широким спектром не само интересовања већ и знања, Бошковић у Енглеској привлачи пажњу свих учених људи тог доба. Примљен је у чланство тадашњег Краљевског друштва Лондона за унапређење природних знања, Royal Society, које је основано 1660. године и важи за прво учено друштво у свету.
ПАРИЗ
Руђер Бошковић на улицама Париза 1773. године скрива да је језуита. Скинуо је одору у то доба омраженог реда. Наиме, француски парламент 1773, после процеса који је трајао неколико година, коначно укида језуитски ред. Језуите подржава краљевска породица, међутим Луј 15. је на самрти исувише слаб да би се за њих заложио.
Но, старог краља то не спречава да лично упути позив Руђеру да дође у Париз. Одевен у цивилно одело, Руђер постаје управник морнаричке оптике, пише поезију, омиљен је гост на баловима, креће се у друштву интелектуалне елите и ужива у друштву лепих жена, због чега га његова некадашња браћа језуити повремено осуђују.
Луј 15. умире следеће године, а наслеђује га Луј 16. под чијом владавином Париз доживљава свој интелектуални, уметнички и научни зенит, са уметницима и учењацима попут Фрагонара, Маркиза де Сада, Денија Дидроа и Пјер-Симона Лапласа. Аристократија и париска елита нису у добрим односима са језуитима, али је Руђер очито изузетак. Он овде остаје десет година и наставља да пише научне радове, међу којима и решење за установљавање орбите комете.
У исто време када и културни процват, Француска проживљава изузетно тежак економски период. После Седмогодишњег рата и подршке у америчком рату за независност, државне касе су празне. Док париским уличицама, у квартовима трећег сталежа, кола један нови дух, дух револуције, Руђер наслућује још неповољније године и одлази у потрази за плоднијим окружењем за своје идеје и рад. Париз напушта исте године када браћа Монголфје изводе демонстрацију лета балона напуњеног врелим ваздухом и симболично га уступа можда највећем математичару и астроному 18. века, Жозефу Лују Лагранжу, који се на позив Луја 16. досељава из Берлина.
МИЛАНО
Показавши се као веома вичан у решавању архитектонских проблема, Руђер прихвата позив језуитских отаца да им помогне при подизању велике опсерваторије у Милану. Опсерваторија је саграђена у оквиру палате Брера у којој се и даље налази једна од најзначајнијих збирки слика у Италији, попут радова Тинторета, Рафаела, Каравађа и Рубенсове Тајне вечере.
Овај период за град значајан је и по изградњи миланске Скале, чувене оперске куће, која је уследила неколико година касније. Опсерваторија и дан-данас представља знаменитост, а крајем 18. века пажњу је привлачила тада најновијим Скјапарелијивим сочивом од скоро пола метра које се налазило у кућишту величине дванаест метара.
Но, на Руђеровој мапи Милано представља важну тачку из другог разлога. Наиме, по посети манастира Валомброса, он се враћа у Милано где умире 1787. и бива сахрањен у цркви Свете Марије Подоне.