U prvom u seriji Kreativnih atlasa pratimo životno putovanje jednog od najvećih umova 18. veka
Tekst: Staša Bajac
Ilustracija mapa: Stefan Unković
DUBROVNIK
u ono vreme poznat kao Raguza, Dubrovnik je u 18. veku već proživeo svoj zenit. Tu, u slavnom gradu-republici, trgovačkom centru istočnog Jadrana, 1711. rodio se Ruđer Bošković, koji će izrasti u jednog od najvećih umova epohe.
Ruđerov otac Nikola Bošković i majka Paola Beterea, italijanskog porekla, imali su još sedmoro dece. Svi su bili veoma obrazovani i vrlo širokih interesovanja. Odrasli su okruženi Ticijanovim i Vasarijevim slikama koje su krasile dubrovački manastir iz 16. veka, kao i dubrovačkom književnošću pod čijim uticajem su njihovi deda, tetka i brat postali pesnici. Ruđera je naučio da piše sveštenik crkve Svetog Nikole, a svoje obrazovanje nastavio je u jezuitskom Collegium Regusinum. Celog života ostao je jezuita, kao i njegov brat, o čijem obrazovanju govore njegovi prevodi Ovidija, Korneja i Molijera.
Kao mladić, Bošković napušta Dubrovnik kako bi se dalje obrazovao. No, mada je najveći deo života potom proveo u Italiji, a rodni Dubrovnik za to vreme posetio samo jednom, čitavog života isticao je da je po nacionalnosti Dubrovčanin, odosno Ragužanin.
Dubrovnik će ga pamtiti sve do danas, budući da Bošković ostaje simbol ovog mediteranskog grada. Još po otkriću Amerike i pomorskog puta za Indiju, trgovački putevi Jadranskog mora su utihnuli, a ubrzo potom usledio je i veliki zemljotres koji je 1667. zadao ozbiljan udarac gradu. No, kao republika, Dubrovnik je postojao sve do 1806. godine. Tada je pao u ruke Naopoleona, koji ga je pripojio ilirskim provincijama, dvadeset godina posle Ruđerove smrti.
RIM
Mladi Ruđer Bošković stiže u prestonicu katoličanstva, Rim, kako bi nastavio svoje jezuitsko školovanje. Jezuiti, ili Družba Isusova, bili su čuveni po svojim institucijama koje su u tom trenutku školovale oko dvesta hiljada učenika u osamsto škola po celom svetu. Među đacima, Ruđer je pokazao toliko izuzetno razumevanje prirodnih nauka da je 1740. postao profesor matematike u Sant’ Andrea della Fratte, gde je prethodno pohađao nastavu.
Nekoliko godina pre nego što je postavljen na ovu poziciju, pažnju tadašnjeg Rima privukao je elegantnim rešenjem za problem pronalaska Sunčevog ekvatora i ustanovljavanjem perioda rotacije posmatranjem pega na Sunčevoj površini.
No, matematika i astronomija nisu bili jedini talenti koje je Bošković otkrio u Rimu. Kada su primećene pukotine na kupoli bazilike Svetog Petra u Vatikanu, zaprepašćeni papa Benedikt XIV potražio je savet kod različitih naučnika. Nakon više saslušanih mišljenja, papa je na kraju poslušao upravo Ruđera. Po njegovim instrukcijama je ugrađeno pet velikih gvozdenih šipki i bazilika je spasena.
Iz Rima, Ruđer Bošković odlazi na svoje životno putovanje kao renesansni čovek u punom značenju reči iako je živeo dva veka po završetku ove epohe. Njegova vičnost ogledala se u prirodnim naukama, arhitekturi, spisateljstvu, što umetničkom, što naučnom.
LONDON
U drugoj polovini 18. veka, London postaje svetsko grotlo. Dok jedrenjaci iz dalekih kolonija uplovljavaju u Temzu, talas prosvetiteljstva slavi razum i učenost. Razvijaju se štamparske prese i sve je veći broj pismenih. Otvaraju se prvi kafići, preteče otmenih klubova za gospodu, gde su intelektualci dolazili da diskutuju o politici, nauci i umetnosti. Džozef Pristli pronalazi kiseonik, a Henri Kevendiš vodonik. Heršel otkriva Uran, a Bošković među prvima tvrdi da je u pitanju nova planeta u Sunčevom sistemu.
Međutim, Bošković se tu zatiče zbog diplomatije. Naime, kada je britanska vlada posumnjala da je luka u Dubrovniku poslužila za opremanje francuskih ratnih brodova, čime je ugrožena neutralnost Dubrovačke republike, Bošković je izabran da u svojstvu ambasadora otputuje u London i založi se za svoju otadžbinu. Misija je bila uspešna.
Iduće godine, Bošković počinje pripreme za posmatranje prolaska Venere. Ruđer se bavio optikom od 1763, kada je konstruisao prvi svetlomer, a 1773. predtavio je konačni prototip. Teoriju i uputstva za njegovo korišćenje pod nazivom „Dela koja se odnose na optiku i astronomiju“ objavio je 1785. Sočiva koja su se koristila pri posmatranju stavio je u tečnost, izbegavši hromatsku aberaciju. Ovaj fenomen odnosi se na prelamanje svetlosti pod različitim uglovima i sa današnjom tehnologijom taj problem se lako rešava.
Sa širokim spektrom ne samo interesovanja već i znanja, Bošković u Engleskoj privlači pažnju svih učenih ljudi tog doba. Primljen je u članstvo tadašnjeg Kraljevskog društva Londona za unapređenje prirodnih znanja, Royal Society, koje je osnovano 1660. godine i važi za prvo učeno društvo u svetu.
PARIZ
Ruđer Bošković na ulicama Pariza 1773. godine skriva da je jezuita. Skinuo je odoru u to doba omraženog reda. Naime, francuski parlament 1773, posle procesa koji je trajao nekoliko godina, konačno ukida jezuitski red. Jezuite podržava kraljevska porodica, međutim Luj 15. je na samrti isuviše slab da bi se za njih založio.
No, starog kralja to ne sprečava da lično uputi poziv Ruđeru da dođe u Pariz. Odeven u civilno odelo, Ruđer postaje upravnik mornaričke optike, piše poeziju, omiljen je gost na balovima, kreće se u društvu intelektualne elite i uživa u društvu lepih žena, zbog čega ga njegova nekadašnja braća jezuiti povremeno osuđuju.
Luj 15. umire sledeće godine, a nasleđuje ga Luj 16. pod čijom vladavinom Pariz doživljava svoj intelektualni, umetnički i naučni zenit, sa umetnicima i učenjacima poput Fragonara, Markiza de Sada, Denija Didroa i Pjer-Simona Laplasa. Aristokratija i pariska elita nisu u dobrim odnosima sa jezuitima, ali je Ruđer očito izuzetak. On ovde ostaje deset godina i nastavlja da piše naučne radove, među kojima i rešenje za ustanovljavanje orbite komete.
U isto vreme kada i kulturni procvat, Francuska proživljava izuzetno težak ekonomski period. Posle Sedmogodišnjeg rata i podrške u američkom ratu za nezavisnost, državne kase su prazne. Dok pariskim uličicama, u kvartovima trećeg staleža, kola jedan novi duh, duh revolucije, Ruđer naslućuje još nepovoljnije godine i odlazi u potrazi za plodnijim okruženjem za svoje ideje i rad. Pariz napušta iste godine kada braća Mongolfje izvode demonstraciju leta balona napunjenog vrelim vazduhom i simbolično ga ustupa možda najvećem matematičaru i astronomu 18. veka, Žozefu Luju Lagranžu, koji se na poziv Luja 16. doseljava iz Berlina.
MILANO
Pokazavši se kao veoma vičan u rešavanju arhitektonskih problema, Ruđer prihvata poziv jezuitskih otaca da im pomogne pri podizanju velike opservatorije u Milanu. Opservatorija je sagrađena u okviru palate Brera u kojoj se i dalje nalazi jedna od najznačajnijih zbirki slika u Italiji, poput radova Tintoreta, Rafaela, Karavađa i Rubensove Tajne večere.
Ovaj period za grad značajan je i po izgradnji milanske Skale, čuvene operske kuće, koja je usledila nekoliko godina kasnije. Opservatorija i dan-danas predstavlja znamenitost, a krajem 18. veka pažnju je privlačila tada najnovijim Skjaparelijivim sočivom od skoro pola metra koje se nalazilo u kućištu veličine dvanaest metara.
No, na Ruđerovoj mapi Milano predstavlja važnu tačku iz drugog razloga. Naime, po poseti manastira Valombrosa, on se vraća u Milano gde umire 1787. i biva sahranjen u crkvi Svete Marije Podone.