Поводом 160 година рођења Михајла Пупина, подсећамо се његовог животног путовања у Креативном атласу ауторке Александре Нинковић
Текст: Александра Нинковић
Илустрације: Стефан Унковић
Пут који је Михајло Пупин прешао од Идвора до највећих храмова науке 20. века у Америци узбудљив је као и његово велико научно наслеђе. Академик Александар Маринчић, који је био један од најбољих познавалаца Пупиновог дела код нас, сјајно је превео његову Пулицером награђену аутобиографију, нимало случајно дајући јој назив Са пашњака до научењака (From immigrant to inventor).
„Моје родно место је ИДВОР, а ова чињеница казује врло мало, јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти.“
Данас Идвор има око хиљаду житеља, три пута мање него 9. октобра 1854, када се родио Михајло Пупин.
„Скромни сељани Идвора били су сиромашни у земаљском благу, пише Пупин, али су обиловали богатством у предањима о својим старим традицијама… у дугим зимским вечерима Идворци су одржавали своја посела. Као дечак, ја сам био на многима од њих у кући свога оца. Старији људи би поседали око топле пећи на клупи направљеној од истог материјала као и сама пећ, обично од меких цигала, омалтерисана и окречена. Људи су пушили и разговарали, а изгледали су као сенатори, самозвани чувари све мудрости у Идвору. Крај ногу старијих седели су на клупицама млади људи, а пред сваким од њих је стајала котарица у коју су крунили жута зрна са великих кукурузних клипова. То би радили цело вече. Старије жене седеле су на малим клупама дуж зида; оне су преле вуну, лан или кудељу, шиле или везле. Као мајчином љубимцу, мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и слушам речи мудрости и маште из уста старих људи…“
Цео свој век, на сваком животном стајалишту, Пупин је носио живе слике свог дома у Идвору, слике са пашњака где је чувао волове, правио несташлуке са својим друговима, али и где се први пут загледао у звездано небо, лежећи на мекој идворској трави. Нека од искустава и запажања у овој летњој пастирској школи, како је сам називао ово време дечачке безбрижности, била су укључена у његова велика открића деценијама касније.
„Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе.“
ПАНЧЕВО
Ове речи мајке Олимпијаде помогле су да Михајло направи први корак на свом узбудљивом путу знања и да 1869. стигне у Панчево. Исте године, када почиње да излази и чувени „Панчевац“, који је обележио не само овај град, већ и читаву нашу културу. То је период у коме је Панчево дом многим умним људима, међу њима и Јовану Јовановићу Змају. Школске дане дели са Урошем Предићем, с којим ће остати пријатељ цео живот и чији је удео у стварању Пупиновог уметничког легата, који се чува у Народном музеју, непроцењив. Овом изузетном занимљивом друштвеном и културном периоду Панчева не недостаје ни политичких догађаја.
Али најважније Пупин пише на првим странама своје аутобиографије: „Тамо сам срео учитеље који су на мене оставили јак утисак, нарочито њихово познавање природних наука које су биле сасвим непознате у Идвору.“
Два имена се издвајају, прво је име професора физике у панчевачкој реалки – Словенца Коса, тј. Симона Коса, а друго је име познатог свештеника, просветитеља и песника проте Васе Живковића. Као професору Више реалне школе, умном човеку широких погледа, није му требало много да у младом Пупину препозна све квалитете који ће га водити до високих научних и људских достигнућа. Ове помоћи и подршке Пупин се увек сећао. „Његово име никада нећу заборавити јер је оно драга музика у мојим ушима због успомена на дивно пријатељство које је гајио према мени.“
ПРАГ
Управо је прота Васа био тај који је помогао Михајлу да крене до своје друге степенице на лествицама знања у Праг, град у срцу Европе. „Први поглед на Праг изазвао је у мени чудно верско расположење. Старе капије окружене кулама са изванредном орнаментиком и записима у камену; високи торњеви средњовековних цркава са порталима начичканим дивним ликовима светаца; јавне историјске грађевине од којих је свака причала своју причу о старој слави чешке краљевине; стари камени мост преко реке Влтаве са киповима хришћанских светитеља, краљевска палата на брегу Хрдачину, која као да се издизала изнад самих облака, све то, и многе друге дивне ствари, упућивале су ме на мисао да је Свети Сава вероватно посетио места слична Прагу када је напустио своје краљевске родитеље и отишао на крај света у потрагу за новим сазнањима…“
Лепоте Прага и његово разгледање од првих дана више су занимали Пупина него његове чувене школе. Људи које је сретао, од нових учитеља до вршњака, нису га нимало подсећали на живот који је оставио за собом у Идвору и Панчеву. Како сам сведочи, спаваћа соба на тавану тешко је одударала од живота у бескрајним банатским равницама. Тако растрзаног, без великих успеха у школи, одударајући од средине у коју је дошао, налазећи дражи само у дружењу са чешким револуционарним подмлатком, затекла га је вест да му је отац, ослонац породице, преминуо.
И ту, баш на том месту почиње најважније поглавље у његовом животу.
ЊУЈОРК
Дана 12. марта 1874. из луке у Хамбургу бродом Вестфалија креће пут до Америке. Иако је ово на неки начин почетак приче, исти датум, 12. март, означава и њен крај. Тог дана, 61 годину касније, завршиће се живот Михајла Идворског Пупина.
Онај ко није прешао бурни Атлантик у марту, у јефтиној класи исељеничког брода, слабо зна шта су муке, написао је много година касније, као већ славан научник и професор Универзитета Колумбија. Али овај утисак убрзо је заменио утисак Њујоршке луке. „Призор који се тада указао пред мојим очима био је нов и задивљујући. Први утисци из Будимпеште и Прага били су бледа слика према овој величанственој стварности која ми се указала у Њујоршкој луци. Безбројни чамци уз обе обале ове велике реке; разне врсте бродова јуриле су брзо у свим правцима по заливу; многобројни бродови за превоз путника били су пуни људи и изгледало је да једна група жури на једну страну џиновске метрополе, док друга са истом журбом хита да се пребаци на другу страну обале…“
Банкрофт Џералди, потпредседник и главни инжењер америчке телефонске и телеграфске компаније, и један од председника Америчког института инжењера електротехнике, 1932. године на додели „Џон Фрицове“ медаље започео је свој почасни говор Михајлу Пупину следећим речима: „Касне зиме 1874. године млади Србин се искрцао у Кастл Гарден. Био је без имања или имовине, без пријатеља или утицаја и без знања језика ове земље. Многи би рекли да није имао ништа, али тако не бисмо препознали ствари које је имао. Имао је добро здравље, карактер, амбицију, ум жељан да нађе знање и да га искористи, као и високе идеале.“
И заиста се Америка показала као земља могућности, где је неколико година тешког рада у фабрикама, на улици, на пољима прерасло у године марљивог учења на Колумбија колеџу, да би затим професор Пупин започео свој научни рад, а убрзо за њим и све оно што данас препознајемо као део његовог великог наслеђа. Био је оснивач, председник или иницијатор стварања великих научних удружења Америке, један је од дванаесторо људи који су основали НАСУ, био је предсеник Њујоршке академије наука. Велика лабараторија за физику Универзитета Колумбија носи његово име. Његови патенати (35), неколико значајних књига и на десетине научних радова у најпознатијим научним часописима, говори и експозеи за научне скупове института и академија представљају само један део великог делатног живота. Посебно је задужио земљу рођења велким доприносима кроз свој национално-политички и доброчинитељски рад.
Пут Михајла Пупина био је пут знања. Учио је од најбољих научника свога времена, па тако помињемо још два места на Пупиновој мапи. Она се налазе на међи Пупина студента Универзитета Колумбија и Пупина професора.
КЕМБРИЏ
„Дошао сам у овај колеџ да учим физику и да видим како је Максвел одговорио на питање шта је светлост.“
Кембриџ га је испунио страхопоштовањем. Стара здања колеџа будила су у њему дивљење. Свакодневни живот на постдипломским студијама било је још једно ново искуство: „Свако је носио црну капу и одећу и свако се бавио очигледно сличним циљевима – трагањем за изворима знања и надахнућа. Али све ово се мењало као магичним штапићем када би дошло подне. Црна одела и капе би ишчезле, а замењивале су их фланелске панталоне, шарени џемпери и капе, које су тада носили и студенти и њихови професори… Ова промена личила ми је на манастирску процесију озбиљних и паметних људи која се нагло претварала у веселу групу раздраганих младића за које не постоји ништа друго до игре на спортским теренима.“
БЕРЛИН
После више од осамнаест месеци живота у Кембриџу, неколико лепих путовања, посебно у Шкотску, било је време да се крене на докторске студије у Хелмхолцову лабараторију у Берлин.
Тиндалова стипендија му је омогућила усавршавање, а сам Тиндал га је речима подршке и вере испратио на овај пут 1885. године. Берлинско време било је време посвећено новом откривању Максвеловог и Фарадејовог дела, време стварања нових погледа на свет, а пре свега је то доба сардање са једним од највећих умова 19. века Херманом фон Хелмхолцом.
Када је његов брод после ових студијских путовања улазио у Њујоршку луку, протекло је тачно петнаест година од првог сусрета са Америком. Сада, због знања које је носио, осећао се као богат човек, спреман на велика дела.
НОРФОЛК
Норфолк, градић око две стотине километара удаљен од Њујорка, по много чему налик Идвору, постао је дом Михајла Пупина, место размишљања, одмора, али и бриге о коњима, по којима је такође био познат. „Ово дивно место где сам повратио своје здравље и срећу, постало је моја права кућа и никада нисам имао жељу да тражим бољи рај на земљи…“ Ово неуморно путовање градовима света и путевима сазнања зауставља се 12. марта 1935. године у Њујорку.
Током септембра 2012. у Галерији науке и технике САНУ-а, била је постављена мала изложба о Михајлу Пупину, са једним посебним архивом који је први пут бити изложен у Србији – Михајло Пупин у америчким штампаним медијима 1900–1935. Овај приказ изузетних чланака „Њујорк тајмса“, „Вашингтон поста“, „Чикаго дејли трибјуна“, оцртаће, сликовито, у духу почетка 20. века, велики утицај који је Идворски дечак, амерички професор и светски научник имао на доба у коме је живео.
Ауторка је популаризаторка науке. Руководи пројектом „Михајло Пупин — Стваралачка координација“, једним од 88 пројеката промоције којима је посредством Јавног позива Управни одбор ЦПН-а доделио финансијску подршку у 2012. години.