Шта се догодило са винчанском културом, која је пре шест миленијума била најнапреднија заједница у Европи?
Пише: Сташа Бајац
У Галерији науке и технике САНУ-а, упоредо са недавно отвореном изложбом „Исхрана у неолитској Винчи“, Центар за промоцију науке организовао је тродневну радионицу „3D KIDE“, у којој су учесници помоћу 3D штампача правили разне фигуре, али и реплике винчанских фигурина и предмета које су око њих изложене.
Била је то необична прилика да савремени људи дотакну и обликују прадавну прошлост људске цивилизације. Саме антропоморфне фигуринe из Винче представљају археолошке налазе који далеко превазилазе локални значај. Оне сведоче о изузетно богатој и развијеној неолитској култури, која се простирала на територији данашње Србије, Румуније, Македоније и Босне и Херцеговине.
На овом поднебљу налазило се најгушће насељено подручје у Европи тог времена, које по броју становника и насеобина надмашује и прве градове који су касније настали у Месопотамији и Египту. Како је ова праисторијска култура настала, развијала се и живела? Како је ишчезла? И како је савремени човек открио њене трагове?
ИСКОПАВАЊЕ КУЛТУРНОГ СЛОЈА
Почетком двадесетог века на дунавској обали недалеко од Београда, код села Винча, пронађени су први глинени предмети, што је подстакло прва званична ископавања на овом месту. Ово истраживање предводио је професор Београдског универзитета и кустос Народног музеја Милоје Васић, захваљујући коме је винчанска култура изнова откривена шест миленијума након што се угасила.
Васић је у периоду од 1908. до 1934, са прекидима због рата и недостатка средстава, вршио ископавања на локалитету Бело Брдо – Винча, по ком је ова култура и добила име, а српска археологија значајно место у светским археолошким круговима. Након Васића, истраживањем Винче се баве и други српски археолози.
Истраживања су обновљена 1998. када је САНУ оформио специјалан одбор академика и доктора који су наставили да се залажу за промовисање и финансирање рада на локалитету. Значајно је поменути да су у истраживање Винче уложили и Руски царски институт у Цариграду и сер Чарлс Хајд из Бирмингема, што само потврђује да се њен значај простире изван граница Балкана.
Такозвани културни слој Винче дубок је 10,5 метара и сведочи о животу током периода од чак хиљаду година, од 4500. до 3500. године пре нове ере. Попут шните торте, ови шаренолики слојеви казују о густини насељености, успонима и падовима културе, оруђу, развоју уметности и архитектуре.
СВАКОДНЕВНИ ЖИВОТ
Анализирајући најдубљи слој ископина, археолози су закључили да су се први становници населили око 4480. године старе ере, када је старчевачка култура из средњег неолита прошла свој врхунац. Тадашњи Винчанци живели су у кућама елипсоидних основа за крововима од прућа и трске, док су касније оне попримале коцкастије облике. Ове нове грађевине биле су од дрвета и глине, а Винчанци су научили понешто и о нивелацији, изолацији и фарбању. У наредном периоду, од 4500. до 3800, када ова култура доживљава свој зенит, градили су и знатно веће куће од око педесет квадрата, које су се састојале од неколико просторија. У њима су се могли наћи столови, пећи, култни предмети, мангани и други намештај.
Винчанци су се бавили пољопривредом и сточарством. Највише су узгајани пшеница, јечам, просо, сочиво, грашак и лан, који је коришћен за добијање уља и израду тканина. Поред житарица које су узгајали, скупљали су купине и дивље грожђе, који су овде расли. Били су изузетно познати по томе што су сакупљали со. Узгајали су и домаће животиње попут свиња, коза и оваца, али су одлазили и у лов и риболов. Удице, харпуни и тегови за мреже који су пронађени говоре да су ловили велику рибу.
Оруђе за рад правили су од кљова дивљих свиња и јеленских рогова, што је био додатни разлог за лов. За неке софистицираније алатке, попут изузетно оштрих сечива за српове, користили су опсидијан. Овај податак, наизглед неважан, заправо открива много значајнији податак. Наиме, будући да опсидијана, као и многих других добара пронађених на локалитету, у овим крајевима нема, може се закључити да су се Винчанци бавили трговином, као и да су имали добре суседске односе.
На конгресу археолога, одржаном у Ванкуверу 2008, међународни тим експерата презентовао је невероватне податке откривене годину дана раније – метал је у Европу дошао управо из Винче. Млада археолошкиња Миљана Радивојевић је на беловодском локалитету открила комад истопљеног бакра, што винчанску културу чини најнапреднијом заједницом Европе. Према њеним речима, пет грама бакра, колико је пронађено, било је довољно да докаже да се метал на Стари континет ширио из Србије.
МАГИЈСКА УМЕТНОСТ
Широј популацији култура Винче позната је по њеној уметности. Поред чувених жена са израженим облинама, у Винчи је пронађено и преко хиљаду других предмета попут декорисане грнчарије, зооморфних фигура, накита и других украса.
О изузетном осећају за уметност говоре подаци о антропоморфним фигуринама пронађеним у Винчи.
Ове фигуре су веома разноврсне у стилизацији и начину представљања и жена и мушкараца, који иде од реалистичног до апстрактнијег, па по мишљењу једног од највећих српских археолога свих времена, академику Драгославу Срејовићу, указују на магијско-религијске праксе.
Срејовић сматра да је један од главних узрока за овај нагли развој заправо контакт са становницима суседних подручја, који су имали своја божанства. Винчанци, наиме, нису били спремни да их прихвате, те су им се супротстављали уздизањем својих богова.
КАКО ЈЕ ВИНЧА ИШЧЕЗЛА?
Снажно мешање са суседима испрва се позитивно одражавало на Винчанце. Примивши различите утицаје, инспирисани туђим тековинама, Винчанци су раширили крила, развили се као економска заједница, размењивали добра, производили све више уметнина и постали право тржиште. Но, после 3700, ова култура почиње да се гаси. Винчанци потпуно преузимају туђе елементе у стваралаштву и производе врло мало оригиналног садржаја. Археолог Драгослав Срејовић објашњење налази и у бакру и злату. Проналаском ових метала неолитски свет се распада и уступа место новом.