Šta se dogodilo sa vinčanskom kulturom, koja je pre šest milenijuma bila najnaprednija zajednica u Evropi?
Piše: Staša Bajac
U Galeriji nauke i tehnike SANU-a, uporedo sa nedavno otvorenom izložbom „Ishrana u neolitskoj Vinči“, Centar za promociju nauke organizovao je trodnevnu radionicu „3D KIDE“, u kojoj su učesnici pomoću 3D štampača pravili razne figure, ali i replike vinčanskih figurina i predmeta koje su oko njih izložene.
Bila je to neobična prilika da savremeni ljudi dotaknu i oblikuju pradavnu prošlost ljudske civilizacije. Same antropomorfne figurine iz Vinče predstavljaju arheološke nalaze koji daleko prevazilaze lokalni značaj. One svedoče o izuzetno bogatoj i razvijenoj neolitskoj kulturi, koja se prostirala na teritoriji današnje Srbije, Rumunije, Makedonije i Bosne i Hercegovine.
Na ovom podneblju nalazilo se najgušće naseljeno područje u Evropi tog vremena, koje po broju stanovnika i naseobina nadmašuje i prve gradove koji su kasnije nastali u Mesopotamiji i Egiptu. Kako je ova praistorijska kultura nastala, razvijala se i živela? Kako je iščezla? I kako je savremeni čovek otkrio njene tragove?
ISKOPAVANJE KULTURNOG SLOJA
Početkom dvadesetog veka na dunavskoj obali nedaleko od Beograda, kod sela Vinča, pronađeni su prvi glineni predmeti, što je podstaklo prva zvanična iskopavanja na ovom mestu. Ovo istraživanje predvodio je profesor Beogradskog univerziteta i kustos Narodnog muzeja Miloje Vasić, zahvaljujući kome je vinčanska kultura iznova otkrivena šest milenijuma nakon što se ugasila.
Vasić je u periodu od 1908. do 1934, sa prekidima zbog rata i nedostatka sredstava, vršio iskopavanja na lokalitetu Belo Brdo – Vinča, po kom je ova kultura i dobila ime, a srpska arheologija značajno mesto u svetskim arheološkim krugovima. Nakon Vasića, istraživanjem Vinče se bave i drugi srpski arheolozi.
Istraživanja su obnovljena 1998. kada je SANU oformio specijalan odbor akademika i doktora koji su nastavili da se zalažu za promovisanje i finansiranje rada na lokalitetu. Značajno je pomenuti da su u istraživanje Vinče uložili i Ruski carski institut u Carigradu i ser Čarls Hajd iz Birmingema, što samo potvrđuje da se njen značaj prostire izvan granica Balkana.
Takozvani kulturni sloj Vinče dubok je 10,5 metara i svedoči o životu tokom perioda od čak hiljadu godina, od 4500. do 3500. godine pre nove ere. Poput šnite torte, ovi šarenoliki slojevi kazuju o gustini naseljenosti, usponima i padovima kulture, oruđu, razvoju umetnosti i arhitekture.
SVAKODNEVNI ŽIVOT
Analizirajući najdublji sloj iskopina, arheolozi su zaključili da su se prvi stanovnici naselili oko 4480. godine stare ere, kada je starčevačka kultura iz srednjeg neolita prošla svoj vrhunac. Tadašnji Vinčanci živeli su u kućama elipsoidnih osnova za krovovima od pruća i trske, dok su kasnije one poprimale kockastije oblike. Ove nove građevine bile su od drveta i gline, a Vinčanci su naučili ponešto i o nivelaciji, izolaciji i farbanju. U narednom periodu, od 4500. do 3800, kada ova kultura doživljava svoj zenit, gradili su i znatno veće kuće od oko pedeset kvadrata, koje su se sastojale od nekoliko prostorija. U njima su se mogli naći stolovi, peći, kultni predmeti, mangani i drugi nameštaj.
Vinčanci su se bavili poljoprivredom i stočarstvom. Najviše su uzgajani pšenica, ječam, proso, sočivo, grašak i lan, koji je korišćen za dobijanje ulja i izradu tkanina. Pored žitarica koje su uzgajali, skupljali su kupine i divlje grožđe, koji su ovde rasli. Bili su izuzetno poznati po tome što su sakupljali so. Uzgajali su i domaće životinje poput svinja, koza i ovaca, ali su odlazili i u lov i ribolov. Udice, harpuni i tegovi za mreže koji su pronađeni govore da su lovili veliku ribu.
Oruđe za rad pravili su od kljova divljih svinja i jelenskih rogova, što je bio dodatni razlog za lov. Za neke sofisticiranije alatke, poput izuzetno oštrih sečiva za srpove, koristili su opsidijan. Ovaj podatak, naizgled nevažan, zapravo otkriva mnogo značajniji podatak. Naime, budući da opsidijana, kao i mnogih drugih dobara pronađenih na lokalitetu, u ovim krajevima nema, može se zaključiti da su se Vinčanci bavili trgovinom, kao i da su imali dobre susedske odnose.
Na kongresu arheologa, održanom u Vankuveru 2008, međunarodni tim eksperata prezentovao je neverovatne podatke otkrivene godinu dana ranije – metal je u Evropu došao upravo iz Vinče. Mlada arheološkinja Miljana Radivojević je na belovodskom lokalitetu otkrila komad istopljenog bakra, što vinčansku kulturu čini najnaprednijom zajednicom Evrope. Prema njenim rečima, pet grama bakra, koliko je pronađeno, bilo je dovoljno da dokaže da se metal na Stari kontinet širio iz Srbije.
MAGIJSKA UMETNOST
Široj populaciji kultura Vinče poznata je po njenoj umetnosti. Pored čuvenih žena sa izraženim oblinama, u Vinči je pronađeno i preko hiljadu drugih predmeta poput dekorisane grnčarije, zoomorfnih figura, nakita i drugih ukrasa.
O izuzetnom osećaju za umetnost govore podaci o antropomorfnim figurinama pronađenim u Vinči.
Ove figure su veoma raznovrsne u stilizaciji i načinu predstavljanja i žena i muškaraca, koji ide od realističnog do apstraktnijeg, pa po mišljenju jednog od najvećih srpskih arheologa svih vremena, akademiku Dragoslavu Srejoviću, ukazuju na magijsko-religijske prakse.
Srejović smatra da je jedan od glavnih uzroka za ovaj nagli razvoj zapravo kontakt sa stanovnicima susednih područja, koji su imali svoja božanstva. Vinčanci, naime, nisu bili spremni da ih prihvate, te su im se suprotstavljali uzdizanjem svojih bogova.
KAKO JE VINČA IŠČEZLA?
Snažno mešanje sa susedima isprva se pozitivno odražavalo na Vinčance. Primivši različite uticaje, inspirisani tuđim tekovinama, Vinčanci su raširili krila, razvili se kao ekonomska zajednica, razmenjivali dobra, proizvodili sve više umetnina i postali pravo tržište. No, posle 3700, ova kultura počinje da se gasi. Vinčanci potpuno preuzimaju tuđe elemente u stvaralaštvu i proizvode vrlo malo originalnog sadržaja. Arheolog Dragoslav Srejović objašnjenje nalazi i u bakru i zlatu. Pronalaskom ovih metala neolitski svet se raspada i ustupa mesto novom.