За истраживаче из Немачке, Швајцарске и Грчке, који су своју студију недавно објавили у часопису Current Biology, палац и његов начин „рада“ у древним цивилизацијама били су све само не лака загонетка. На фосилима нема мишића, па су се претходни покушаји да се сазна нешто више о палцу ослањали на то колико су сличне кости наших руку са костима руку наших „рођака“. На фосилима ће се ретко наћи и кости руку, а сличност између нас и наших предака може и да нас наведе на погрешан траг. Кости руку су такође мале и релативно ретке у фосилним записима, a сличност може заварати: у зависности од тога како су мишићи повезани, неке врсте са сличном анатомијом костију могу имати врло различиту снагу приањања и обрнуто.
Како би анализирали древне палчеве, палеоантрополози са Универзитета у Тибингену, у Немачкој дигитализовали су фосилне кости палца из разних древних хоминина. Истраживачи су посматрали и кости двојице модерних људи и четири неандерталца, као и припаднике Хомо наледија од пре 250.000-300-000 година. Потом су користили 3Д рачунарски софтвер да би на фосилима дигитално реконструисали мишић познат као opponens pollicis – који омогућава палцу да се савија према унутра. Они су симулирали приближну силу коју би мишић морао да изврши – имајући у виду да се не користи иста сила приликом држања игле и конца и замахивања чекићем. Да би потврдили веродостојност свог модела, научници су применили исти приступ на костима палца модерних људи и шимпанзи. Открили су да се процене снаге њиховог модела подударају са познатим могућностима две горепоменуте врсте.
Сви испитани чланови нашег рода Хомо имали су у основи исту чврстоћу стиска палца као и модерни људи, закључак је студије под називом Biomechanics of the Human Thumb and the Evolution of Dexterity. Рад такође сугерише да се модерни палац појавио пре око два милиона година код рода човека, што им је омогућило да постају све бољи и бољи у изради камених алата, на крају надмашујући остале хоминине.
Иако остали истраживачи углавном хвале студију, већина је у бити суздржана. Иви Ферике, антрополошкиња са Универзитета у Лувену, у Холандији, каже да према налазима треба поступати с опрезом. „Знамо да спретност није само због једног мишића.“
Ипак, основни приступ студије вероватно ће бити користан за ову сферу истраживања – она даје антрополозима неку врсту заједничког језика за анализу мишићних карактеристика фосила. „Недавно је свако ко је пронашао фосилизоване остатке имао своју интерпретацију“ давно нестале мускулатуре, каже Ферике. „Ово би могло да им помогне и да их поведе у истом правцу.“