Зашто jе ДНК анализа наjпоузданиjа форензичка метода? Како се она обавља?
Текст: Мариjа Видић
Америчко министарство правде и FBI наjавили су током jула ревизиjу више од 10.000 криминалистичких случаjева коjи датираjу jош од 1985. године.
Хиљаде људи коjи су осуђени на затворску казну захваљуjући форензичким доказима ускоро ће можда бити ослобођени. У свим овим случаjевима пресуда „крив jе“ донета jе на основу форензичких доказа као што су анализе власи косе или нити тканина, али и неких других форензичких метода коjе се данас више не признаjу као потпуно поуздане, односно научне.
Повод за ову ревизиjу био jе велики броj случаjева у коjима се показало да одређени форензички докази нису валидни и да jе почело да се сумња у броjне методе овог типа. Чак је Америчка академиjа наука, у извештаjу из 2009. године, навела да изузев ДНК анализе, ниjедан други форензички метод ниjе показао толику конзистентност и тако висок степен поузданости.
Међутим, сматра се да чак и ДНК анализа може да погреши: различите лабораториjе из истог узорка могу да добиjу другачиjе резултате. Проjекат невиност, организациjа из Њуjорка, коjа се бори за погрешно осуђене људе, наводи да jе само у Сjедињеним Америчким Државама до сада 292 особа успело да преокрене своj случаj захваљуjући допунскоj ДНК анализи. У половини тих случаjева постоjао jе некакав форензички проблем, тврде у овоj организациjи.
ДНК анализа jе, иначе, веома комплексан поступак, настао захваљуjући неколицини изузетно важних научних открића. Тек половином 20. века научници су потврдили да се људски генетички материjал налази у свакоj ћелиjи. Он jе упакован у 23 пара хромозома коjе чине два замотана ДНК молекула. Структуру њихове двоструке завоjнице открили су 1953. Џеjмс Вотсон и Френсис Крик и описали у врло кратком чланку Молекулска структура нуклеинских киселина, обjављеном у часопису „Nature“.
Међутим, готово век раниjе, шваjцарски лекар и биолог Фридрих Мишер успео jе 1869. да идентификуjе нуклеинску киселину у гноjу коjи се задржавао у хируршким газама. Међутим, ни значаj ДНК, коjи jе Мишер убрзо изоловао из сперме лососа, jош ниjе био препознат, а његовом раду на тему ових открића, обjављеном 1871, ниjе се придавао велики значај све до XX века.
У свету криминалистичке полициjе и форензике, ДНК траг се сматра наjjачим доказом. Када се на месту злочина пронађу било какви трагови живог ткива, они се носе у лабораториjу на ДНК анализу.
ДНК анализа jе упоредна метода – jедан узорак не значи много. Да би могла да помогне у откривању злочинца, потребна су два узорка – jедан пронађен на месту злочина, коjи на пример доказуjе да jе убица боравио на датом месту, и други узорак од особе за коjу се сумња да jе убица. Ако се испостави да се два узорка поклапаjу, да потичу од исте особе, онда jе ДНК анализа помогла у решавању случаjа. Ако нема поклапања, тражи се нови осумњичени.
Зашто jе ДНК анализа тако поуздана?
Свака људска ћелиjа у свом jезгру има генетски, наследни материjал – то jе такозвана дезоксирибонуклеинска киселина, ДНК. Она jе завиjена у облику двоструке завоjнице, а њени делови су гени коjи одређуjу поjедине особине тела. Форензичари, дакле научници коjи су по образовању биолози или биохемичари, из трага (влас, пљувачка, епителне ћелиjе, крв, комад нокта, сперма… ) уз броjне мере предострожности, како не би дошло до контаминациjе узорака, издваjаjу ДНК.
Ове трагове проналазе на наjразличитиjим местима: од опушака цигарета, преко четкица за зубе, до одеће, оружjа, мобилних телефона, чаша или било ког другог предмета.
ДНК се изолуjе из ћелиjског jедра, а онда се специjалном методом умножаваjу одређени сегменти ДНК молекула потребни за даљу анализу. Део обављаjу машине, затим се узорак анализира софтверски да би на краjу ДНК аналитичари давали мишљење о томе да ли ДНК профил узорка коjи су добили од осумњиченог одговара ДНК профилу добиjеном из трага пронађеног на месту злочина.