Zašto je DNK analiza najpouzdanija forenzička metoda? Kako se ona obavlja?
Tekst: Marija Vidić
Američko ministarstvo pravde i FBI najavili su tokom jula reviziju više od 10.000 kriminalističkih slučajeva koji datiraju još od 1985. godine.
Hiljade ljudi koji su osuđeni na zatvorsku kaznu zahvaljujući forenzičkim dokazima uskoro će možda biti oslobođeni. U svim ovim slučajevima presuda „kriv je“ doneta je na osnovu forenzičkih dokaza kao što su analize vlasi kose ili niti tkanina, ali i nekih drugih forenzičkih metoda koje se danas više ne priznaju kao potpuno pouzdane, odnosno naučne.
Povod za ovu reviziju bio je veliki broj slučajeva u kojima se pokazalo da određeni forenzički dokazi nisu validni i da je počelo da se sumnja u brojne metode ovog tipa. Čak je Američka akademija nauka, u izveštaju iz 2009. godine, navela da izuzev DNK analize, nijedan drugi forenzički metod nije pokazao toliku konzistentnost i tako visok stepen pouzdanosti.
Međutim, smatra se da čak i DNK analiza može da pogreši: različite laboratorije iz istog uzorka mogu da dobiju drugačije rezultate. Projekat nevinost, organizacija iz Njujorka, koja se bori za pogrešno osuđene ljude, navodi da je samo u Sjedinjenim Američkim Državama do sada 292 osoba uspelo da preokrene svoj slučaj zahvaljujući dopunskoj DNK analizi. U polovini tih slučajeva postojao je nekakav forenzički problem, tvrde u ovoj organizaciji.
DNK analiza je, inače, veoma kompleksan postupak, nastao zahvaljujući nekolicini izuzetno važnih naučnih otkrića. Tek polovinom 20. veka naučnici su potvrdili da se ljudski genetički materijal nalazi u svakoj ćeliji. On je upakovan u 23 para hromozoma koje čine dva zamotana DNK molekula. Strukturu njihove dvostruke zavojnice otkrili su 1953. Džejms Votson i Frensis Krik i opisali u vrlo kratkom članku Molekulska struktura nukleinskih kiselina, objavljenom u časopisu „Nature“.
Međutim, gotovo vek ranije, švajcarski lekar i biolog Fridrih Mišer uspeo je 1869. da identifikuje nukleinsku kiselinu u gnoju koji se zadržavao u hirurškim gazama. Međutim, ni značaj DNK, koji je Mišer ubrzo izolovao iz sperme lososa, još nije bio prepoznat, a njegovom radu na temu ovih otkrića, objavljenom 1871, nije se pridavao veliki značaj sve do XX veka.
U svetu kriminalističke policije i forenzike, DNK trag se smatra najjačim dokazom. Kada se na mestu zločina pronađu bilo kakvi tragovi živog tkiva, oni se nose u laboratoriju na DNK analizu.
DNK analiza je uporedna metoda – jedan uzorak ne znači mnogo. Da bi mogla da pomogne u otkrivanju zločinca, potrebna su dva uzorka – jedan pronađen na mestu zločina, koji na primer dokazuje da je ubica boravio na datom mestu, i drugi uzorak od osobe za koju se sumnja da je ubica. Ako se ispostavi da se dva uzorka poklapaju, da potiču od iste osobe, onda je DNK analiza pomogla u rešavanju slučaja. Ako nema poklapanja, traži se novi osumnjičeni.
Zašto je DNK analiza tako pouzdana?
Svaka ljudska ćelija u svom jezgru ima genetski, nasledni materijal – to je takozvana dezoksiribonukleinska kiselina, DNK. Ona je zavijena u obliku dvostruke zavojnice, a njeni delovi su geni koji određuju pojedine osobine tela. Forenzičari, dakle naučnici koji su po obrazovanju biolozi ili biohemičari, iz traga (vlas, pljuvačka, epitelne ćelije, krv, komad nokta, sperma… ) uz brojne mere predostrožnosti, kako ne bi došlo do kontaminacije uzoraka, izdvajaju DNK.
Ove tragove pronalaze na najrazličitijim mestima: od opušaka cigareta, preko četkica za zube, do odeće, oružja, mobilnih telefona, čaša ili bilo kog drugog predmeta.
DNK se izoluje iz ćelijskog jedra, a onda se specijalnom metodom umnožavaju određeni segmenti DNK molekula potrebni za dalju analizu. Deo obavljaju mašine, zatim se uzorak analizira softverski da bi na kraju DNK analitičari davali mišljenje o tome da li DNK profil uzorka koji su dobili od osumnjičenog odgovara DNK profilu dobijenom iz traga pronađenog na mestu zločina.