Ко су млади људи који стоје иза толиких научнопопуларних манифестација? Елементаријум доноси причу једног демонстратора
Текст: Катарина Стекић
Дечији научни камп на Ади Циганлији. На фудбаласком терену поред смештен је Научни камион. Још увек сам неуки волонтер. Разговорам са децом о науци, помажем им у њиховим малим пројектима, играм се са њима да се не изгубе док чекају родитеље.
Сви слушамо Бориса Клобучара, координатора научних демонстратора. Када је позвао само нас пар, прво сам помислила да ћемо надрљати због играња карата. Уместо тога, добили смо позив да се обучавамо за научне демонстраторе. Борис је одмах кренуо да нас ”плаши” великом одговорношћу која нас очекује ако прихватимо. Нико није одбио.
Као дете сам са дивљењем посматрала те људе који стоје иза штанда и изводе експерименте, причају фантастичне приче, и чине науку толико занимљивом, што су у школи ретко успевали. Они мора да знају много ствари да би били ту, мислила сам, мора да су јако посебни.
Обука за демонстраторе је почела врелог августовског дана рано ујутру. Срећа па је било довољно кафе, пошто смо након исцрпљујуће две недеље у кампу сви били прилично изморени. Борис нас је сместио у велики круг, и укратко нам објаснио како ће обука тећи и шта нас све очекује. Од великог броја тренинга најстрашнија је била вежба “лице пред камерама”.
Свако од нас је добио по један најобичнији предмет, попут оловке, лењира или лупе. Задатак нам је био да у року од пет минута смислимо фантастичну причу о предмету који смо добили, која би трајала око минут, два, а потом да је испричамо свима, са циљем да продамо тај предмет, док нас снима камера. Најгоре, али и најпоучније, било је што смо након снимања све снимке прегледали и коментарисали их међусобно.
Ипак, пар дана интензивне обуке није никако могло да нас спреми за све активности које су нас очекивале.
На Фестивалу науке, месту које сам некада идеализовала, апарат за мешање светлости се прегрејавао и није могао да ради. Било је превише влажно да би Ван дер Графова машина произвела електрицитет. Изгубили смо стакла за поларизоване наочаре. Спашавао нас је једино осмех радозналог детета када би открило нешто ново, а потом отишло то да исприча осталима који нису чули причу и позвало их да дођу.
Ништа мање напорним показаће се Ноћи истраживача. Демонстратори су у трци са временом да што више покажу, што више посетилаца одушеве и помогну деци да што више науче. Хаос је неизбежан. Док Милица прича о дисперзији таласа, Ивана објашњава таласне дужине, Невена показује како функционишу радио-таласи, ја се играм са џиновским наочарама за сунце да бих објаснила поларизацију. Наша интерактивна изложба из физике била је одлично посећена.
Посетиоци су понекад збуњени када је наше (не)знање у питању, очекујући од оног ко стоји иза штанда да зна да одговори на свако њихово питање. Тешко их је кривити. Сећам се и себе како као дете гледам у демонстраторе као свезнајуће богове. Међутим, све је ово помало школа и за нас – интеракција са публиком демонстраторима омогућује да схвате где је граница нашег знања.
То показује и највећа бабарога за демонстраторе, Планетаријум. Пола сата до 45 минута проводите у куполи, са педесеторо деце, микрофоном и два даљинска управљача. За Планетаријум се пролази посебна обука, у којој је најбитнија лекција савладати даљинске управљаче. Угаси атмосферу, рељеф, упали звезде, сазвежђа, објекте дубоког свемира… Наравно, за све постоји посебно дугме, које треба погодити у потпуном мраку планетаријума. Потом, осмисли причу о свемиру која је довољно занимљива и разумљива свим узрастима. Након савладавања почетничког страха, демонстратори успешно држе и по пет предавања на дан, испраћајући осмехом гомиле задовољних лица.
Додатан подстрек увек буде Борисов похвални мејл након успешно завршене акције: “Друштво, поносан сам на вас!”. “Ми” током сваке акције постане “ја”. Иако сваки демонстратор води другачији живот, иако се многи међусобно не друже ван акција, на том месту смо сви попут дугогодишњих пријатеља.