У новом Научном рату осврћемо се на околности око открића и примене магнетне резонанце, револуционарног дијагностичког метода
Текст: Невена Грубач
Јутро 6. октобра 2003. године је значило само једно: коначно ће бити објављена имена добитника Нобелове награде. Претходне ноћи мало се спавало. Да ли су живот посвећен научном истраживању и каријера дуга неколико деценија, у очима света имали довољно значаја; да ли су имали директан утицај на добробит људи и били довољно запажени да би донели ово изузетно признање? Да ли се све исплатило? Можда је баш ово та дуго чекана година.
Колико год труда било уложено, научна заједница је, на крају крајева, као свака друга. Није савршена, и није изолована од остатка света. Тако се десило да је јесен 2003. собом донела гласине да ће овогодишња Нобелова награда за физиологију или медицину бити додељена за открића на пољу сликања магнетном резонанцом. А када Нобелов комитет дозволи да овакве вести процуре, оне обично буду истините.
Дијагностичка револуција
Нуклеарна магнетна резонанца (НМР) је још двадесетих година прошлог века пронашла свој пут до лабораторије, где су физичари истраживали магнетска својства атома. Много година касније, њена употреба на пољу медицине направила је праву револуцију у дијагностици.
Оно што магнетну резонанцу чини незаменљивим дијагностичким алатом је чињеница да је људски организам већином сачињен од воде. Када се пацијент изложи радиофреквентним таласима, протони у атомима водоника, којих је у људском организму изузетно много, а који су побуђени јаким магнетним пољем, одашиљу повратни радиофреквентни сигнал. Овај сигнал је последица феномена резонанције, по ком је метод и добио име. Машина снима овај сигнал и на основу њега прави слику унутрашњости тела. Анализом снимака лекар је може да разликује бенигно од малигног меког ткива.
Предности овог метода, у односу на било који други радиолошки метод, јесу његова прецизност, неинвазивност и одсуство јонизујућег зрачења. До сада нису откривена штетна дејства по организам, а процес је безболан и комфоран.
Непопуларно име које је ова техника добила, промењено је осамдесетих година од стране Америчког удружења радиолога. Идеја је била да се отклоне асоцијације на страх од „нуклеарног“, усађен у људе након инцидената са нуклеарним оружјем. У медицини, метод је данас познат као магнетна резонантна томографија (МРТ), магнетна резонанција или, једноставно и најпопуларније, магнетна резонанца (МР).
Неоспорно је и недискутабилно какав је ефекат на медицину и добробит људи имао развој ове дијагностичке процедуре. Такође, било је сасвим извесно да је морала доћи година у којој ће фокус Нобеловог комитета на пољу физиологије или медицине бити МР; до сада је место у историји науке, а захваљујући раду на МР, стекло неколико физичара и хемичара. Ипак, када је моменат коначно дошао, ствари нису текле глатко, а чак ни достојанствено.
Стварање историје
Доктор Рејмонд Дамадијан је 6. октобра 2003. устао пре свитања, знајући да ће веб-страница посвећена Нобеловој награди објавити име овогодишњих добитника веома рано. Награда је, ипак, интернационална, не зависи од географије или националне припадности, а јутро не долази у исто време на читавој планети. Можда је већ време.
Неких 30 година раније, исти, али доста млађи доктор, дошао је на смелу идеју. Желео је да употреби одређену технику, која је укључивала јако магнетно поље и радио-таласе, како би разликовао пацове болесне од рака и оне здраве. Експеримент је успео, а Дамадијан је патентирао и саградио прву машину која је радила по принципу магнетне резонанце.
Као споменик науке, који је недвосмислено гурнуо МР у наручје медицини и учествовао у стварању историје, Дамадијанова МР машина нашла је место у чувеном Смитсонијану, музеју америчке историје.
Ипак, мада револуционарна у својој намени, првобитна магнетна резонанца није нашла практичну употребу. Мада је принцип по коме је радила био смислен, процедура је била сувише спора, комплексна и понекад непрецизна, да би постала радиолошки инструмент. Осим тога, Дамадијан није предложио на који би начин машина могла да произведе слику или скен унутрашњости организма. Свој изум Дамадијан није успео да прода, и он никад није клинички коришћен.
У међувремену, извесни Пол Лотербор открива да се градијенти у магнетном пољу могу искористити како би се развила слика у МР техници. Развијајући МР принципе донете од стране пионира ове методе, он успева да генерише прву 2Д и 3Д слику методом нуклеарне магнетне резонанце, коју и објављује 1973. године. Помак који је направио додатно је убрзан и учињен још ефикаснијим, када је Питер Менсфилд, физичар са Универзитета у Нотингаму, развио математичку технику захваљујући којој је МР скенирање трајало неколико секунди, уместо толико сати, и која је резултовала још квалитетнијим и прецизнијим сликама.
Ипак, чињеница да је Дамадијан открио основни принцип МР дијагностике, остала је непромењена, а заслужено признање морало је доћи тог раног јутра, 6. октобра 2003.
У рату са комитетом
„Нобелова награда за физиологију или медицину 2003. додељује се заједнички Полу Лотербору и сер Питеру Менсфилду за њихове заслуге у вези са сликањем магнетном резонанцом.“
– стајало је на веб-страници посвећеној Нобеловој награди.
Доктор Дамадијан је тражио своје име на објави, било какав траг сопствене заслуге за ово велико откриће, али није га нашао. Награда, у износу од 1,3 милиона долара, биће подељена између двојице научника. Без обзира на то што правила фонда дозвољавају да троје људи подели признање, овога пута то се није десило.
Испровоциран и гневан, Дамадијан је решио да прибегне помало радикалним потезима; наиме, закупио је по читаву страницу у „Вашингтон посту“, „Њујорк тајмсу“ и „Лос Анђелес тајмсу“, на којима је изнео своје виђење ове неправде, а како би протестовао због одлуке Комитета. Након тога, организовао је читаву кампању током које је Стокхолм засут писмима Дамадијанових присталица које се, такође, нису слагале са овом одлуком.
Медијски рат који је повео многима је деловао крајње недостојанствено, али Дамадијан никада није престао да се бори.
„Награда је требало да припадне мени, а тек онда Лотербору. Да ја нисам рођен, да ли би МР постојао? Не верујем. Да Лотербор није рођен? Ја бих већ догурао дотле. У неком тренутку.“
– поновио је Дамадиан.
Фактор креационизма
Нобелов комитет је уздржано ћутао, његови представници су давали изјаве када би их неки од великих часописа притерао уза зид, али суштина је остала непромењена: одлука једноставно није доведена у питање. Једно од правила којих се Комитет слепо придржава, јесте његово дискреционо право чији је период 50 година од тренутка проглашења добитника награде.
Оно што је истакнуто као најважнији елемент, јесте чињеница да није ни планирано да награда буде додељена за сам изум магнетне резонанце, већ за технологију сликања унутар ње, која је управо заслужна за њену широку примену и њен огроман значај за медицину. У овоме је, ипак, Лотербор направио највећи продор.
Сам Нобел је инсистирао да се награде доделе онима који су учинили највећу добробит човечанству, и то у конкретном и практичном смислу. Многи су, ипак, остали слепи за ову круцијалну разлику у поставци.
Као разлог намерног искључивања Дамадијана, намеће се још један фактор. Дамадијан је истакнути креациониста. Он верује у буквално тумачење Библије и заговорник је верзије догађаја у којима је Земља настала током шест дана, што се, по њему, десило пре око 6000 година.
Креационизам је у директном сукобу са модерном науком, и оповргава теорију еволуције, као и становишта биологије, астрономије и много других конвенционалних научних тврдњи. Да ли је Нобелов комитет успео да се морално толико дистанцира од овога, и да ли заиста у одлуци није имала удела чињеница да Дамадијан категорички одбија да поверује у темеље модерне науке, остаје непознато.
Сигурна је једино Дамадијанова непоколебљивост у његова креационистичка убеђења и његово виђење догађаја.
„Небиблијско тумачење нас наводи да поверујемо да је читав живот настао од јединственог заједничког претка – обичне плесни – и да је након, рецимо, милијарду година, та плесан изашла из океана и почела да држи предавања. Позабавите се том идејом. Она нарушава било какав осећај реалности.“
– уверен је Дамадијан.