U javnosti se često spominje da se glasnije čuju oni koji manje znaju, dok „mudriji ćute“. Kako naučna istraživanja objašnjavaju ovaj fenomen?
Tekst: Danka Spasovski
U javnosti se često spominje kulturološki ustaljeno verovanje da se više čuje glas onih koji manje znaju, dok „mudriji ćute“. Ono što je novina u medijskom prikazu ove teme je potkrepljenje u vidu naučnog istraživanja. Teza da onaj ko ima šta da kaže uglavnom ćuti, dok neznalica ima mnogo samopouzdanja, objašnjava se Daning-Krugerovim efektom, fenomenom opisanom u eksperimentu iz 1999. godine.
Ovaj eksperiment privukao je pažnju javnosti kao i mnogi drugi eksperimenti iz psihologije gde su zaključci primenjivi na socijalne situacije. Rado je citiran u medijima, uz tvrdnju da samopouzdanje ima veze s inteligencijom i znanjem. Međutim, to je pogrešno predstavljeno tumačenje Daning-Krugerovog efekta: samopouzdanje počiva na složaju osećanja, mišljenja i motivacije koja potiče iz ličnosti, a manifestuje se u ponašanju.
Metakognitivne nemogućnosti
U samom Daning-Krugerovom eksperimentu naučnici su upoređivali stvarno postignuće ispitanika na zadatim testovima sa samoprocenama ispitanika, odnosno time koliko oni sami misle da su bili uspešni prilikom testiranja. Glavni zaključak je da su ispitanici lošijeg postignuća skloni da precene svoje rezultate, dok ispitanici koji imaju bolji učinak češće potcenjuju svoje rezultate. Nalaz je tumačen ograničenjima koja nameću metakognitivne nemogućnosti manje sposobnih za procenu kvaliteta sopstvenih odgovora.
Ovo se slikovito može prikazati manjim i većim krugom, gde površine kruga predstavljaju usvojeno znanje pojedinca, a obim reprezentuje kontakt, odnosno dodirnu površinu s onim što se ne zna i ne poznaje. Kad je krug manji, i svesnost o postajanju univerzuma činjenica koje se ne poznaju je manja. S druge strane, osobe s više znanja imaju veći kontakt s nepoznatim ”gradivom”, pa zato razumeju da postoji mnoštvo nepoznanica, imajući u vidu kompleksnost i ekstenzivnost svega onoga što još nisu naučili.
Put razvijanja samopouzdanja nezavisan je od intelektualnih sposobnosti. To znači da uverenost u ispravnost odgovora koji nisu tačni u eksperimentu Daninga i Krugera ne potiče od samopouzdanja, već kako je navedeno – od metakognitivne nemogućnosti da se ima uvid u realno loš učinak. U prilog tome ide i naknadno istraživanje o tome šta se dešava ako se ispitanicima da povratna informacija o realnom postignuću: uspešniji će učinak proceniti boljim, dok će manje uspešni ostati blizu prvobitne procene.
Jednako pogrešno, a često korišćeno tumačenje ovog efekta je “što je neko nekompetentniji, to misli da više zna”. Istraživač Tal Jarkoni s Teksaškog univerziteta u Ostinu upozorava da se u popularno-psihološkim rubrikama magazina prečesto neadekvatno koristi Daning-Krugerov efekat da bi se objasnilo nečije ponašanje.
On navodi da efekat ne implicira da manje sposobni sebe vide kompetentnijim od sposobnijih, to jest da neznalica ne misli da je pametniji od obrazovane osobe, već da prilikom eksperimenta – i pored precenjivanja svog učinka, i dalje sebe rangiraju niže od onih koji poseduju znanje ili sposobnosti.
Kritika
Eksperiment Daninga i Krugera je mnogo puta proveravan i kritikovan. Neke replikacije eksperimenta pokazale su da manje sposobni ispitanici poseduju kapacitete da prime povratnu informaciju i nakon toga daju tačnije samoprocene .
Pojedini naučnici osporavaju metodologiju i statistiku korišćenu u eksperimentu Daninga i Krugera, tvrdeći da su nalazi rezultat puke regresije ka proseku, u kombinaciji s „iluzijom superiornosti“, što je ranije utvrđeni efekat u eksperimentalnoj psihologiji.
Drugi autori tvrde da precenjivanje učinka ne potiče od metakognitivne neposobnosti, već od „iracionalnog optimizma“. Pristrasnosti u rasuđivanju takođe učestvuju u procenjivanju učinka, a one same ne predstavljaju metakognitivna ograničenja, a nisu ni odraz samopouzdanja vezanog za samopoštovanje.
Zanimljivost u vezi ovog eksperimenta je da su autori Daning i Kruger 2000. godine bili dobitnici “Ig” (ignoble) Nobelove nagrade u oblasti psihologije – parodije na Nobelovu nagradu, koja se dodeljuje za trivijalna otkrića i otkrića zabavne prirode u nauci, bez naročite svrhovitosti.