У јавности се често спомиње да се гласније чују они који мање знају, док „мудрији ћуте“. Како научна истраживања објашњавају овај феномен?
Текст: Данка Спасовски
У јавности се често спомиње културолошки устаљено веровање да се више чује глас оних који мање знају, док „мудрији ћуте“. Оно што је новина у медијском приказу ове теме је поткрепљење у виду научног истраживања. Теза да онај ко има шта да каже углавном ћути, док незналица има много самопоуздања, објашњава се Данинг-Кругеровим ефектом, феноменом описаном у експерименту из 1999. године.
Овај експеримент привукао је пажњу јавности као и многи други експерименти из психологије где су закључци примењиви на социјалне ситуације. Радо је цитиран у медијима, уз тврдњу да самопоуздање има везе с интелигенцијом и знањем. Међутим, то је погрешно представљено тумачење Данинг-Кругеровог ефекта: самопоуздање почива на сложају осећања, мишљења и мотивације која потиче из личности, а манифестује се у понашању.
Метакогнитивне немогућности
У самом Данинг-Кругеровом експерименту научници су упоређивали стварно постигнуће испитаника на задатим тестовима са самопроценама испитаника, односно тиме колико они сами мисле да су били успешни приликом тестирања. Главни закључак је да су испитаници лошијег постигнућа склони да прецене своје резултате, док испитаници који имају бољи учинак чешће потцењују своје резултате. Налаз је тумачен ограничењима која намећу метакогнитивне немогућности мање способних за процену квалитета сопствених одговора.
Ово се сликовито може приказати мањим и већим кругом, где површине круга представљају усвојено знање појединца, а обим репрезентује контакт, односно додирну површину с оним што се не зна и не познаје. Кад је круг мањи, и свесност о постајању универзума чињеница које се не познају је мања. С друге стране, особе с више знања имају већи контакт с непознатим ”градивом”, па зато разумеју да постоји мноштво непознаница, имајући у виду комплексност и екстензивност свега онога што још нису научили.
Пут развијања самопоуздања независан је од интелектуалних способности. То значи да увереност у исправност одговора који нису тачни у експерименту Данинга и Кругера не потиче од самопоуздања, већ како је наведено – од метакогнитивне немогућности да се има увид у реално лош учинак. У прилог томе иде и накнадно истраживање о томе шта се дешава ако се испитаницима да повратна информација о реалном постигнућу: успешнији ће учинак проценити бољим, док ће мање успешни остати близу првобитне процене.
Једнако погрешно, а често коришћено тумачење овог ефекта је “што је неко некомпетентнији, то мисли да више зна”. Истраживач Тал Јаркони с Тексашког универзитета у Остину упозорава да се у популарно-психолошким рубрикама магазина пречесто неадекватно користи Данинг-Кругеров ефекат да би се објаснило нечије понашање.
Он наводи да ефекат не имплицира да мање способни себе виде компетентнијим од способнијих, то јест да незналица не мисли да је паметнији од образоване особе, већ да приликом експеримента – и поред прецењивања свог учинка, и даље себе рангирају ниже од оних који поседују знање или способности.
Критика
Експеримент Данинга и Кругера је много пута провераван и критикован. Неке репликације експеримента показале су да мање способни испитаници поседују капацитете да приме повратну информацију и након тога дају тачније самопроцене .
Поједини научници оспоравају методологију и статистику коришћену у експерименту Данинга и Кругера, тврдећи да су налази резултат пуке регресије ка просеку, у комбинацији с „илузијом супериорности“, што је раније утврђени ефекат у експерименталној психологији.
Други аутори тврде да прецењивање учинка не потиче од метакогнитивне непособности, већ од „ирационалног оптимизма“. Пристрасности у расуђивању такође учествују у процењивању учинка, а оне саме не представљају метакогнитивна ограничења, а нису ни одраз самопоуздања везаног за самопоштовање.
Занимљивост у вези овог експеримента је да су аутори Данинг и Кругер 2000. године били добитници “Ig” (ignoble) Нобелове награде у области психологије – пародије на Нобелову награду, која се додељује за тривијална открића и открића забавне природе у науци, без нарочите сврховитости.