Предуслов за осећање бола је поседовање централног нервног система. Међутим, биљке немају нерве и мозак. Да ли то значи да оне не осећају бол?
Текст: Марија Видић
Када повредите животињу, поготово сисара, њена гримаса и понашање јасно вам показују да пати. То није случај са биљкама, иако – можда ће вас то зачудити – неки људи брину о томе када једу поврће, а брину и о добробити своје собне биљке.
Биљке, чини се, не страхују зато што ћете их убити и појести, или бар ми то не примећујемо. Али, да ли је заиста тако?
Предуслов за осећање бола је поседовање централног нервног система. Међутим, биљке немају нерве и мозак. Да ли то значи да оне не осећају бол?
Када додирнете биљку недирак (Mimosa pudica), она ће моментално скупити своје листове покушавајући да се спаси од напада предатора. Ова лепа биљка са розе цветовима и ситним дугуљастим листићима штити се тако што отпушта хемикалију која покреће брзу реакцију: вода се повлачи из ћелија петељке па лишће делује као да је увело.
Под анестезијом
Када су научници испрскали ову биљку етром, који је јак анестетик, и прекрили је стакленим звоном, она се врло брзо умртвила. Након сат времена више није реаговала на додир скупљањем листића. Етар на људе иначе делује тако што нервним ћелијама онемогући слање сигнала. Али биљка нема нерве па је питање зашто је онда исто реаговала на етар.
Професор Едгар Вагнер са Универзитета у Фрајбургу експериментише са електрицитетом. Дуго се сматрало да биљке не емитују електричне сигнале, али је професор Вагнер показао како они пролазе кроз биљку. Биљка се повезује електродама и сигнал који емитује се прати на компјутеру. Када је професор Вагнер принео упаљач лишћу и упалио га, повређена биљка почела је да шаље сигнал и он се појавио на компјутеру. Мада он много спорије путује него код људи, постојање електричног сигнала код биљака дефинитивно је доказано. Управо тај сигнал тера биљку Mimosa pudica да савије листиће када јој прети опасност.
Иако биљке немају нерве попут људи, истраживачи са Државног универзитета у Мичигену, САД, открили су да ипак поседују некакав рудиментарни нервни систем који им омогућава да осете бол.
Рекло би се и да биљкама није баш свеједно да ли ћете их повредити и појести или не.
Припрема за напад
Не чекају ни све биљке напад неспремне. Сетите се да неке имају бодље, друге испуштају непријатне мирисе или смртоносне отрове. Сви организми, па и биљке, еволуирали су тако да чине све што је у њиховој моћи да избегну уништење.
Неке биљке, када их ишчупају из земље или исеку, једнако се боре да преживе баш као и домаћа животиња која је намерена за клање, иако је то за нас мање очигледно. Неке врсте покрећу механизам одбране тако што отпуштају хемикалије које даље покрећу ланчану реакцију: упозоравају околне биљке на предатора па и оне саме покрећу механизам одбране или у неким случајевима маме предаторе. Упоредо са тим почињу са обновом повређеног ткива.