Nova Biblioteka donosi odlomak izuzetnog dela Milana M. Ćirkovića i Nika Bostroma, Rizici globalnih katastrofa
Tekst: Milan Ćirković i Nik Bostrom (odlomak iz knjige Rizici globalnih katastrofa, Heliks, 2011)
Iz predgovora ser Martina DŽ. Riza, Kraljevskog astronoma
Godine 1903, Herbert DŽ. Vels održao je predavanje na Kraljevskom Institutu u Londonu, ističući rizik globalne katastrofe: „Nemoguće je,“ izjavio je mladi Vels, „dokazati da izvesne stvari neće u potpunosti uništiti ljudsku rasu i okončati njenu priču; da noć neće ubrzo pasti i sve naše snove i napore učiniti uzaludnim… nešto iz svemira, neka zaraza, ili neko veliko oboljenje atmosfere, neki prateći kometarni otrovi, neko veliko izlivanje isparenja iz unutrašnjosti zemlje, ili nove životinje koje će se hraniti nama, ili neka droga, ili razorno ludilo u ljudskom umu.“ Velsov pesimizam produbio se u starijem dobu; živeo je dovoljno dugo da čuje o Hirošimi i Nagasakiju, i umro 1946.
Iste godine, nekoliko fizičara osnovalo je u Čikagu časopis pod nazivom Bilten atomskih naučnika (Bulletin of Atomic Scientists), s ciljem promocije kontrole naoružanja. „Logo“ na koricama biltena bio je sat čije je spajanje kazaljki blizu ponoći ukazivalo na uredničku procenu o tome u koliko je nesigurnoj situaciji svet. Svakih nekoliko godina velika kazaljka se pomera, bilo napred, bilo nazad. Tokom decenija Hladnog rata, čitav Zapadni svet bio je u velikoj opasnosti.
Supersile su mogle posrnuti ka armagedonu kroz haos i loše proračune. Mi nismo naročito racionalni pri proceni relativnog rizika. U nekim kontekstima, čak apsurdno odbijamo mogućnost rizika. Strepimo oko statistički sićušnih rizika: karcinogena u hrani, šanse da stradamo u železničkoj nesreći, koje su jedan prema milion, i tako dalje. Ali najveći broj među nama „poriče“ i odbija da vidi mnogo veći rizik stradanja u nuklearnoj katastrofi.
Godine 1989. sat Biltena bio je pomeren na 17 minuta do ponoći. Sada su mnogo manje šanse da desetine hiljada bombi razori našu civilizaciju. Ali postoji narastajući rizik da nekoliko bombi eksplodira u lokalizovanom sukobu. Suočeni smo sa širenjem nuklearnog naoružanja u više država – i možda čak rizikomda ga upotrebe terorističke grupe.
Šanse da će na vašoj nadgrobnoj ploči pisati: „Poginuo od udara asteroida“, skoro su iste kao za „Poginuo u avionskoj nesreći“
– Nil de Gras Tajson
Štaviše, pretnja globalne nuklearne katastrofe mogla bi biti samo privremeno neaktivna. Tokom poslednjeg veka Sovjetski Savez se uzdigao i pao; desila su se dva svetska rata. U narednih sto godina, geopolitička preraspodela mogla bi biti podjednako drastična, dovodeći do nuklearnog suprotstavljanja između novih supersila, koji bi mogao biti rukovođen manje vešto (ili manje srećno) nego Kubanska kriza i drugi napeti trenuci iz ere Hladnog rata. Nuklearna pretnja će uvek biti sa nama – ona je zasnovana na temeljnim (i javnim) naučnim idejama koje datiraju iz tridesetih godina dvadesetog veka.
Uprkos hazardima, danas postoje neki istinski osnovi za tehno-optimizam. Za najveći broj ljudi u najvećem broju naroda, život nikada nije bio bolji. Inovacije koje će pokrenuti ekonomski napredak – informaciona tehnologija, biotehnologija i nanotehnologija – mogu podstaći i zemlje u razvoju, kao i zemlje razvijenog sveta. Tehnologije 21. veka mogu ponuditi životni stil koji nije štetan po okolinu – uključujući nižu potražnju za energijom ili resursima od onih koje danas smatramo preduslovom dobrog života. I mogli bismo obezbediti sredstva – tamo gde ima političke volje – da izdignemo dve milijarde najugroženijih ljudi iz ekstremnog siromaštva.
Ali uz ove nade, tehnologija 21. veka suočiće nas s novim globalnim pretnjama – koje proističu iz bio-, sajber-, i nauke o životnoj sredini, kao i iz fizike – koje bi mogle biti isto tako ozbiljne kao i nuklearna bomba. Danas je sat Biltena ponovo bliži ponoći. Te pretnje možda neće izazvati iznenadnu svetsku katastrofu – sat sudnjeg dana nije baš tako dobra metafora – ali će, sveukupno, biti uznemirujuće i izazovne. Napetosti između dobroćudnih i štetnih uticaja novih tehnologija, i pretnje koje postavlja prometejska moć nauke, uznemirujuće su realne.
Jedan tip pretnje dolazi od strane kolektivne ljudske delatnosti; mi uništavamo prirodne resurse, menjamo klimu, pustošimo biosferu i mnoge vrste dovodimo do istrebljenja. Klimatska promena nadvija se nad sve kao primarni ekološki izazov u 21. veku. Globalno zagrevanje izazvano fosilnim gorivima koje sagorevamo u ovom veku, može dovesti do porasta nivoa mora koje će se nastaviti tokom čitavog milenijuma ili još duže.
Klimatske promene se dešavaju, čovek ih izaziva, i mislim da su one jedan od najvažnijih ekoloških problema sa kojima se suočavamo.
– Bil Naj
Nauka o klimi je komplikovana. Ali jednostavna je u poređenju sa ekonomskim i političkim izazovima reakcije na nju. Neuspeh tržišta koji vodi globalnom zagrevanju predstavlja jedinstven izazov iz dva razloga. Prvo, za razliku od posledica poznatijih vrsta zagađenja, efekat je difuzan: emisija CO2 u Velikoj Britaniji nema veći efekat ovde nego što ga ima u Australiji, i obrnuto. To znači da svaki uverljivi okvir za ublažavanje mora biti široko međunarodni. Drugo, glavni problemi nisu trenutni, već leže vek ili još duže u budućnosti: postavlja se pitanje međugeneracijske pravde; kako ćemo ceniti prava i interese budućih generacija u poređenju s našim?
Naše se globalno društvo suočava i sa drugim „pretnjama bez neprijatelja“ osim klimatske promene (mada povezanih s njom). Visoko među njima je pretnja po biološku raznovrsnost. Bilo je bar pet velikih istrebljenja u geološkoj prošlosti, od kako su se pojavile prve biljke i životinje. Ljudi sada izazivaju šesto. Stopa izumiranja hiljadu puta je viša od normalne, i još raste. Mi uništavamo knjigu života pre nego što smo je pročitali. Postoji verovatno više od 10 miliona vrsta, od kojih većina nije čak ni zabeležena – uglavnom su to insekti, biljke i bakterije.
Bioraznovrsnost često se proglašava kao ključna komponenta ljudskog blagostanja. To je očigledno tako: nama jasno šteti ako se zalihe ribe smanje do istrebljenja; u prašumama postoje mnoge biljke čiji bi nam genski fond mogao biti koristan. Ali mnogima od nas ovi „instrumentalni“ – i antropocentrični – argumenti nisu i jedini ubedljivi. Očuvanje bogatstva naše biosfere ima vrednost po sebi, veću i važniju od onoga što znači nama, ljudima. Ali mi se suočavamo s još jednim novim nizom ranjivosti. One ne proističu iz našeg kolektivnog uticaja, već od koncentracije moći kod pojedinaca ili manjih grupa koje je donela tehnologija 21. veka.
Ne znam kojim će se oružjem voditi treći svetski rat, ali znam da će se četvrti voditi kamenjem i štapovima.
– Albert Ajnštajn
Nove tehnike sintetičke biologije mogle bi dopustiti jeftino sintetisanje smrtonosnog biološkog naoružanja – namerno ili čak greškom. Ni organizovana mreža ne bi bila neophodna: samo pojedinačni fanatik ili čudak s mentalnim sklopom onih koji sada prave računarske viruse – mentalnim sklopom piromana. Bio (i sajber) znanja biće dostupna milionima. U našem umreženom svetu uticaj bilo kakve nekontrolisane katastrofe brzo može postati globalni. Pojedinci će uskoro imati mnogo veću „moć“ nego što ih imaju savremeni teroristi. Može li naše povezano društvo biti obezbeđeno od greške ili terora bez potrebe za žrtvovanjem svoje raznolikosti i individualizma? Pitanje je teško i mračno, ali ja mislim ozbiljno.
Zavaravamo se ako mislimo da tehničko obrazovanje vodi uravnoteženoj razumnosti: ono može biti kombinovano s fanatizmom – ne samo sa tradicionalnim fundamentalizmom, koga smo danas toliko svesni, već i sa iracionalnostima novog doba. Postoje znaci uznemirenja – na primer, Raelijanci (koji tvrde da kloniraju ljudska bića) i kult Rajskih vrata (koji je počinio kolektivno samoubistvo u nadi da će ih svemirski brod poneti do „više sfere“). Takvi kultovi tvrde da su „naučni“, a zapravo imaju nepouzdan oslonac u realnosti. Zatim postoje ekstremni eko-čudaci koji veruju da bi svet bio bolji bez ljudi. Može li se globalno selo uhvatiti u koštac sa seoskim idiotima – naročito ako i jedan od njih može biti previše?
Nisu ove brige tako udaljeno futurističke – sa nekima od njih ćemo se sigurno sresti već za 10–20 godina. Ali šta je sa kasnijim decenijama ovog veka? Teško ih je predvideti zato što se neke tehnologije mogu razvijati nekontrolisanom brzinom. Štaviše, sam ljudski karakter i fizički izgled mogu uskoro postati promenljivi do mere koja je kvalitativno nova u našoj istoriji. Nove droge (i možda čak implanti u našim mozgovima) mogu izmeniti ljudski karakter; sajbersvet ima potencijal koji je istovremeno i uzbudljiv i zastrašujući. Ne možemo stoga pouzdano pogoditi životne stilove, stavove, društvenu strukturu ili veličinu populacije za čitav vek. Zaista, nije čak ni jasno koliko će dugo naši potomci ostati karakteristično „ljudi“. Sam Darvin je primetio da „nijedna živa vrsta neće preneti neizmenjenu sličnost dalekim pokolenjima“. I naša vrsta će se sigurno menjati i diversifikovati brže nego bilo koja prethodna – preko ljudskom rukom izazvanih modifikacija (bilo da su inteligentno kontrolisane ili slučajne), a ne samo prirodnom selekcijom. Postljudska era možda je samo nekoliko vekova daleko. A šta ćemo sa veštačkom inteligencijom? Superinteligentne mašine mogle bi biti poslednji izum koji će ljudskoj vrsti biti potreban.
Treba da imamo potpuno otvoren, ili bar otškrinut, um prema konceptima koji izgledaju kao da su na granici naučne fantastike.
ser Martin DŽ. Riz,
Kraljevski astronom
Milan Ćirković i Nik Bostrom
Rizici globalnih katastrofa
Prevod: Ljubomir Zlatanović i Ana Ješić
Rizik globalne katastrofe je rizik koji ima potencijal da donese smrt i uništenje na globalnoj sklali. U ljudskoj istoriji, ratovi i kuge su to činili više puta, a pogrešne ideologije i totalitarni režimi su bojili u crno čitave ere i regione. Tehnološki napredak stvara opasnosti nove vrste. Velika razaranja mogla bi se ponovo desiti.
U knjizi Rizici globalnih katastrofa, zborniku eseja u izboru i uredništvu dr Milana M. Ćirkovića (Astronomska opservatorija u Beogradu) i Nika Bostroma (Univerzitet u Oksfordu), 25 vodećih stručnjaka razmatra najveće rizike s kojima se suočava čovečanstvo u 21. veku. U te opasnosti, između ostalog, spadaju prirodne katastrofe, terorizam, globalno zagrevanje, biološko oružje, totalitarizam, napredne nanotehnologije, veštačka inteligencija i slom društva. Knjiga se takođe bavi i pitanjima političke odgovornosti, kao i načinima i regulativom potrebnom za predviđanje i potencijalno otklanjanje ovih katastrofa.
Ovo je dragocen materijal za svakoga koga zanimaju velika pitanja našeg vremena i one koji se brinu za budućnost Zemlje i čovečanstva.
