Разговор са нобеловцем, тестирање летећих дронова, предавања Хербија Хекока и парадокси психологије морала су само нека од чудеса на образовној тури кроз Бостон
Текст: Марија Николић
Илустрација: Александар Савић
Од дописнице Елементаријума из Бостона, САД
Ако се некад, из било ког разлога, будете нашли у Бостону, а посебно ако нисте у посети локалним универзитетима, требало би да знате неколико ствари. Прва је да се сваког дана у одређено време потпуно бесплатно можете придружити групи коју води студент-водич који ће вас провести кроз тајне студентског живота на Харвард или МИТ кампусу. Дакле, као што бисте отишли да посетите локални музеј савремене уметности или неки други познати историјски објекат, тако можете да посетите и кампусе универзитета. Чисто да наслутите колико је свет знања отворен и инспиративан без обзира на то колико имате година.
Поред тога што се шетајући кроз двориште кампуса можете дивити класичној или поптуно генијалној савременој архитектури, уласком у ове велелепне објекте залазите у магични свет истраживања и сазнања. Топла препорука је да се након организоване туре по кампусу самоиницијативно препустите да вас река студената одведе у непознатом правцу. Пловидба било којом од притока у виду ходника врло често повезаних зграда појединачног кампуса, сасвим је задивљујуће искуство. На пример, ходајући ходницима МИТ зграда можете лако бити сведок најновијег научног открића. То је могуће тако што се лабораторије у овим објектима не налазе иза затворених врата подрумског простора, већ су организоване тако да са ходника директно можете гледати кроз „излог“ лабораторије у којој студенти са професорима вредно раде.
СУСРЕТ СА НАЈВЕЋИМА
Наредни ниво туристичког истраживања образовних институција у Бостону је сурфовање на таласима популарних едукативних и научних догађаја који се нуде широј публици. Наиме, појединачни факултети свакодневно организују на десетине изванредних предавања, трибина, пројекција филмова или изложби. Изненадни сусрет са холивудском звездом или неком другом естрадном уметницом светског ранга која је у посети једном од универзитета, врло је уобичајена ствар.
Међутим, уколико се одважите да проверите календар Харвард или МИТ догађаја, врло лако се можете наћи у благој нелагоди због недоумице изазване подударањем одређених садржаја: да ли да слушате разговор са нобеловцем, бившим или садашњим председником неке државе, да погледате тест вожњу летећих дронова, или пак да се подружите са далај-ламом?! Убрзо схватите да шта год да изаберете, већ сте погрешили, те тако постанете потпуно спокојни и отворени за сасвим нова сазнања.
Протекла недеља је у том смислу у Бостону била врло динамична. На харвардском календару се нашао и догађај у оквиру програма Махиндра, хуманистичког Центра под називом „Етике џеза“. Наиме, ове 2014, почасни носилац звања Чарлс Елиот Нортон, Професор Поезије у оквиру наведеног центра је легенда џеза Херби Хенкок. Сваке године неко од познатих уметника буде номинован за ову престижну награду, те одржи серију предавања на тему поезије. Т. С. Елиот, Игор Стравински, Хорхе Луис Борхес, Џон Кејџ и Орхан Памук су неколицина бивших „Професора поезије“ у оквиру овог програма. Прошле среде Херби Хенкок је своје друго предавање у серији посветио принципу кршења правила. Он сматра да је кршење правила врло важно за процес иновације и креативности.
Овог пролећа, Херби Хенкок ће се на јавним предавањима бавити темама као што су мудрост Мајлса Дејвиса, нове технологије и иновативност, будизам и креативност…
Уколико вам бостонски едукативни туризам и даље не изгледа довољно примамљиво, следи још један илустративни пример јавног предавања на које сасвим случајно можете да набасате.
ПСИХОЛОГИЈА МОРАЛА
Догађај од протекле недеље који је посебно привукао пажњу дописнице Елементаријума је предавање из области психологије морала под насловом „Наш мозак и могућност за решење сукоба“. Наиме, нова истраживања заснована на снимању рада мозга показују да нас наши инстинкти и претпоставке врло често навлаче на још веће сукобе, посебно међу групама које имају различите моралне кодексе или неједнаке приступе моћи. Др Џошуа Грин, професор са катедре за психологију на Харварду, изнео је неколико нових увида из истраживања које се бави питањем зашто улазимо у сукобе и које стратегије нам могу помоћи да превазиђемо аутоматске реакције те да креирамо нове могућности за компромис, слогу и суживот у миру.
Моралност је један од основних принципа психолошког механизма који нам омогућава да сарађујемо са другима. Међутим, на биолошком нивоу, еволуирали смо таман толико да сарађујемо на праткично племенски начин. Моралност је, дакле, неопходност за сарадњу – али овај закључак треба узети са одређеном резервом. Наиме, биолошки говорећи, људи су направљени за сарадњу, али по свему судећи, само са одређеним људима. Према истраживању проф. Грина, наши морални мозгови се још нису развили довољно у том смислу да смо спремни да сарађујемо са другим групама (бар не са свим другим групама). Дакле, у доказивању својих хипотеза проф. Грин се креће у следећим областима: психолошки експерименти, посматрање рада мозга и еволутивна теорија.
Зашто су животи људи који живе на другом крају планете мање вредни од оних који су нам у непосредном окружењу?
Као један од примера променљивог процеса доношења одлука базираних на моралу, Грину је послужила чувенa дилемa филозофа Питера Сингера, коју је поставио неколико деценија раније: угледали сте дете које се дави непосредно испред вас. Могли бисте да га спасите, али ако то учините, уништићете свој скупоцени сат који кошта 1000 долара. Сингер је потом поставио питање: Да ли је у реду да оставимо дете да се удави? Без сумње одговор на ово питање је: наравно да није у реду, то би било монструозно. Међутим, у другом случају, деца која живе у удаљеним крајевима света се свакодневно боре за живот у оскудици хране. Уколико бисте донирали новац, могли бисте директно да учините да се та ствар промени. Питање је сада: да ли сте у обавези да то учините? Већина људи, сматра да би било лепо, али да не би било толико страшно ако то и не би урадили већ се одлуче да тај новац потроше на сопствени луксуз. Многи филозофи мисле да је такво интуитивно размишање потпуно у реду, те да имате моралну обавезу да помогнете детету које се налази испред вас, али не и оном које је на другој страни света. Међутим, Сингер се пита да ли ту уопште постоји морална разлика?
Проф. Грин сматра да нам психологија може помоћи да одговоримо на то питање. Заједно са колегама са одељења Грин је урадио неколико верзија Сингеровог експеримента и добио прилично сличне резултате – да је раздаљина важна. Шта то заправо значи? Када размишљате о томе да ли би требало да спасите животе неких људи, ви обично не размишљате о томе колико су они удаљни. Разумевајући шта је то на шта реагујемо, може променити наше мишљење о самом проблему.
ТРАГЕДИЈА МОРАЛА ЗДРАВОГ РАЗУМА
Трагедија морала здравог разума подразумева концепт по коме у случају угрожености неког заједничког добра, појединац обично тежи томе да донесе одлуку која је у супротности са интересом целокупне заједнице (нпр. случај претеране експлоатације рибе у океанима). Уколико би појединци ограничили свој лични интерес придржавајући се одређеног договора, заједничко добро не мора бити уништено, већ напротив, може да служи целој заједници.
Грин такав концепт назива: Ми испред Мене, што нас такође доводи до следеће диспозиције: Ми испред Њих. Наиме, врло често људи имају обавезу да прате чланове своје заједнице, али не и оне који су изван исте. Како би ово решио, Грин сматра да је потребна „метаморалност“, која се заснива на универзалној вредности коју сви људи препознају, чак и уколико се она коси са деловима интуитивне моралности здравог разума.
Како би боље објаснио свој аргумент, Грин се позива на концепт Даниела Канемана, психолога који је 2002. добио Нобелову награду из економије, који указује на разлику између брзе инстинктивне и споре промишљене реакције. Према Канеману, ова два модела размишљања прожимају практично све аспекте људског живота, те без оба не бисмо успели да преживимо. Грин појашњава ову разлику путем два мода која се налазе на савременим фотоапаратима: аутоматски и мануелни мод. Аутоматско подешавање вам омогућава да усмерите камеру у одређеном правцу и направите фотографију, не размишљајући притом о удаљености или условима осветљења, док уколико сте подесили апарат на мануелни мод, омогућили сте себи опцију да подесите сваки параметар појединачно: брзину окидача, ниво осветљености, оштрину објекта који фотографишете и слично томе. Могућност постојања обе опције утиче на ефикасност, односно флексибилност, у зависности од тога шта вам је неопходно у одређеном тренутку.
Процес доношења одлука је према Грину врло сличне природе. Када је реч о моралним оценама – при доношењу одлуке о томе да ли је нешто добро или не можемо бити брзи, аутоматски, емотивни или спори, промишљени и рационални.
Следећи ниво истраживања би требало да понуди предлоге како да натерамо мозак да одређен проблем реши у најбољем могућем моду. Како да не улазимо у нови сукоб и када да одустанемо од личног интереса.
Уколико се некада задесите у било ком граду у ком се налази неки од престижних светских универзитета, не устручавајте се да испробате овај рецепт: посетите кампус и проверите онлајн календар догађаја отворених за ширу јавност. Изненадићете се колико је свет знања отворен и инспиративан за све старосне групе са најразличитијим предзнањима.
Истражите нове идеје директно из центра америчке образовне империје, у рубрици АМЕРИКАНА