Борба против еболе

Шта је ебола, зашто се плашимо овог вируса и да ли напредак у фармацеутској индустрији улива оптимизам ка скором излечењу?

Текст: Борис Клобучар

Почиње високом температуром. Прате је бол у мишићима, малаксалост и главобоља. Затим долази дијареја, повраћање и осип. Ебола напада сурово и разорно. На крају, у преко 50 одсто случајева долази до унутрашњег или спољашњег крварења, отказивања рада бубрега или јетре и фаталног исхода. Период инкубације траје до двадест дана од инфекције, након чега почињу поменути симптоми, и од тада оболели постаје заразан.

Помало звучи као некакав зомби вирус из научнофантастичних књига, али овај микроораганизам је веома стваран.

Тренутно не постоје ни лек, нити вакцина за лечење, односно спречавање, инфекције еболе. Борба против овог вируса састоји се у појачавању имуног система заражене особе, не би ли се организам сам изборио са противником.

Епидемија се спречава карантином и контролама на аеородромима, посебно путника који долазе из ризичних области, попут Западне Африке, где је ситуација тренутно најозбиљнија. Тамо је, као и у великом броју земаља, укључујући Сиера Леоне, Нигерију, Сенегал и Гвинеју, број жртава од децембра прошле године ескалирао на готово 2000. 

Протекле недеље, у Женеви је одржан глобални самит лекара и научника на тему лечења и спречавања еболе. Између осталог, разматране су могућности и напредак неколико кандидата за лечење ове инфекције, који се сматрају приоритетним од стране Светске здравствене организације (World Health Organization – WHO). На дневном реду су биле десетине могућих лекова и вакцина, које уливају наду у скорије и ефикасно решење проблема eболе.

Шта је ебола вирус?

Ebolavirus (лат) је група од пет врста вируса из групе Filoviridae, од којих четири врсте изазивају вирусно обољење код човека. Још није сасвим јасно како се вирус тачно преноси. Оно што је сигурно је да је инфекција преносива у додиру са крвљу или телесним течностима оболелих, како људи тако и животиња.

Први пут је идентификована 1976. године у Судану, и недуго затим у ДР Конго. До 2012. године заражено је око хиљаду људи. Период инкубације вируса траје две до три недеље, након чега наступају симптоми. Након излечења, пацијенти неко време остају заразни, па тако мушкарци могу пренети вирус сексуалним путем и до следећа два месеца.

Највше пажње привлачи такозвани ЗМАПП  (ZMAPP), лек који се састоји од три врсте антитела која прате процес размножавања вируса. Развијање овог лека почело је пре десет година од стране Министарства одбране САД, и до сада се показао ефикасним на мајмунима. Од почетка последњег таласа (крајем прошле године), лек је тестиран и на људима.

Седам пацијената је лечено, од којих је двоје умрло од симптома вируса. С друге стране, британски лекар Вилијам Поули, који је лечен на овај начин, у среду је пуштен из болнице. Лекова у залихама има веома мало, и фармацеутска кућа која је направила ЗМАПП оцењује да ће за производњу нове количине бити потребно неколико месеци.

Други начин којим лекари покушавају да лече пацијенте је трансфузија крвне плазме пацијената који су се успешно изборили са еболом, у нади да ће антитела која се налазе у таквој плазми помоћи оболелима у лечењу. Светска здравствена организација каже да је један од главних проблема овде логистика прикупљања крвне плазме, и оцењују да ће прва количина бити спремна за тестирање крајем ове године.