Проф. др Небојша Накићеновић је заменик председника Групе главних научних саветника Европске комисије и директор пројекта „Свет у 2050“. Био је заменик и вршилац дужности генералног директора Међународног института за примењене системске анализе и редовни професор за економију енергије на Бечком технолошком универзитету. Током своје богате каријере извесно време провео је и у Међувладином панелу за климатске промене. У интервјуу за Центар за промоцију науке говорио је о највећим изазовима са којима се свет данас суочава, о сигурном путу ка одрживом развоју и бољој будућности, као и томе колико је важно да промене и иницијативе дођу од нас самих.
Професоре, ви сте заменик председника Групе главних научних саветника Европске комисије и ваш тим тренутно чини седморо научника. Да ли можете да нам кажете нешто више о свом свакодневном ангажману у овој групи?
Наравно, али прво да вам се захвалим на интервјуу.
То се на енглеском зове Scientific Advice Mechanism Европске уније. Нови модел је организован 2013. До те године, Европска комисија је имала једног саветника, односно саветницу, која је давала добре предлоге, али је проблем у томе да је дијапазон научних питања толико велики да нико не може да покрије све дисциплине, и због тога је ЕУ прешла на седам главних научних саветника.
И то функционише овако: једна компонента смо нас седморо. Друга, независна компонента, јесте конзорцијум европских академија наука; ми заједно са комесарима ЕУ одредимо тему о којој је потребан научни савет о политичким мерама. На основу те теме ми дајемо terms of reference, односно наводимо како би требало да изгледа оквир рада.
Објашњавате како би заправо требало да се поступа кад је реч о тој конкретној теми?
Да, и онда академије организују групу научника који на основу литературе нама дају извештај, а по том извештају ми дајемо политички савет. Тако да су то потпуно одвојене функције и мислим да је то веома добро: да академија не даје политичке савете, већ даје опције из литературе, и ми онда дајемо кохерентан савет на бази тога. Да буде конкретније, теме су биле енергетска трансформација, здрава исхрана, клима, а моментално радимо на изазовима дигитализације, поготово када је реч о њеним етичким странама, итд. До сада смо објавили 16 извештаја, они су сви доступни на сајту Европске комисије и то свако може да погледа, и то оба извештаја: и извештај академије и наше препоруке политичких мера. И, наравно, постоји једна група унутар саме Комисије која нам помаже, пружа логистичку помоћ, итд.
Рекли сте да је у Групи тренутно седморо научника, а да је до 2013. била само једна научница. Да ли је седморо научника довољно да покрије све ове комплексне области и изазове са којима се суочавамо?
То је добро питање, мислим да никад није довољно (смех). Али, како да кажем, нас седморо више радимо на хоризонтали него на вертикали. Значи, знамо мало о много ствари, уместо да знамо веома много о малом броју ствари, то је можда добра метафора. Сви имају искуство у интердисциплинарном раду. Седам сигурно није довољно, било би добро да има више. С друге стране, ако је група много велика, онда није ни оперативна и то је уопште огроман изазов за науку: саветовање политичара. Нама треба много времена, а што је већа група, требало би вероватно још више времена. И академији обично треба неколико месеци до пола године и више да произведу тај извештај о литератури.
Какво је ваше искуство – колико су заправо политичари, односно доносиоци одлука на глобалном нивоу спремни да послушају ваше савете?
Па, то је тешко питање и није лако одговорити на њега. Моје мишљење је да политичари добро разумеју шта би тачно требало да се уради. Проблем је у томе како то спровести. Ако ово преведете у европски контекст, а на сваком нивоу је тако, чак и на локалном, има много актера, много интересних група. Али мислим да је увек добро имати дугорочни циљ, нешто ка чему треба да се иде. На пример: здрава исхрана. Прилично је јасно у ком правцу треба да се иде, али то нигде није лако имплементирати. Мој одговор би био да политичари, нарочито комесари у Европској комисији, добро разумеју о чему се ради, али да је имплементација велики проблем и у европским државама и свуда на свету. У Европи барем постоји један заједнички циљ, да ли ће да се спроведе или не, то је питање. Европа сада има Fit For 55, то је циљ да Европа буде први континент на свету који би био климатски неутралан до 2050. године. То је добар циљ и то је политички циљ, одобрен у Европском парламенту, није само научни циљ.
Дакле, не ради се о томе да су научници нешто решили и предложили, па политичари прихватили, већ је некако здруженим снагама дошло до тога?
Да, али ту има много паралелних процеса, то морам исто да кажем. Нисмо ми једини, има пуно научних саветника на разним нивоима и мислим да је важно да постоји нека конвергенција.
Такође сте и директор пројекта „Свет у 2050“. Шта све подразумева овај пројекат, и какав нас свет очекује у 2050?
Тај пројекат је потпуно другачији од овога о чему смо до сада разговарали. То је иницијатива научника из разних делова света, нас 60-70. У 2015. години су Уједињене нације и мање-више све земље света одобриле Агенду 2030, са 17 циљева одрживог развоја. То се знало унапред, ми смо већ неколико година пре тога почели да радимо, пошто смо мислили да је врло важно имати научну подлогу за тих 17 циљева. Они су ужасно комплексни, имају 169 таргета, тако да је наша идеја била да кроз пројекат „Свет у 2050.“ дамо научну основу за тих 17 циљева, и до сада смо публиковали три извештаја, која су дошла до УН-а, разних форума, као што је форум о науци, технологији и иновацији где је Србија врло активна. Представили смо резултате на разним местима и главно што смо постигли јесте да има шест будућих трансформација и ако се оне спроведу, били бисмо на најбољем путу да остваримо свих 17 циљева.
Које су то трансформације?
Добро питање. Прво здравље, то је најважније. Овде говоримо о едукацији, о повећању људских капацитета, то је број један. Онда, производња и конзумација, треба да се крећемо у правцу циркуларне економије, да се отпад смањи радикално. Енергија и декарбонизација, дакле све мање угљен-диоксида у систему. Затим идемо према природи, очувању планетарних система као биосфере и томе да храна буде здрава, да је има довољно. Урбанизација и мобилитет, пошто већ више од половине становника Земље живи у градовима. На крају, можда најважније, јесте дигитална револуција. Наша поента је била да тих шест трансфорамција морају да иду заједно. Није реч о о томе да се ради у силосима, једну независно од друге, јер онда вероватно не бисмо много постигли, него све заједно. То је био наш највећи допринос, и последњи извештај је баш био о улози дигиталне револуције.
Дуго се бавите климатским променама. Били сте активни у Међувладином панелу за климатске промене још током деведесетих година. Када се вратите у тај период и упоредите оно што сте тада сматрали и пројектовали да ће се дешавати у будућности, а та будућност је стигла, како вам то изгледа?
Прво бих хтео да нагласим да ја нисам климатолог, али радим са колегама и колегиницама из тог поља. Ја сам радио у Међувладином панелу од почетка и морам да кажем да се није само свет променио, него се уопште променило и знање о проблему. Након нашег првог и другог извештаја, многе владе су биле врло антагонистичне. Да вам кажем искрено, у неким владама су били адвокати који су се бавили легалним начином да се климатски проблем не покаже у својој величини. То се променило, данас је потпуно другачије. Ако данас идете на састанак панела, атмосфера је много конструктивнија, није антагонистична. Онда је свет заиста био подељен на оне који су за заштиту природе и заштиту људи, и оне који су се више бавили профитом и интересом индустрије. Ја бих рекао да се главно научно сазнање о климатским променама променило само у детаљима. Ми смо још од седамдесетих година знали шта ће да се деси, зато је Панел и направљен. Било је много публикација на мом институту, то је Међународни институт за примењене анализе система, и ми смо седамдесетих година правили сценарије и анализе о томе шта треба да се уради да би се избегли климатски проблем и климатска катастрофа. О томе је било много публикација и у научним журналима. Тако да је проблем и тада био познат и ми смо и тада знали у ком правцу идемо, али се, нажалост, мало урадило, и поред Панела, Кјото протокола итд. Врло се мало постигло иако је наука била веома јасна, по мом мишљењу.
Где мислите да је био проблем? У имплементацији?
У имплементацији, наравно, у детаљима. Свет се такође променио. Перспектива из седамдесетих година је била да ће нуклеарна енергија бити један проблем, не знам да ли знате за тај израз на енглеском – too cheap to pay a price for. Сви су очекивали да ће нуклеарна енергија бити решење наших енергетских проблема, јер нуклеарна енергија нема емисије стаклене баште или је та емисија врло мала, и мислим да се и климатски проблем видео са те стране. У међувремену се ситуација веома променила, велике електране не одговарају данашњем моделу развоја, више одговарају грануларне технологије и њихова предност јесте ниска цена у последњих 30 година и то је права револуција. Перспектива је другачија, али је главни циљ исти: нула емисија.
Колико смо близу том циљу?
Врло смо далеко, не можемо бити даље, иако је то можда драстичан израз. Емисије скачу сваке године, човечанство емитује око 40 милијарди тона угљен-диоксида сваке године. Да би се постигла стабилизација климе на 1,5-2 степена изнад преиндустријског нивоа, морали бисмо да идемо на нулу најкасније 2050. или 2060. године. Како би то требало да изгледа у пракси: морали бисмо моментално да смањимо емисије напола сваке декаде, тако да 2030. емисија буде 20 милијарди тона, уместо 40 милијарди тона, и онда полако према нули.
Нисте оптимистични да би то могло да се деси?
Могуће је, могуће је. Али шта ће се стварно десити, нико од нас не зна. Ми видимо последице климатских промена, и већ има ужасно много оних који мисле да бисмо могли да идемо у том правцу [ка смањењу емитовања угљен-диоксида]. Поред тога, многе мере су економски атрактивне, није то неки пакао, да се изразим тако, мере су атрактивне: регенеративна енергија, ефикасност, технолошки развој у услугама итд. Будућност је атрактивна, питање је да ли имамо капацитет да се сами променимо и идемо у том правцу. То, по мом мишљењу, мора да дође од свих нас.
То би било и моје последње питање: каква је, по вашем мишљењу, наша будућност у овом битно измењеном климатском окружењу?
Мислим да смо у неком смислу на великом раскршћу. С једне стране је свет у коме живимо, у том правцу су конфликти, ратови, вероватно нове пандемије, економска и финансијска криза – све је то испред нас у овом правцу развоја. Емисије скачу и климатска криза ће вероватно бити највећа криза. То је један правац који не звучи много атрактивно ако мене питате, али то је правац у коме идемо.
И постоји и тај други правац, а то је правац одрживог развоја, где бисмо драстично смањили не само емисије него уопште материјалну производњу, где би се ишло више на услуге него на то да сви имамо неку имовину која је, са неке стране, чак и терет. У оном другом смеру је велики проблем то што милијарде људи немају најосновније за живот: струју, воду, здраву храну. У овом другом правцу би то стварно било могуће: уколико они који ужасно много конзумирају и стварају много отпада смање ту потрошњу, постојао би простор за оне који данас немају велике користи од тог материјализма у свету. Ја мислим да је тај правац врло атрактиван, али је важно да имамо нове вредности, или нови поглед на будуће вредности, можда чак и нову културу.
И то, заправо, није приступ од врха наниже, не потиче од власти, него од нас.
Мислим да то мора да дође од свих нас. На крају, мора и политика да иде у том правцу, али не можемо да очекујемо у овом комплексном свету у коме живимо да ће политичари то сами од себе нама да наметну, и то чак можда не би било ни добро. Врло је важно да је процес инклузиван тако да сви – или скоро сви – воле да иду у том правцу.
Интервју је доступан и на овом линку.