Prof. dr Nebojša Nakićenović je zamenik predsednika Grupe glavnih naučnih savetnika Evropske komisije i direktor projekta „Svet u 2050“. Bio je zamenik i vršilac dužnosti generalnog direktora Međunarodnog instituta za primenjene sistemske analize i redovni profesor za ekonomiju energije na Bečkom tehnološkom univerzitetu. Tokom svoje bogate karijere izvesno vreme proveo je i u Međuvladinom panelu za klimatske promene. U intervjuu za Centar za promociju nauke govorio je o najvećim izazovima sa kojima se svet danas suočava, o sigurnom putu ka održivom razvoju i boljoj budućnosti, kao i tome koliko je važno da promene i inicijative dođu od nas samih.
Profesore, vi ste zamenik predsednika Grupe glavnih naučnih savetnika Evropske komisije i vaš tim trenutno čini sedmoro naučnika. Da li možete da nam kažete nešto više o svom svakodnevnom angažmanu u ovoj grupi?
Naravno, ali prvo da vam se zahvalim na intervjuu.
To se na engleskom zove Scientific Advice Mechanism Evropske unije. Novi model je organizovan 2013. Do te godine, Evropska komisija je imala jednog savetnika, odnosno savetnicu, koja je davala dobre predloge, ali je problem u tome da je dijapazon naučnih pitanja toliko veliki da niko ne može da pokrije sve discipline, i zbog toga je EU prešla na sedam glavnih naučnih savetnika.
I to funkcioniše ovako: jedna komponenta smo nas sedmoro. Druga, nezavisna komponenta, jeste konzorcijum evropskih akademija nauka; mi zajedno sa komesarima EU odredimo temu o kojoj je potreban naučni savet o političkim merama. Na osnovu te teme mi dajemo terms of reference, odnosno navodimo kako bi trebalo da izgleda okvir rada.
Objašnjavate kako bi zapravo trebalo da se postupa kad je reč o toj konkretnoj temi?
Da, i onda akademije organizuju grupu naučnika koji na osnovu literature nama daju izveštaj, a po tom izveštaju mi dajemo politički savet. Tako da su to potpuno odvojene funkcije i mislim da je to veoma dobro: da akademija ne daje političke savete, već daje opcije iz literature, i mi onda dajemo koherentan savet na bazi toga. Da bude konkretnije, teme su bile energetska transformacija, zdrava ishrana, klima, a momentalno radimo na izazovima digitalizacije, pogotovo kada je reč o njenim etičkim stranama, itd. Do sada smo objavili 16 izveštaja, oni su svi dostupni na sajtu Evropske komisije i to svako može da pogleda, i to oba izveštaja: i izveštaj akademije i naše preporuke političkih mera. I, naravno, postoji jedna grupa unutar same Komisije koja nam pomaže, pruža logističku pomoć, itd.
Rekli ste da je u Grupi trenutno sedmoro naučnika, a da je do 2013. bila samo jedna naučnica. Da li je sedmoro naučnika dovoljno da pokrije sve ove kompleksne oblasti i izazove sa kojima se suočavamo?
To je dobro pitanje, mislim da nikad nije dovoljno (smeh). Ali, kako da kažem, nas sedmoro više radimo na horizontali nego na vertikali. Znači, znamo malo o mnogo stvari, umesto da znamo veoma mnogo o malom broju stvari, to je možda dobra metafora. Svi imaju iskustvo u interdisciplinarnom radu. Sedam sigurno nije dovoljno, bilo bi dobro da ima više. S druge strane, ako je grupa mnogo velika, onda nije ni operativna i to je uopšte ogroman izazov za nauku: savetovanje političara. Nama treba mnogo vremena, a što je veća grupa, trebalo bi verovatno još više vremena. I akademiji obično treba nekoliko meseci do pola godine i više da proizvedu taj izveštaj o literaturi.
Kakvo je vaše iskustvo – koliko su zapravo političari, odnosno donosioci odluka na globalnom nivou spremni da poslušaju vaše savete?
Pa, to je teško pitanje i nije lako odgovoriti na njega. Moje mišljenje je da političari dobro razumeju šta bi tačno trebalo da se uradi. Problem je u tome kako to sprovesti. Ako ovo prevedete u evropski kontekst, a na svakom nivou je tako, čak i na lokalnom, ima mnogo aktera, mnogo interesnih grupa. Ali mislim da je uvek dobro imati dugoročni cilj, nešto ka čemu treba da se ide. Na primer: zdrava ishrana. Prilično je jasno u kom pravcu treba da se ide, ali to nigde nije lako implementirati. Moj odgovor bi bio da političari, naročito komesari u Evropskoj komisiji, dobro razumeju o čemu se radi, ali da je implementacija veliki problem i u evropskim državama i svuda na svetu. U Evropi barem postoji jedan zajednički cilj, da li će da se sprovede ili ne, to je pitanje. Evropa sada ima Fit For 55, to je cilj da Evropa bude prvi kontinent na svetu koji bi bio klimatski neutralan do 2050. godine. To je dobar cilj i to je politički cilj, odobren u Evropskom parlamentu, nije samo naučni cilj.
Dakle, ne radi se o tome da su naučnici nešto rešili i predložili, pa političari prihvatili, već je nekako združenim snagama došlo do toga?
Da, ali tu ima mnogo paralelnih procesa, to moram isto da kažem. Nismo mi jedini, ima puno naučnih savetnika na raznim nivoima i mislim da je važno da postoji neka konvergencija.
Takođe ste i direktor projekta „Svet u 2050“. Šta sve podrazumeva ovaj projekat, i kakav nas svet očekuje u 2050?
Taj projekat je potpuno drugačiji od ovoga o čemu smo do sada razgovarali. To je inicijativa naučnika iz raznih delova sveta, nas 60-70. U 2015. godini su Ujedinjene nacije i manje-više sve zemlje sveta odobrile Agendu 2030, sa 17 ciljeva održivog razvoja. To se znalo unapred, mi smo već nekoliko godina pre toga počeli da radimo, pošto smo mislili da je vrlo važno imati naučnu podlogu za tih 17 ciljeva. Oni su užasno kompleksni, imaju 169 targeta, tako da je naša ideja bila da kroz projekat „Svet u 2050.“ damo naučnu osnovu za tih 17 ciljeva, i do sada smo publikovali tri izveštaja, koja su došla do UN-a, raznih foruma, kao što je forum o nauci, tehnologiji i inovaciji gde je Srbija vrlo aktivna. Predstavili smo rezultate na raznim mestima i glavno što smo postigli jeste da ima šest budućih transformacija i ako se one sprovedu, bili bismo na najboljem putu da ostvarimo svih 17 ciljeva.
Koje su to transformacije?
Dobro pitanje. Prvo zdravlje, to je najvažnije. Ovde govorimo o edukaciji, o povećanju ljudskih kapaciteta, to je broj jedan. Onda, proizvodnja i konzumacija, treba da se krećemo u pravcu cirkularne ekonomije, da se otpad smanji radikalno. Energija i dekarbonizacija, dakle sve manje ugljen-dioksida u sistemu. Zatim idemo prema prirodi, očuvanju planetarnih sistema kao biosfere i tome da hrana bude zdrava, da je ima dovoljno. Urbanizacija i mobilitet, pošto već više od polovine stanovnika Zemlje živi u gradovima. Na kraju, možda najvažnije, jeste digitalna revolucija. Naša poenta je bila da tih šest transforamcija moraju da idu zajedno. Nije reč o o tome da se radi u silosima, jednu nezavisno od druge, jer onda verovatno ne bismo mnogo postigli, nego sve zajedno. To je bio naš najveći doprinos, i poslednji izveštaj je baš bio o ulozi digitalne revolucije.
Dugo se bavite klimatskim promenama. Bili ste aktivni u Međuvladinom panelu za klimatske promene još tokom devedesetih godina. Kada se vratite u taj period i uporedite ono što ste tada smatrali i projektovali da će se dešavati u budućnosti, a ta budućnost je stigla, kako vam to izgleda?
Prvo bih hteo da naglasim da ja nisam klimatolog, ali radim sa kolegama i koleginicama iz tog polja. Ja sam radio u Međuvladinom panelu od početka i moram da kažem da se nije samo svet promenio, nego se uopšte promenilo i znanje o problemu. Nakon našeg prvog i drugog izveštaja, mnoge vlade su bile vrlo antagonistične. Da vam kažem iskreno, u nekim vladama su bili advokati koji su se bavili legalnim načinom da se klimatski problem ne pokaže u svojoj veličini. To se promenilo, danas je potpuno drugačije. Ako danas idete na sastanak panela, atmosfera je mnogo konstruktivnija, nije antagonistična. Onda je svet zaista bio podeljen na one koji su za zaštitu prirode i zaštitu ljudi, i one koji su se više bavili profitom i interesom industrije. Ja bih rekao da se glavno naučno saznanje o klimatskim promenama promenilo samo u detaljima. Mi smo još od sedamdesetih godina znali šta će da se desi, zato je Panel i napravljen. Bilo je mnogo publikacija na mom institutu, to je Međunarodni institut za primenjene analize sistema, i mi smo sedamdesetih godina pravili scenarije i analize o tome šta treba da se uradi da bi se izbegli klimatski problem i klimatska katastrofa. O tome je bilo mnogo publikacija i u naučnim žurnalima. Tako da je problem i tada bio poznat i mi smo i tada znali u kom pravcu idemo, ali se, nažalost, malo uradilo, i pored Panela, Kjoto protokola itd. Vrlo se malo postiglo iako je nauka bila veoma jasna, po mom mišljenju.
Gde mislite da je bio problem? U implementaciji?
U implementaciji, naravno, u detaljima. Svet se takođe promenio. Perspektiva iz sedamdesetih godina je bila da će nuklearna energija biti jedan problem, ne znam da li znate za taj izraz na engleskom – too cheap to pay a price for. Svi su očekivali da će nuklearna energija biti rešenje naših energetskih problema, jer nuklearna energija nema emisije staklene bašte ili je ta emisija vrlo mala, i mislim da se i klimatski problem video sa te strane. U međuvremenu se situacija veoma promenila, velike elektrane ne odgovaraju današnjem modelu razvoja, više odgovaraju granularne tehnologije i njihova prednost jeste niska cena u poslednjih 30 godina i to je prava revolucija. Perspektiva je drugačija, ali je glavni cilj isti: nula emisija.
Koliko smo blizu tom cilju?
Vrlo smo daleko, ne možemo biti dalje, iako je to možda drastičan izraz. Emisije skaču svake godine, čovečanstvo emituje oko 40 milijardi tona ugljen-dioksida svake godine. Da bi se postigla stabilizacija klime na 1,5-2 stepena iznad preindustrijskog nivoa, morali bismo da idemo na nulu najkasnije 2050. ili 2060. godine. Kako bi to trebalo da izgleda u praksi: morali bismo momentalno da smanjimo emisije napola svake dekade, tako da 2030. emisija bude 20 milijardi tona, umesto 40 milijardi tona, i onda polako prema nuli.
Niste optimistični da bi to moglo da se desi?
Moguće je, moguće je. Ali šta će se stvarno desiti, niko od nas ne zna. Mi vidimo posledice klimatskih promena, i već ima užasno mnogo onih koji misle da bismo mogli da idemo u tom pravcu [ka smanjenju emitovanja ugljen-dioksida]. Pored toga, mnoge mere su ekonomski atraktivne, nije to neki pakao, da se izrazim tako, mere su atraktivne: regenerativna energija, efikasnost, tehnološki razvoj u uslugama itd. Budućnost je atraktivna, pitanje je da li imamo kapacitet da se sami promenimo i idemo u tom pravcu. To, po mom mišljenju, mora da dođe od svih nas.
To bi bilo i moje poslednje pitanje: kakva je, po vašem mišljenju, naša budućnost u ovom bitno izmenjenom klimatskom okruženju?
Mislim da smo u nekom smislu na velikom raskršću. S jedne strane je svet u kome živimo, u tom pravcu su konflikti, ratovi, verovatno nove pandemije, ekonomska i finansijska kriza – sve je to ispred nas u ovom pravcu razvoja. Emisije skaču i klimatska kriza će verovatno biti najveća kriza. To je jedan pravac koji ne zvuči mnogo atraktivno ako mene pitate, ali to je pravac u kome idemo.
I postoji i taj drugi pravac, a to je pravac održivog razvoja, gde bismo drastično smanjili ne samo emisije nego uopšte materijalnu proizvodnju, gde bi se išlo više na usluge nego na to da svi imamo neku imovinu koja je, sa neke strane, čak i teret. U onom drugom smeru je veliki problem to što milijarde ljudi nemaju najosnovnije za život: struju, vodu, zdravu hranu. U ovom drugom pravcu bi to stvarno bilo moguće: ukoliko oni koji užasno mnogo konzumiraju i stvaraju mnogo otpada smanje tu potrošnju, postojao bi prostor za one koji danas nemaju velike koristi od tog materijalizma u svetu. Ja mislim da je taj pravac vrlo atraktivan, ali je važno da imamo nove vrednosti, ili novi pogled na buduće vrednosti, možda čak i novu kulturu.
I to, zapravo, nije pristup od vrha naniže, ne potiče od vlasti, nego od nas.
Mislim da to mora da dođe od svih nas. Na kraju, mora i politika da ide u tom pravcu, ali ne možemo da očekujemo u ovom kompleksnom svetu u kome živimo da će političari to sami od sebe nama da nametnu, i to čak možda ne bi bilo ni dobro. Vrlo je važno da je proces inkluzivan tako da svi – ili skoro svi – vole da idu u tom pravcu.
Intervju je dostupan i na ovom linku.