Разговарао: Ђорђе Петровић
„Невероватно, чак се довде осети како мирише“, каже Никола Радосављевић, док седимо на клупи у Ботаничкој башти „Јевремовац“, недалеко од његове инсталације у облику црне, дрвене кућице. У њој је, на меканој подлози од осушеног чаја мајчине душице, удобно смештена необична књига, на чијим страницама су графичком техником суве игле извезене речи.
Поменути рад носи име Thymus serpyllum, што је латински назив за мајчину душицу, и био је део изложбе Преплитања, коју је у Ботаничкој башти, од 25. септембра до 31. октобра, организовао Центар за промоцију науке. Ова изложба, одржана у склопу деветог издања art+science фестивала, омогућила је посетиоцима да кроз различита интерактивна искуства истраже лепоту, комплексност и међузависност природних система, као и улогу човека у њиховом нарушавању. Ова испреплетеност различитих екосистема, како природних тако и друштвених, тематизована је и у Николиној инсталацији, у којој су посетиоци могли да уживају не само визуелно, већ и чулом додира и мириса, док им мајчина душица оставља лепљиви, миришљави траг на прстима.
Никола је вишеструко награђивани графичар и визуелни уметник. Докторирао је на Факултету примењених уметности у Београду на тему књиге уметника и новомедијских графичких пракси. До сад је учествовао на више од 200 колективних и организовао 41 самосталну изложбу у земљи и иностранству. Недавно је, на 23. међународном тријеналу графике у Кракову, освојио Art European Prize – једно од најпрестижнијих светских признања у области графичких визуелних уметности.
Поводом изложбе Преплитања, у зеленом амбијенту Ботаничке баште „Јевремовац“, са Николом смо разговарали о његовој инсталацији Thymus serpyllum и световима који се преплићу под њеним црним кровом.
Како сте се одлучили за једно овакво уметничко решење?
Кад уметник почиње да ствара неки рад, мора да узме у обзир и простор у којем ће он бити изложен, што је у овом случају Ботаничка башта „Јевремовац“. Она није галеријски простор, већ отворен амбијент и, у том смислу, неуслован за било какву врсту статичне визуелне уметности. Зато ми је у старту било јасно да то дело треба да буде нешто што је интердисциплинарно, експериментално и динамично, нешто што је подложно промени. Осим изложбеног простора, трудио сам се да се рад уклопи и у тему саме изложбе, а то су преплитања. Она су можда и кључни елемент од којег сам кренуо, јер се у Башти све преплиће. Она је екосистем у екосистему. Башта је одвојена јединица усред Београда, који је бетон, а он се опет налази усред доста веће, махом зелене Србије. То су све микронаративи у мирконаративу, тако да сам се определио за такву наративну форму.
Сви смо данас испреплетени, сви смо увезани. Једно без другог не функционише. Ако се у екосистему један елемент помери, остали морају да се ремодификују или ће пропасти.
Рад Thymus serpyllum такође се наставља на читаву серију радова, започету још 2019. године, која комбинује лековито биље са књигама као објектима. У овом случају користио сам мајчину душицу. Пошто често имам обичај да у процесу стварања користим своја интимна, лична и породична сећања, меморабилије, у овом раду полазим од првог контакта са природом који сам имао као дете, а који везујем за мајку – мајку као родитеља, али такође и мајку као природу. Сећање на тај први додир траве, које се у овом случају евоцира додиривањем мајчине душице, чији мирис остаје дуго на прстима а уљани траг се тешко испира. Ја сам за потребе овог рада искористио пет килограма мајчине душице и још четири килограма другог органског материјала да се направи књига. То је чак девет килограма лековитог материјала.
Зашто сте користили баш мајчину душицу? Какву симоблику она носи?
Користио сам, заправо, семе мајчине душице и њен осушен и уситњен лист, од кога се прави чај. Интересантно је да уколико лист мајчине душице крене да трули под утицајем влаге, само семе крене да цвета. Дакле, једно може да се храни другим. Управо то биолошко и биохемијско преплитање између та два елемента навело ме је да увидим међузависност, да једно без другог не могу. У самој књизи, која је саставни део рада, техником суве игле исписана је, на енглеском језику, реченица WITHOUT YOU I AM NOTHING, што значи „без тебе не постојим“ или „без тебе сам ништа“. Сви смо данас испреплетени, сви смо увезани. Једно без другог не функционише. Ако се у екосистему један елемент помери, остали морају да се ремодификују или ће пропасти.
За израду књиге користио сам целулозни папир који је органског карактера, везивна ткива су му потпуно органска, тако да представља једну врсту хранљиве подлоге семену мајчине душице која се налази у овој кутији. Временом, под утицајем влаге и свих оних прљавштина и бактерија које се налазе на рукама посетилаца који књигу листају, она ће у једном моменту саму себе „појести“. Претвориће се у неку врсту додатног ђубрива које ће, заједно са листом, прехранити семе. На крају ће из те кутије која има облик куће, дома, кренути да расте једна потпуно нова биљка. Тим поступком преплићу се различити елементи, мртво и живо, видљиво и невидљиво. Другим речима, without you I’m nothing.
Ваш рад, као што сте већ споменули, представља реконструкцију сећања из детињства на моменте проведене са мајком на селу, у природи. Шта ово сећање за вас представља?
У овом раду не желим да дозволим да то сећање постане нешто порозно, да нестане и да се изгуби. Мислим на сећање када смо ми заједно, као породица, из града одлазили на село, како бисмо успоставили контакт са оним што је „реална природа“, па и оним што је наша, људска природа. Ботаничка башта, с друге стране, налази се у самом центру Београда и представља једно зелено прибежиште окружено бетоном и градском вревом. Наравно, питање је колико Београђана је заиста доживљава као уточиште. Како се временом Београд све више шири и расте тако Башта, на известан начин, постаје све мања и мања. Она као да више не може да „прими“ Београд у себе, што је веома опасно. У центру Њујорка, на пример, налази се огроман Централ парк, који је величине Београда. Зато мислим да је, ако већ правимо овакве паралеле, одузимање тог природног, зеленог ресурса човеку, у неком смислу, одузимање једне врсте слободе и права на његову употребу. Не говорим сад у контексту уништавања природног ресурса, јер је природу немогуће уништити, она се увек сама ревитализује. Али одузимање могућности великом броју људи да им она буде приступачна заиста представља проблем. Овај рад покушава да посетиоцима изложбе, на једном малом узорку, покаже како природа функционише и поново их, на једном микроплану, повеже са њом.
У вашем стваралаштву неретко се осврћете на своје одрастање, породицу и породичне односе. У том смислу, ни рад Thymus serpyllum није изузетак.
Увек полазим од онога шта најбоље познајем, а то су, првенствено, људи који су ме подигли и са којима сам одрастао. Моја породица. Она је такође, као основна јединица друштва, једна врста његовог огледала, „држава за себе“. У њој се, као и у држави, преламају различити политички, социјални и историјски контексти, мешају се различита наслеђа и различити наративи. Мој рад зато користи назив „мајчина душица“, који у нашем, српском наслеђу означава, осим лековите биљке, „мајчиног сина“ или „мајчино дете“. Реч је, дакле, о великој, сасвим природној љубави мајке према детету, о бризи за његову добробит и развој. Овде истражујем и појам мајке као државе, која би требало да представља једну сигурну зону и безбедно место за своје грађане, симболичку децу. Зато се поставља одмах питање колико смо ми као грађани, па и ми као млади уметници, заштићени од стране државе.
Осим ове симболике, од мајке преузимам и технику израде књиге, технику веза. Она је на белим мушким кошуљама везла белим концем амблем, једну врсту покрстице, који је био видљив само додиром, што је традиција која се дуго одржала у златиборском крају. Књигу сам зато реализовао у овој техници, пробадајући иглом папир изнова и изнова, што прелази у један облик мантре, облик медитације. То је за уметника једна врста менталног транса, зато што да би се тако нешто извело концентрација мора да буде на веома високом нивоу и сваки убод на савршеном месту, што је готово немогуће извести. Нарочито за мене, као некоме ко је одрастао деведесетих година, са свом анксиозношћу и неизвесношћу која моју генерацију прати све до данас. За разлику од мојих родитеља, који су одрасли у једно мирније и стабилније време, па су зато вештина и концентрација моје мајке неупоредиво бољи од мојих.
Осим тога што симболизује „мајчиног сина“, мајчина душица је назив за један од ретких чајева који олакшава дисање и опушта дисајне путеве. Насупрот данашњем времену које нас, како симболички тако и физички, гуши, притиска нам груди, отежава нам говор и дисање, мајчина душица представља природни лек који је важан део нашег културног наслеђа.
Али природа уопште, па и људска природа, нажалост, поред ове брижне, мајчинске, има такође и своју агресивну и освајачку страну. Како у свом раду расветљавате ту њену мрачну страну?
Кад сам радио на уметничком пројекту „Лековита соба“, који је био претеча рада Thymus serpyllum, посуђе у коме сам чувао прокуване чајеве постало је једна врста природног борбеног попришта. И то сасвим случајно, без икакве моје свесне намере. Наиме, за једну изложбу користио сам шерпице, које је моја породица сачувала после ратова деведесетих, и напунио их прокуваним чајевима. Након две недеље, назвали су ме галеристи и успаничено ми саопштили да се чај у шерпицама убуђао. Кад сам дошао, схватио сам да није реч о буђи – чај је заправо процветао. И то сам од себе. Посетиоци који су у ту иницијално стерилну просторију улазили, донели су са собом разне микроорганизме, а под утицајем свих тих испарења која су се данима акумулирала у њој, на површину чаја спустили су се вируси и бактерије и ту су се задржали. Цветање је кренуло, створила се једна живописна покорица. Настало је једно невидљиво бојно поље између, с једне стране, чаја, који симболизује лековитост и здравље, и, с друге стране, бујајућег света бактерија и вируса, који прети да то исто здравље наруши.
У мом раду често имам потребу да укажем и на апсурдност и лицемерје нашег односа према рату, односно на чињеницу да ћемо, с једне стране, позивати људе на неговање тела и гајити културу тела, водити рачуна о исхрани, хигијени и здрављу, а онда ће неко негде узети оружје и убити некога или позивати на нечије убиство. Мени је, заиста, као живом бићу, неприхватљиво и неразумљиво да неко осећа потребу да поништи постојање другог човека. Или да о нечему таквом не говори. Садимо биљке, пошумљавамо, позивамо на очување наше планете и живог света, док паралелно ћутимо на то што је у неком месту, на истој тој планети, у једном дану изгинуло неколико хиљада људи. Док говоримо о томе како покушавамо да сузбијемо насиље, истовремено живимо усред једног.