Разговарао: Ђорђе Петровић
Удружење „Хенри Канкл“, од 10. до 12. априла, организоваће у Београду, у хотелу Метропол, научни симпозијум на тему „Гени и имунологија“. Реч је о научном удружењу из Њујорка које окупља највеће стручњаке из области хумане имунологије, а име је добило по славном лекару Хенрију Канклу, заслужном за велика открића о природи имунског система. Један од руководећих људи овог удружења и свакако најзаслужнија особа што ће се овај престижни научни догађај одржати у нашем главном граду је имунолог др Душан Богуновић.
Он је рођен у Београду, али са двадесет година одлази у САД на студије, где је магистрирао и докторирао на Медицинском факултету Њујоршког универзитета. Данас ради као професор дечје имунологије на Катедри за педијатрију Универзитета Колумбија у Њујорку и један је од водећих светских стручњака у својој области. Др Богуновић покушава да разуме како гени утичу на наш имунски систем и да својим сазнањима помогне у лечењу пацијентима са ретким имунским поремећајима, попут аутоимунских и аутоинфламанторних болести, али и у превенцији и третирању других болести у широј популацији. У те сврхе, ове године покренуо је Колумбијин центар за генетичке поремећаје имунитета (Columbia Center for Genetic Errors of Immunity).
Више информација о самом научном симпозијуму и пријавама за учешће на њему можете добити на веб-страници Удружења „Хенри Канкл“.
Поводом предстојећег симпозијума Удружења „Хенри Канкл“ у Београду, са др Богуновићем разговарали смо о овом великом научном догађају, али и о његовом раду, истраживањима и како она помажу у излечењу пацијената, као и о томе зашто је основао поменути центар, шта је то персонализована медицина и да ли је она будућност ове науке.
Иако сте медицину почели да студирате у Београду, после прве године студија отишли сте у САД на даље усавршавање. У ком тренутку сте схватили да желите да се бавите науком и зашто сте се баш определили за хуману имунологију?
Мислим да је то било док сам стажирао у Memorial Sloan Kettering онколошком центру у Њујорку. Тад су ми се први пут отворила врата тога шта је наука, нарочито експериментална наука, јер сам први пут у животу у рукама држао резултате истраживања до којих сам сам дошао. Тај тренутак где се ми, као истраживачи, налазимо на граници истине, на граници онога што јесте или није, на граници сазнања, то је нешто што ми је било невероватно узбудљиво. Свако може да прочита књигу и да из ње нешто научи, што је дивно, на крају крајева, образовни систем почива на томе. Али оног момента када добијете прилику да дописујете делове тих књига, мало-помало – што ми већ стотинама година радимо у науци – то искуство постаје нешто готово чаробно.
Међутим, у имунологију сам први пут заиста ушао на докторским студијама, где сам се бавио дендритичним ћелијама и рецепторима који препознају шта јесте а шта није страно тело, како реагујемо на инфекцију, како знамо да се инфекција десила у телу и како да искористимо овај концепт да направимо вакцине против тумора, меланома. После завршеног доктората, отишао сам на Рокфелер универзитет на постдокторске студије и ту сам почео да се бавим оним чиме се бавим и данас: како гени утичу на имунски систем. Ако у генима пише да ли смо боју очију наследили од маме или тате, што не би у генима писало и да ли ћемо и како да одреагујемо на неку инфективну болест?
Када је избила пандемија ковида-19, од људи који су, на пример, имали 40 година кад су се заразили, умро је само мали проценат. Четрдесетогодишњаци који су умрли нису имали ослабљен имунски систем, па се поставља питање зашто је за њих ова болест била фатална? Да ли се одговор можда крије у генима? Тим питањем се управо ја бавим, из угла инфективних, као и аутоимунских и аутоинфламанторних болести. Покушавам, дакле, да испитам зашто неко ко делује здраво има ретку, необичну болест и да одговорим на питања: у којој мери на то утичу гени, можемо ли да прецизирамо која је тачно ДНК мутирана и може да доведе до погрешне функције имунског система.
Пре неколико година, захваљујући вашем истраживању, спасен је живот једног де чака из Саудијске Арабије који је имао ретку аутоинфламанторну болест. Можете ли да нам кажете нешто више о овом случају?
То је веома интересантан случај. Ја сам 2016. године објавио научни рад заједно са колегиницом из Холандије Грацијом Маћини, у ком смо успели да прецизирамо мутације у ДНК које доводе до веома специфичне и фаталне болести код беба. Дакле, ми смо, нажалост ретроактивно, објавили рад зашто је петоро деце умрло, а нико није могао да им помогне.
Мислим да је будућност медицине персонализована медицина. (…) Захваљујући савременој технологији, великим подацима или big data, ја могу да секвенцирам вашу ДНК и да имам комплетну документацију о свакој деоксирибонуклеинској киселини у вашем геному
Годину дана након што је рад објављен, мене је контактирао истраживач из Саудијске Арабије, који је данас мој сарадник. Његове колеге и он прочитали су наш рад и рекли су нам да једно дете из Саудијске Арабије, које се налази на интензивној нези и коме не знају како да помогну, можда има сличну мутацију. То су биле отворене ране, заиста страшан призор. Они су нас замолили да им помогнемо да утврде да ли мутација коју дете има заиста доводи до ове аутоинфламаторне болести и ми смо успели да докажемо да је та мутација веома слична овој о којој смо писали у раду. Срећом, на тржишту је већ постојао лек који би могао да помогне, иако се користио за лечење неких других обољења, као што су, рецимо, инфламаторне болести коже. Реч је о лековима који припадају класи JAK инхибитора, а доступни су и у Србији. И због тога што смо знали који је ген одговоран за болест и која је његова улога у имунском систему детета, оно је добило овај лек и то му је спасило живот. Без те генетичке и биохемијске анализе коју смо урадили, нико не би знао да том детету треба баш тај лек.
Имали смо сличан случај и са четворо децe из различитих крајева света – двоје из Холандије, једно из Турске и једно из Индије – која су оболела од ретких болести. Деца су имала велике реуматоидне упале, нешто налик артритису, а кад смо урадили геномску анализу, открили смо да сви они имају сличне мутације. Онда смо биохемијски установили о чему се ради и схватили да постоји лек на тржишту који може да им помогне (у питању је anti-TNF класа лекова). Деца су добила те лекове и, на сву срећу, било им је много боље. Ова генетичка прецизност на основу које можемо некоме да препишемо баш онај лек који му треба јесте будућност, али будућност која је већ ту.
Да ли онда то значи да ви сматрате да је медицина будућности персонализована медицина? И шта заправо она представља?
Да, апсолутно. Мислим да је будућност медицине персонализована медицина. Шта значи персонализована медицина? Нас двојица имамо смеђу косу и смеђе очи, али евидентно смо различите особе. Зашто се ви и ја ипак евидентно разликујемо, па неко са стране може да каже: ово је Ђорђе, а ово Душан? Зато што се наша ДНК разликује, у просеку, на 20.000 места. Замислите само колико ту има комбинација! Због тога ви и ја нисмо клонови. Међутим, захваљујући савременој технологији, великим подацима или big data, ја могу да секвенцирам вашу ДНК и да имам комплетну документацију о свакој деоксирибонуклеинској киселини у вашем геному.
Објаснићу то на једном једноставном примеру. Цела Србија данас има осам милиона људи и претпоставимо да за све њих имамо податке о томе ко има дијабетес. Имамо податке и о томе ко има висок крвни притисак, коме је кренуо са 35 година, а ко га је добио у старости, много касније. Претпоставимо да имамо податке о томе ко је рано добио канцер, ко болује од аутоимунских болести, које су то болести, итд. И сад замислите како са вештачком интелигенцијом, коју већ користимо, и одређеним алгоритмима, можемо да испитамо генетичке варијације у популацији, да их групишемо, проверимо које су нормалне и у каквој вези стоје са одређеним болестима. На тај начин бисмо могли лакше да дођемо до закључка шта изазива болест.
Ако, на пример, ви и ја имамо исту генетичку варијацију, коју има десет процената популације, то значи да је у питању нормална варијација, јер је реч о високом проценту. Али може се испоставити да код тих десет посто људи раније креће висок крвни притисак, па их онда можемо упозорити на време да поведу рачуна о томе. Ово све, наравно, није лако извести, али је могуће. Са великим подацима, вештачком интелигенцијом и добро организованим биобанкама података и ћелија то ће у будућности бити сасвим изводљиво, иако ће за то бити потребно и доста новца и доста времена.
Последњих година, у медијима који су специјализовани за научне теме и медицину понекад се говори о томе како по стоји извесна пристрасност у медицини у појединим богатим западним земљама. У смислу да неки лекови или терапије фаворизују одређени део популације, притом се обично мисли на доминантно бело становништво. Ако су ти наводи тачни, да ли ће персонализована медицина донети већу демократизацију у лечењу и производњи лекова?
Кратак одговор је да, али морам још нешто да додам. Нико заиста није рекао: хајде да излечимо белце, а да не излечимо црнце, или хајде да излечимо Французе, а да не излечимо Србе. То се, дакле, није десило. Ствар је у томе да се скупа научна истраживања, за која је потребно много новца, углавном спроводе у богатим западним државама, где је већинска популација бела. Тако да људи који у САД или Немачкој развијају лекове раде на основу података које имају, на основу своје популације. Тврдње које сте прочитали су тачне, али до тога није дошло из неких малициозних побуда, већ због тога што је истраживачима приступ другој популацији био ограничен.
Колеге из Србије могу слободно да нас контактирају уколико не знају како да помогну пацијенту, а проблем је имунолошке природе. Ми можемо да погледамо резултате постојећих анализа и дамо савет, а можемо и да урадимо геномску, биохемијску или клиничку анализу. Без икакве накнаде, потпуно бесплатно
Због тога мислим да је веома важно да се Србија интегрише у научном и медицинском смислу, да добије приступ базама података, геномици, јер онда можемо да помогнемо себи тако што ћемо бити део корупуса знања за развијање нових лекова. Ако бисмо, у неком идеалном свету, могли да урадимо секвенцирање девет милијарди хуманих генома, дакле свих становника наше планете, онда би проблеми које сте навели нестали и имали бисмо тачну слику које генетичке варијације доводе до, на пример, високог крвног притиска или неког другог поремећаја. Мислим да што више знамо, што је то знање детаљније, што смо отворенији у погледу размене тог знања са другима, то ћемо и ми и остали имати више користи.
У неколико наврата истакли сте важност умрежавања истраживача и међусобне размене знања. Интересантно је да сте ви један од руководилаца New York Regional Inborn Errors of Immunity Resource Initiative League (NY ROYAL) – регионалне мреже лекара и медицинских стручњака из Њујорка, Њу Џерсија и Конектиката, која међусобно размењује податке, сазнања и покушава заједничким снагама да решава проблеме. Можете ли нам рећи нешто више о томе?
Ја сам персонализованом медицином, односно тиме како генетика утиче на имунске болести, почео да се бавим 2010. године. У том тренутку, да бисмо урадили секвенцирање генома једне особе, морали смо да платимо 5000 долара. И то је нешто што је стварно неприуштиво за било који здравствени систем, ма колико да је богат. Наравно, ми као научници смо добили финансирање и ја сам могао да се бавим тиме, али то није било доступно свима.
Међутим, последњих година цена секвенцирања драстично је пала, тако да се сада креће од 200 до 250 долара. Дакле, то је нешто што сада могу да приуште многи здравствени системи и осигуравајућа друштва, па чак и појединци. Мада, нажалост, још увек не сви. Захваљујући томе, сада лекар може да наручи генетичко истраживање и провери да ли његов пацијент има одређену варијацију која се можда спомиње у неком научном раду. И то сада покрива неко осигурање. Међутим, када лекари добију резултате, ако генетичка мутација није идентична оној која се налази у раду, они не знају са сигурношћу да ли она изазива одређену болест или не. Ту мора да се уради додатно тестирање, верификација, јер сваки нуклеотид је прича за себе. А да бисте открили да ли је то тачно, да бисте знали са сигурношћу, морате да урадите и биохемијску анализу.
Ако пацијенту приђемо с генетичке стране, постоји велика могућност да ћемо открити нове гене који суделују у настанку болести – била она упала црева, артритис у коленима, ничим изазване ране на рукама или неки неуролошки поремећај, сви они могу да имају имунолошку основу у себи – и да за део тих пацијената већ постоји лек за који и не знамо да треба да им дамо
Онда је одједанпут почела да ми пристиже гомила имејлова из целог света, у којима лекари шаљу генетичке анализе својих пацијената. Они су открили неке варијације, али имају само генетичке тестове, не и биохемијске. Тада смо схватили да морамо да направимо некакав систем, тако да смо формирали NY ROYAL, као једну врсту платформе на којој лекари могу да нам саопште какав проблем имају са пацијентима, а онда ми формирамо комисију која се састоји од професора са Колумбије, Јејла, Рокефелер универзитета, Маунт Сајнаја и других престижних научних и медицинских институција. Комисија се састаје двапут месечно и дискутује ко је најкомпетентнији да у датој ситуацији помогне и, рецимо, обави биохемијску верификацију. Пошто је свако од нас експерт за неку област медицине, нема потребе да сви све радимо, него само онај ко може највише да помогне у датом случају. Томе служи ова организација.
Из америчког министарства здравља добили смо финансијску подршку да се организујемо на овом регионалном нивоу, са идејом да ће то у једном тренутку прерасти у националну платформу. Међутим, иако нас финансира америчка држава, имамо велику слободу у раду и нисмо ограничени само на САД, тако да ја сарађујем и са колегама из Србије. Они могу слободно да нас контактирају уколико не знају како да помогну пацијенту, а проблем је имунолошке природе. Ми можемо да погледамо резултате постојећих анализа и дамо савет, а можемо и да урадимо геномску, биохемијску или клиничку анализу. Без икакве накнаде, потпуно бесплатно. Жеља нам је да помогнемо коме год можемо и да наша наука напредује.
Ове године, у оквиру вашег факултета покренули сте Колумбијин центар за генетичке поремећаје имунитета (Columbia Center for Genetic Errors of Immunity). Због чега сте одлучили да га оснујете и чиме се бави овај центар?
Шеф Катедре за педијатрију на Колумбији и декан овог универзитета питали су ме да ли сам заинтересован да оснујем овакав центар, јер постоји велико интересовање да се прошири и научна и клиничка делатност Универзитета у тој сфери, а све у правцу идеје персонализоване медицине.
У најширем смислу, овај центар медицинским проблемима приступа из једног генетичког угла. Шта то значи? Значи да ако нам се појави пацијент који има, на пример, упалу црева, ми не прилазимо том проблему како се то иначе медицински ради – даје се најпре нека дијагноза, после се проба са лековима, испробава се да ли делују, понекад се опредељује и за операцију – већ прилазимо са генетичке стране. Јер, ако приђемо с те стране, постоји велика могућност да ћемо открити нове гене који суделују у настанку болести – била она упала црева, артритис у коленима, ничим изазване ране на рукама или неки неуролошки поремећај, сви они могу да имају имунолошку основу у себи – и да за део тих пацијената већ постоји лек за који и не знамо да треба да им дамо.
Тако да, ако неко од колега из Србије има проблем да помогне свом „необичном“ пацијенту, као што сам већ рекао, може слободно да нас контактира и преко овог центра. Окупили смо већ неколико колега са Колумбије, али настављамо да растемо и развијамо се.
Кад смо већ код ваших колега из Србије, они ће имати прилику и да вас упознају на научном скупу у нашем главном граду. Наиме, Удружење „Хенри Канкл“, у којем сте један од руководилаца, организоваће у Београду научни симпозијум из области хумане имунологије на тему „Гени и имунологија“. Можете ли да нам кажете нешто више о том догађају? Зашто је ове године изабран баш Београд?
Наше удружење сваке године организује овакав симпозијум. Међутим, пре десетак година одлучили смо да сваке треће године симпозијум буде негде ван Њујорка, јер има и оних који не могу увек да путују за САД, а хтели би да учествују у оваквом научном скупу, да упознају колеге из струке, размене са њима своја сазнања и успоставе неки облик сарадње. Пошто сам ја део руководства овог удружења већ неко време, договор је био да ја организујем следећи скуп где год желим и одлучио сам да то буде у Београду. Не само зато што сам овде рођен и одрастао, већ и за то што у Србији заиста има сјајних научника и медицинских стручњака.
Око организације су нам помогле и колеге са београдског Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић“ (ИБИСС), како бисмо боље разумели потребе и очекивања локалне научне заједнице. Симпозијум је, иначе, требало да се одржи још 2021, али се томе испречила пандемија. Сад је напокон дошло време за овај догађај.
Ко ће све учествовати на овом научном симпозијуму?
Поред истраживача из домаћих институција, учествоваће и истраживачи који су, као ја, рођени у Србији, али раде негде ван наше земље. Међутим, убедљиву већину чиниће страни научници и стручњаци из Европе, САД и Аустралије. Ту стварно има великих научних имена и водећих експерата из области хумане имунологије са најпрестижнијих универзитета, као што су Харвард, Станфорд, Колумбија и Оксфорд. Ово је одлична прилика да се локална научна и медицинска заједница упозна и лично са овим дивним, успешним лидерима. У сваком случају, мислим да ће бити феноменално!
Интервју је оригинално објављен у 38. броју часописа Елементи.