Разговарала: Анђела Јеринић
Основни циљ пројекта „Хероине“ је да омогући ромској заједници да активно суделује у истраживању и презентовању резултата пројекта, путем методолошког алата мапирања заједнице. На тај начин имају прилику да направе искорак у јавности и пруже крајњи суд о истраживању остављајући научнике као посреднике у процесу истраживања. Планира се израда публикација и мобилна изложба, које ће приказати снагу и достигнућа Ромкиња. Носилац пројекта Носилац пројекта „Наслеђе еманципације: Оснаживање Ромкиња кроз изградњу мрежа солидарности (Хероине)“ је Етнографски институт САНУ, а сарадници на пројекту Филозофски факултет у Београду и ромски женски центар „Бибија“. Пројекат је финансирao Центар за промоцију науке у оквиру Јавног позива за пројекте грађанских научних истраживања.
Како сте дошли на идеју да радите овај пројекат?
Пројекат је резултат дугогодишњег рада у ромским заједницама, а са својим тимом сам желео да у јавности представимо све афирмативне аспекте које ромска заједница има у Србији. У медијима углавном можемо да читамо много негативних прича о Ромима, а и пројекти који се баве Ромима у Србији углавном су само у вези са њиховим проблемима. Стереотипи о ромским заједницама су веома заступљени, а познајући их и причајући са њима, схватио сам да је то заједница као и свака друга. На терену сам упознао људе који су ми постали пријатељи и жеља ми је била да учествујем у пројекту који ће се бавити ромском заједницом у позитивном контексту, као и женском еманципацијом.
Зашто жене и женска еманципација?
Највише сам сарађивао са женским ромским заједницама и активисткињама које нису препознате у јавности. Сазнао сам како изнутра функционише женски ромски активизам. Девојчице и жене се суочавају са бројним проблемима. Доминира патријархат, а дечји бракови су неретка појава, што негативно утиче на њихове животе. То је затворени круг сиромаштва и дискриминације, где деца прекидају школовање јер су дискриминисана од школског система или због сиромаштва немају услове да се образују. Деца морају што пре да почну да раде, а посебно се од девојчица очекује да веома рано преузму улогу одрасле жене, домаћице и мајке, па због тога се сматра да нема потребе за њиховим даљим школовањем. Са друге стране, у ромској заједници постоје изузетне жене чија је снага велика, управо због лоше почетне позиције. Мислим да је оно што су активисткиње из ромске заједнице успеле да постигну веома важно промовисати и умањити стереотипе. Много је примера жена које су доживеле насиље и иако су потекле из сиромашних породица, постигле су велики успех. Идеја пројекта је да Ромкиње нађу инспиративне приче унутар своје заједнице, односно да укажу на то како су оне расле и ко су им били ослонци кроз одрастање, као и шта за њих значи бити успешан и како победити у животу. Партиципативни метод је основа, тако да оне могу директно да учествују у истраживању.
Шта су стереотипи, а шта је истина о Ромима?
Стереотипи су једна од већих препрека за прихватање и интегрисање ромске заједнице са већинском и веома су присутни у медијима и друштву. Међутим, већина стереотипа може се применити на мали број припадника ромске заједнице, а и то су изузеци. Нама су управо ти изузеци најчешће видљиви, због чега друштво формира стереотипе да Роми не воде рачуна о хигијени, да су лењи и неће да раде.
Антрополог Иван Ђорђевић каже да је истина сасвим другачија и да је стереотип то да Роми не воде рачуна о хигијени. „Роми су веома чисти, имао сам прилике да улазим у куће, где можда чак нема ни текуће воде, али су те куће биле веома уредне, сређене. Наравно, увек постоје и другачији примери, али велики број породица и кућа у којима сам био веома води рачуна о томе да домаћинство буде сређено. Они једном годишње крече своје куће, пред сваки Ђурђевдан. Тешко ћете наћи неко домаћинство у Србији које толико често кречи. Теписи се једном у две недеље перу, како, чиме, не знам, али се перу. Ко од нас пере тепихе једном у две недеље? Пре уласка у кућу обавезно је изување, ципеле се перу од блата, све прљаво се скида и оставља испред“, каже Ђорђевић.
Други стереотип који је веома присутан у друштву је тај да су Роми веома лењи и да неће да раде. „Особа која се бави сакупљањем секундарних сировина бави се веома тешким физичким радом, под различитим временским условима и ради више од осам сати дневно. Велики број жена ради веома тешке физичке послове. У надници, када је сезона, беру се малине, дуван, и тада се често ангажује велики број ромске радне снаге. Ми видимо оне који просе на семафору, а то је мањина међу Ромима. Они који раде су невидљиви“, наводи Ђорђевић. Решење за разбијање овог стереотипа је образовање. Како би Роми постали видљиви на тржишту рада и побољшали животни стандард, важно је да се образују и стичу вештине. У томе је важна и улога државе, која треба да им омогући услове да се школују.“
Шта представља партиципативни метод и како изгледа методологија истраживања?
Развили смо партиципативну методологију која се зове мапирање заједнице. Она је погодна за истраживање мањинских заједница, јер може превасходно да открије шта су снаге те заједнице, које су често њој самој невидљиве. Идеја је да мапирамо све позитивне аспекте који постоје у животним причама Ромкиња и да их презентујемо на мапи. Визуелни приказ мапе ефектније може да прикаже све афирмативне аспекте, којих има заиста много. Бавимо се и препрекама које заједница има, али је акценат на оном што је афирмативно. Током истраживања ћемо покушати да пронађемо ресурсе мањинске заједнице, који често остају прикривени. Неретко и саме заједнице не размишљају о томе да поседују нешто што могу да искористе као сопствену снагу и предност. Овај метод им то омогућава.
Наша идеја је да понудимо неку врсту приручника, који ће бити водич и другима који желе да истражују мањинске заједнице. Овај пројекат је, што се тиче методологије, пионирски. Такво нешто није рађено досад, а методологија истраживања се ослања на етнографију. Не бавимо се статистичким подацима, него путем квалитативних техника, као што су фокус групе и индивидуални интервјуи, разговарамо са што већим бројем припадника ромске заједнице. Овај метод нуди дубинско разумевање мањинске заједнице.
Колико оваква истраживања доприносе побољшању живота ромске заједнице?
Постоји много препрека, али кроз свој рад сам имао прилику да видим помаке. Роми су често дискриминисани, због чега се затварају у себе. Проблем су и стереотипи који су веома заступљени, зато је важно да активисти из ромске заједнице буду укључени у ово истраживање. За побољшање животног стандарда важно је школовање, а захваљујући раду активиста и невладиних организација направљени су помаци. Кроз разговоре са Ромкињама које подижу децу, увидео сам да оне схватају колико је важно школовање за даљу перспективу у животу, као што је запослење. Јасно им је да је неки део школовања неопходан. У неким заједницама, на пример, у Пироту, људи су највише мотивисани да се школују због запослења, јер постоје радна места у индустрији.
Кад неко из заједнице постане препознатљив и почне да комуницира са институцијама попут центара за социјални рад, полиције, школе, онда се проблеми много лакше решавају. Ствара се синергија између институција и мањинске заједнице. Људи међусобно комуницирају и у пракси раде на проблемима. На пример, неко из заједнице пријави школи проблем дечјег брака, а школа случај проследи центру за социјални рад, који реагује и врати дете породици. Активисткиње из ромске заједнице се веома труде и раде на побољшању услова живота, због чега сматрам да смо ми, као већинска заједница, дужни да им помогнемо и промовишемо оно што је позитивно. Важно је да представимо приче које нису само стереотипи, јер постоје изузетни припадници ромске заједнице, који заслужују нашу пажњу.
Како напредује рад на пројекту?
Пројекат је у развојној фази. За сада смо урадили консултативне састанке са организацијама Успешне жене из Костолца, Тернипе из Пирота и са партнерском организацијом „Бибије“, која је из Београда. Повезивање са организацијама функционише преко Ромске женске мреже, коју чини 32 женске невладине организације из читаве Србије. На тај начин добијамо улаз у заједницу који је врло тешко остварити. Најважније је успоставити партнерство са локалним активистима и активисткињама, јер то много олакшава рад на терену. Припадници ромске заједнице имају већу дозу поверења када им истраживање представи неко ко им је познат и живи са њима, него неко са стране, што је разумљиво. Организацијама са којима сарађујемо се веома допала идеја пројекта, а то ми је посебно драго. Они су ентузијастично приступили организацији истраживања.
Почетна фаза пројекта били су састанци са партнерима јер смо желели да, пре него што направимо алате за истраживање, разговарамо са њима о приступу и о томе како они виде своју заједницу. Након тога смо приступили изради приручника за тренинг, који је у завршној фази. Идеја је да у мају месецу радимо тренинге са женама које ће радити истраживање. То ће бити активистикиње и жене које живе у ромским заједницама. У истраживању ће учествовати много испитаника, а више од сто жена ће бити интервјуисано. Након истраживања, бирају се најзанимљивије животне приче Ромкиња. Желим да кроз ово истраживање откријем ко су те жене које су изнедриле успешне жене из заједнице. Познајем Ромкињу која је веома успешна и препознатљива је као активисткиња у јавном простору, а интересантно би било да се јавности представе њена бака, њена мајка, односно жене које су је одгајале и омогућиле јој да процвета. Ми не можемо ни да претпоставимо како изгледа њихов живот и одрастање док не чујемо њихово искуство из прве руке. Циљ је да идентификујемо жене које се не виде у медијима и тако откријемо како изгледа процес еманципације Ромкиња.
Какав је план пројекта и какве резултате очекујете?
Пројекат траје две године. Прва година је истраживачка, и за то време ћемо прикупљати податке и радићемо анализу. Наредне године планирамо први догађај, који ће истовремено бити промоција приручника за мапирање заједнице. То ће бити општи приручник, даће опште принципе у мапирању заједница, а истовремено ће презентовати резултате нашег пројекта, односно како у пракси изгледа реализовано истраживање на основу такве методологије. Истовремено са промоцијом, биће организован и округли сто, на коме би учествовале различите организације које се баве питањем ромских заједница у Србији, међународне организације, заинтересоване стране државне управе, активисти, као и ромске организације које би на том догађају биле најважније. Округли сто би био повод за разговор и отварање питања истраживачког приступа ромских заједница, а потом би следила израда публикације и организовање изложбе. Публикација ће бити израђена у формату који је између књиге и каталога, и у њој ће бити портрети жена које будемо изабрали, њихове животне приче као и шта су о њима рекли други који су их видели као своје узоре. Публикација ће се звати „Хероине“, као што се зове и наш пројекат, и планирано је да буде у склопу изложбе. Финални део пројекта је та изложба, а идеја је да она буде мобилна, односно да може са њом да се обиђе Србија. Путујућа изложба је важна због дисеминације, а и због тога да би опстала и када се пројекат заврши.
Грађанска научна истраживања (енг. citizen science) представљају научноистраживачки, партиципативни метод, којим се јавност укључује у процес научних истраживања и омогућава грађанима који нису научници у датој области да науци активно доприносе кроз своје интелектуалне напоре, опште знање или сопствене алате и ресурсе. Оваква научна истраживања покривају различите дисциплине и теме, и укључују учеснике различитих нивоа стручности. Грађани истраживачи обезбеђују експерименталне податке и пружају додатну вредност науци, постављају нова питања и доприносе развоју научне културе, истовремено стичући разноврсна знања и вештине. Грађанска научна истраживања пружају могућност за прикупљање обимних података са широких географских простора, истраживање сложених тема и демократизацију научног истраживања. Учешћем грађана промовишу се различите перспективе, негује се осећај заједништва и оснажују се мреже сарадње, што доприноси остваривању заједничких циљева.