Razgovarala: Anđela Jerinić
Osnovni cilj projekta „Heroine“ je da omogući romskoj zajednici da aktivno sudeluje u istraživanju i prezentovanju rezultata projekta, putem metodološkog alata mapiranja zajednice. Na taj način imaju priliku da naprave iskorak u javnosti i pruže krajnji sud o istraživanju ostavljajući naučnike kao posrednike u procesu istraživanja. Planira se izrada publikacija i mobilna izložba, koje će prikazati snagu i dostignuća Romkinja. Nosilac projekta Nosilac projekta „Nasleđe emancipacije: Osnaživanje Romkinja kroz izgradnju mreža solidarnosti (Heroine)“ je Etnografski institut SANU, a saradnici na projektu Filozofski fakultet u Beogradu i romski ženski centar „Bibija“. Projekat je finansirao Centar za promociju nauke u okviru Javnog poziva za projekte građanskih naučnih istraživanja.
Kako ste došli na ideju da radite ovaj projekat?
Projekat je rezultat dugogodišnjeg rada u romskim zajednicama, a sa svojim timom sam želeo da u javnosti predstavimo sve afirmativne aspekte koje romska zajednica ima u Srbiji. U medijima uglavnom možemo da čitamo mnogo negativnih priča o Romima, a i projekti koji se bave Romima u Srbiji uglavnom su samo u vezi sa njihovim problemima. Stereotipi o romskim zajednicama su veoma zastupljeni, a poznajući ih i pričajući sa njima, shvatio sam da je to zajednica kao i svaka druga. Na terenu sam upoznao ljude koji su mi postali prijatelji i želja mi je bila da učestvujem u projektu koji će se baviti romskom zajednicom u pozitivnom kontekstu, kao i ženskom emancipacijom.
Zašto žene i ženska emancipacija?
Najviše sam sarađivao sa ženskim romskim zajednicama i aktivistkinjama koje nisu prepoznate u javnosti. Saznao sam kako iznutra funkcioniše ženski romski aktivizam. Devojčice i žene se suočavaju sa brojnim problemima. Dominira patrijarhat, a dečji brakovi su neretka pojava, što negativno utiče na njihove živote. To je zatvoreni krug siromaštva i diskriminacije, gde deca prekidaju školovanje jer su diskriminisana od školskog sistema ili zbog siromaštva nemaju uslove da se obrazuju. Deca moraju što pre da počnu da rade, a posebno se od devojčica očekuje da veoma rano preuzmu ulogu odrasle žene, domaćice i majke, pa zbog toga se smatra da nema potrebe za njihovim daljim školovanjem. Sa druge strane, u romskoj zajednici postoje izuzetne žene čija je snaga velika, upravo zbog loše početne pozicije. Mislim da je ono što su aktivistkinje iz romske zajednice uspele da postignu veoma važno promovisati i umanjiti stereotipe. Mnogo je primera žena koje su doživele nasilje i iako su potekle iz siromašnih porodica, postigle su veliki uspeh. Ideja projekta je da Romkinje nađu inspirativne priče unutar svoje zajednice, odnosno da ukažu na to kako su one rasle i ko su im bili oslonci kroz odrastanje, kao i šta za njih znači biti uspešan i kako pobediti u životu. Participativni metod je osnova, tako da one mogu direktno da učestvuju u istraživanju.
Šta su stereotipi, a šta je istina o Romima?
Stereotipi su jedna od većih prepreka za prihvatanje i integrisanje romske zajednice sa većinskom i veoma su prisutni u medijima i društvu. Međutim, većina stereotipa može se primeniti na mali broj pripadnika romske zajednice, a i to su izuzeci. Nama su upravo ti izuzeci najčešće vidljivi, zbog čega društvo formira stereotipe da Romi ne vode računa o higijeni, da su lenji i neće da rade.
Antropolog Ivan Đorđević kaže da je istina sasvim drugačija i da je stereotip to da Romi ne vode računa o higijeni. „Romi su veoma čisti, imao sam prilike da ulazim u kuće, gde možda čak nema ni tekuće vode, ali su te kuće bile veoma uredne, sređene. Naravno, uvek postoje i drugačiji primeri, ali veliki broj porodica i kuća u kojima sam bio veoma vodi računa o tome da domaćinstvo bude sređeno. Oni jednom godišnje kreče svoje kuće, pred svaki Đurđevdan. Teško ćete naći neko domaćinstvo u Srbiji koje toliko često kreči. Tepisi se jednom u dve nedelje peru, kako, čime, ne znam, ali se peru. Ko od nas pere tepihe jednom u dve nedelje? Pre ulaska u kuću obavezno je izuvanje, cipele se peru od blata, sve prljavo se skida i ostavlja ispred“, kaže Đorđević.
Drugi stereotip koji je veoma prisutan u društvu je taj da su Romi veoma lenji i da neće da rade. „Osoba koja se bavi sakupljanjem sekundarnih sirovina bavi se veoma teškim fizičkim radom, pod različitim vremenskim uslovima i radi više od osam sati dnevno. Veliki broj žena radi veoma teške fizičke poslove. U nadnici, kada je sezona, beru se maline, duvan, i tada se često angažuje veliki broj romske radne snage. Mi vidimo one koji prose na semaforu, a to je manjina među Romima. Oni koji rade su nevidljivi“, navodi Đorđević. Rešenje za razbijanje ovog stereotipa je obrazovanje. Kako bi Romi postali vidljivi na tržištu rada i poboljšali životni standard, važno je da se obrazuju i stiču veštine. U tome je važna i uloga države, koja treba da im omogući uslove da se školuju.“
Šta predstavlja participativni metod i kako izgleda metodologija istraživanja?
Razvili smo participativnu metodologiju koja se zove mapiranje zajednice. Ona je pogodna za istraživanje manjinskih zajednica, jer može prevashodno da otkrije šta su snage te zajednice, koje su često njoj samoj nevidljive. Ideja je da mapiramo sve pozitivne aspekte koji postoje u životnim pričama Romkinja i da ih prezentujemo na mapi. Vizuelni prikaz mape efektnije može da prikaže sve afirmativne aspekte, kojih ima zaista mnogo. Bavimo se i preprekama koje zajednica ima, ali je akcenat na onom što je afirmativno. Tokom istraživanja ćemo pokušati da pronađemo resurse manjinske zajednice, koji često ostaju prikriveni. Neretko i same zajednice ne razmišljaju o tome da poseduju nešto što mogu da iskoriste kao sopstvenu snagu i prednost. Ovaj metod im to omogućava.
Naša ideja je da ponudimo neku vrstu priručnika, koji će biti vodič i drugima koji žele da istražuju manjinske zajednice. Ovaj projekat je, što se tiče metodologije, pionirski. Takvo nešto nije rađeno dosad, a metodologija istraživanja se oslanja na etnografiju. Ne bavimo se statističkim podacima, nego putem kvalitativnih tehnika, kao što su fokus grupe i individualni intervjui, razgovaramo sa što većim brojem pripadnika romske zajednice. Ovaj metod nudi dubinsko razumevanje manjinske zajednice.
Koliko ovakva istraživanja doprinose poboljšanju života romske zajednice?
Postoji mnogo prepreka, ali kroz svoj rad sam imao priliku da vidim pomake. Romi su često diskriminisani, zbog čega se zatvaraju u sebe. Problem su i stereotipi koji su veoma zastupljeni, zato je važno da aktivisti iz romske zajednice budu uključeni u ovo istraživanje. Za poboljšanje životnog standarda važno je školovanje, a zahvaljujući radu aktivista i nevladinih organizacija napravljeni su pomaci. Kroz razgovore sa Romkinjama koje podižu decu, uvideo sam da one shvataju koliko je važno školovanje za dalju perspektivu u životu, kao što je zaposlenje. Jasno im je da je neki deo školovanja neophodan. U nekim zajednicama, na primer, u Pirotu, ljudi su najviše motivisani da se školuju zbog zaposlenja, jer postoje radna mesta u industriji.
Kad neko iz zajednice postane prepoznatljiv i počne da komunicira sa institucijama poput centara za socijalni rad, policije, škole, onda se problemi mnogo lakše rešavaju. Stvara se sinergija između institucija i manjinske zajednice. Ljudi međusobno komuniciraju i u praksi rade na problemima. Na primer, neko iz zajednice prijavi školi problem dečjeg braka, a škola slučaj prosledi centru za socijalni rad, koji reaguje i vrati dete porodici. Aktivistkinje iz romske zajednice se veoma trude i rade na poboljšanju uslova života, zbog čega smatram da smo mi, kao većinska zajednica, dužni da im pomognemo i promovišemo ono što je pozitivno. Važno je da predstavimo priče koje nisu samo stereotipi, jer postoje izuzetni pripadnici romske zajednice, koji zaslužuju našu pažnju.
Kako napreduje rad na projektu?
Projekat je u razvojnoj fazi. Za sada smo uradili konsultativne sastanke sa organizacijama Uspešne žene iz Kostolca, Ternipe iz Pirota i sa partnerskom organizacijom „Bibije“, koja je iz Beograda. Povezivanje sa organizacijama funkcioniše preko Romske ženske mreže, koju čini 32 ženske nevladine organizacije iz čitave Srbije. Na taj način dobijamo ulaz u zajednicu koji je vrlo teško ostvariti. Najvažnije je uspostaviti partnerstvo sa lokalnim aktivistima i aktivistkinjama, jer to mnogo olakšava rad na terenu. Pripadnici romske zajednice imaju veću dozu poverenja kada im istraživanje predstavi neko ko im je poznat i živi sa njima, nego neko sa strane, što je razumljivo. Organizacijama sa kojima sarađujemo se veoma dopala ideja projekta, a to mi je posebno drago. Oni su entuzijastično pristupili organizaciji istraživanja.
Početna faza projekta bili su sastanci sa partnerima jer smo želeli da, pre nego što napravimo alate za istraživanje, razgovaramo sa njima o pristupu i o tome kako oni vide svoju zajednicu. Nakon toga smo pristupili izradi priručnika za trening, koji je u završnoj fazi. Ideja je da u maju mesecu radimo treninge sa ženama koje će raditi istraživanje. To će biti aktivistikinje i žene koje žive u romskim zajednicama. U istraživanju će učestvovati mnogo ispitanika, a više od sto žena će biti intervjuisano. Nakon istraživanja, biraju se najzanimljivije životne priče Romkinja. Želim da kroz ovo istraživanje otkrijem ko su te žene koje su iznedrile uspešne žene iz zajednice. Poznajem Romkinju koja je veoma uspešna i prepoznatljiva je kao aktivistkinja u javnom prostoru, a interesantno bi bilo da se javnosti predstave njena baka, njena majka, odnosno žene koje su je odgajale i omogućile joj da procveta. Mi ne možemo ni da pretpostavimo kako izgleda njihov život i odrastanje dok ne čujemo njihovo iskustvo iz prve ruke. Cilj je da identifikujemo žene koje se ne vide u medijima i tako otkrijemo kako izgleda proces emancipacije Romkinja.
Kakav je plan projekta i kakve rezultate očekujete?
Projekat traje dve godine. Prva godina je istraživačka, i za to vreme ćemo prikupljati podatke i radićemo analizu. Naredne godine planiramo prvi događaj, koji će istovremeno biti promocija priručnika za mapiranje zajednice. To će biti opšti priručnik, daće opšte principe u mapiranju zajednica, a istovremeno će prezentovati rezultate našeg projekta, odnosno kako u praksi izgleda realizovano istraživanje na osnovu takve metodologije. Istovremeno sa promocijom, biće organizovan i okrugli sto, na kome bi učestvovale različite organizacije koje se bave pitanjem romskih zajednica u Srbiji, međunarodne organizacije, zainteresovane strane državne uprave, aktivisti, kao i romske organizacije koje bi na tom događaju bile najvažnije. Okrugli sto bi bio povod za razgovor i otvaranje pitanja istraživačkog pristupa romskih zajednica, a potom bi sledila izrada publikacije i organizovanje izložbe. Publikacija će biti izrađena u formatu koji je između knjige i kataloga, i u njoj će biti portreti žena koje budemo izabrali, njihove životne priče kao i šta su o njima rekli drugi koji su ih videli kao svoje uzore. Publikacija će se zvati „Heroine“, kao što se zove i naš projekat, i planirano je da bude u sklopu izložbe. Finalni deo projekta je ta izložba, a ideja je da ona bude mobilna, odnosno da može sa njom da se obiđe Srbija. Putujuća izložba je važna zbog diseminacije, a i zbog toga da bi opstala i kada se projekat završi.
Građanska naučna istraživanja (eng. citizen science) predstavljaju naučnoistraživački, participativni metod, kojim se javnost uključuje u proces naučnih istraživanja i omogućava građanima koji nisu naučnici u datoj oblasti da nauci aktivno doprinose kroz svoje intelektualne napore, opšte znanje ili sopstvene alate i resurse. Ovakva naučna istraživanja pokrivaju različite discipline i teme, i uključuju učesnike različitih nivoa stručnosti. Građani istraživači obezbeđuju eksperimentalne podatke i pružaju dodatnu vrednost nauci, postavljaju nova pitanja i doprinose razvoju naučne kulture, istovremeno stičući raznovrsna znanja i veštine. Građanska naučna istraživanja pružaju mogućnost za prikupljanje obimnih podataka sa širokih geografskih prostora, istraživanje složenih tema i demokratizaciju naučnog istraživanja. Učešćem građana promovišu se različite perspektive, neguje se osećaj zajedništva i osnažuju se mreže saradnje, što doprinosi ostvarivanju zajedničkih ciljeva.