Разговарао: Ђорђе Петровић
Средином маја, у Новом Саду, Центар за промоцију науке и Удружење грађана Реактор организовали су Bio Art Forum, који је окупио уметнике, научнике и стручњаке из целог света како би разговарали о изазовима и перспективама био-арта. Укратко, био-арт представља необичан спој уметности и биотехнологија, у којем се у уметничке сврхе користе микроорганизми и други живи системи. На Форуму, организованом у склопу међународног пројекта Bio Awaking, говорили су неки од најзначајнијих актера из ове области, а један од њих свакако је и Јуриј Крпан, програмски директор и оснивач љубљанског Института Керсникова.
Институт Керсникова је по много чему јединствена културно-образовна организација и продукцијска платформа, која већ три деценије окупља уметнике и ствараоце чија се интересовања и пројекти крећу на тромеђи уметности, науке и савремене технологије. Поред Галерије Капелица, у којој уметници могу да излажу своја дела, ова организација располаже и специјалним биотехнолошким, мехатроничким и бионичким лабораторијама. Институт Керсникова почетком јуна ове године организовао је ECSITE конференцију, један од најважнијих догађаја из области научне комуникације у Европи.
Ова два догађаја била су повод да са Јуријем Крпаном поразговарамо о почецима и развоју Института Керсникова, о био-арту и вештачкој интелигенцији, али и о томе шта су учесници могли да виде на овогодишњој ECSITE конференцији.
Институт Керсникова авангардна је установа која преиспитује границе између уметности и технологије, нарочито биотехнологије. Пошто сте ви ту од самог почетка, можете ли нам рећи како је све почело?
Све је почело давне 1995. године када ме је Студентска организација Универзитета у Љубљани замолила да водим њихов галеријски простор у архитектонском облику капелице – који и данас носи назив Галерија Капелица – и организујем изложбе уметника из читаве регије. Временом смо у галерији почели да организујемо и друге активности, екипа нам се увећала, као и круг делатности, тако да смо 2000. године одлучили да оснујемо Институт Керсникова, као невладину организацију. Име је добио по Керсниковој улици, у којој се галерија налази. Идеја нам је била да име упућује на локацију, а не на садржај, јер смо знали да ће се наша организација још развијати.
Десетак година касније почели смо да размишљамо да би уз Капелицу требало да обезбедимо посебан простор у којем би уметници могли да раде на својим пројектима из области био-арта. Наиме, проблем са био-артом је што процес раста и развоја живих организама са којима уметници раде захтева одређено време, тако да ако организујеш отварање изложбе на почетку пројекта, ништа неће моћи да се види. Може да се организује нека врста затварања, али испоставило се да то баш и не функционише. Тако да смо схватили да нам треба посебан простор за претпродукцију – једна врста уметничке лабораторије – у којем би настајало уметничко дело, а када буде зрело за излагање, онда бисмо тек организовали изложбу. Заиста нисмо имали великих амбиција кад смо почели с тим, али нови простор привукао је нове људе, не само из света уметности, већ и из света науке и инжењерства. Једноставно су се отвориле нове могућности, тако да су уметници сад имали где да истражују, да чувају своје радове и стрпљиво раде на њима, али и где да се срећу са научницима и инжењерима који су навикнути на такве услове рада.
Видели смо да су уметнички радови настали у таквом амбијенту квалитетнији и занимљивији, тако да су наши уметници почели да освајају награде широм света. У том тренутку, схватили смо да нас занима искључиво врхунска продукција, а да бисмо то остварили, било је потребно да уметницима омогућимо одговарајуће услове за рад. Трудили смо се да од финансија које смо добили од европских пројеката набављамо квалитетну опрему – инкубаторе, стерилне коморе, PCR за умножавање ћелија и др. – коју нисмо дозвољавали уметницима да носе са собом даље, већ је остајала на располагању следећој генерацији уметника. Захваљујући томе, уметници из традиционалних уметничких школа, у којима нису имали сусрет са био-артом, могли су да дођу и окушају се у овој врсти уметности.
Једна од ствари по којој је Институт Керсникова препознатљив је био-арт. Због чега сте одлучили да подржите ову врсту уметности?
Са четвртом индустријском револуцијом, која, између осталог, подразумева развој биотехнологија, роботике и вештачке интелигенције, човек је добио невероватну моћ, после које ништа више неће бити исто. Ми желимо да преиспитамо смисао свега тога, какве нам могућности ове технологије пружају, како помоћу њих можемо боље да разумемо природу и да се повежемо с њом. Данас је тај русоовски повратак природи без технологије немогућ, јер смо прешли праг после кога више нема повратка. Зато је важно промишљати како да савремену технологију употребимо тако да наш суживот са природом учинимо одрживим.
Када смо организовали фестивал „Земља без људи“, звали смо истраживаче из различитих свемирских агенција који испитују преживљавање људи у свемиру. Они врло добро знају да, рецимо, за седам месеци, колико траје пут до Марса, не можеш понети са собом довољно хране, него мораш у свемирском броду да направиш неку врсту баште. И тачно се зна колико је протеина, угљених хидрата, масноћа, воде и осталог потребно да би посада брода могла да преживи.Идеја нам је била да наведемо људе да почну да размишљају о оптималној производњи хране, о томе како да добијемо тачно онолико колико нам је потребно и да не нарушимо еколошку равнотежу. Такав начин размишљања чини окосницу концепта одраста (енг. degrowth), који је супротан данашњој опсесији економским растом.
Један од главних фокуса фестивала „Свет без људи“, који сте поменули, била је вештачка интелигенција, нарочито интеракција између машина и биљака у свету без људског присуства. На који начин приступате теми односа вештачке интелигенције и природе?
Иако је данас у медијима главна тема то да ли ће и на који начин вештачка интелигенција заменити људе, ми смо закључили да то, поред тога што није истинито, није ни нарочито занимљиво, већ смо се определили да теми AI приђемо из једног другачијег угла. Хтели смо да испитамо како се вештачка интелигенција може употребити тако да боље разумемо и нас саме и свет око нас, пошто ми са нашим људским способностима нисмо кадри да сагледамо целу планету, нарочито не у реалном времену. Међутим, захваљујући AI и њеним невероватним могућностима, које за сад само наслућујемо, данас нам је и то изводљиво. Уз помоћ, између осталог, интернета ствари (IoT) и милијарди сензора можемо да стекнемо потпунију слику, малтене у реалном времену, па да онда, спрам тога, подесимо и наше активности.
С друге стране, за разлику од данашње технологије, која троши много ресурса и оставља превише отпада, природа се увек труди да функционише на оптималан и одржив начин, па смо почели да размишљамо о томе како она меморише и дели информације. Зато се трудимо да следимо парадигму биокомпјутинга, која би требало да нам помогне да схватимо како можемо да употребимо биолошке процесе у информационим технологијама. Данас се бројна научна истраживања баве тиме како похранити податке у ДНК, будући да у само један ДНК ланац може „стати“ неколико Енциклопедија Британика. Такође испитујемо и неке примитивније организме, попут гљива, чији мрежни систем хифа – тзв. мицелија – функционише као интернет. Оне не деле само информације међу собом, него и са осталим биљкама у екосистему. Замислите колико би нам угљенични отисак био мањи и колико бисмо планети правили мање оптерећење да нам комуникација не иде преко компјутера, него преко тих „природних медијума“. Да бисмо тако нешто реализовали, уз људску интелигенцију потребна нам је и вештачка, која је заправо људска интелигенција „на стероидима“, али и другачија врста когниције коју можемо да нађемо у природи. На тај начин настала би хибридна интелигенција. Вештачка интелигенција, на пример, могла би да нам послужи за превођење комуникације између нас и других живих бића. Наравно, зависи доста и од тога у коју ће сврху то бити употребљено. Уместо за ратовање, ова биотехнологија могла би да нам помогне да схватимо ко смо ми, одакле долазимо и шта је наша судбина. То је један хуманистички императив. Али да бисмо тога уопште постали свесни и да бисмо били спремни да кренемо у том смеру, важно је да се прво уметничким путем изгради сензибилитет за друга жива бића.
Како уметници могу да добију прилику да раде у вашем институту? Да ли постоје неки конкурси?
Код нас су врата увек отворена, тако да уметници могу слободно да нас контактирају. Имамо, рецимо, програм који се зове „Инкубација“, где уметник дође и годину дана истражује и ради, па нам на крају покаже до чега је дошао – иако то не мора да буде готово уметничко дело. Ако проценимо да је то до чега је дошао вредно, онда га пријавимо за следећу годину и развијамо пројекат. Уколико нека уметница или уметник дођу с добром идејом, која се уклапа у оквир који смо задали, онда почињемо заједно да размишљамо и да је разрађујемо: шта је ту интересантно, како би то могло да изгледа, шта све треба спровести у дело, колико би то могло да кошта и онда заједничким снагама покушавамо да нађемо начин да обезбедимо новац за реализацију идеје.
Водећа европска мрежа научних центара и музеја ECSITE сваке године организује конференцију која окупља актере из различитих области научне комуникације и научног образовања. Овогодишњу конференцију у Љубљани организовао је ваш институт. По чему се она издваја од претходних?
Ово је први пут у 34 године, откад конференција ECSITE постоји, да је њен организатор била невладина организација, и то НВО која се бави уметношћу, а не науком. Међутим, успели смо да их за све ове године сарадње убедимо да научна комуникација не мора да се одвија само преко научних музеја, већ да се научни принципи могу разумети и тако што се примене у пракси, кроз употребу науке и технологије у контексту уметности.
Што се самог програма тиче, поред заиста занимљивих предавања, панела и радионица, које су саставни део сваке ECSITE конференције, успели смо да са наше стране изведемо и један „десант“. Наиме, у свакој од сала у којима се програм одржавао изложен је по један рад неког од наших уметника, а они су последњег дана конференције имали прилику да учесницима представе своје стваралаштво.
Такође сам поносан и на то што смо успели да доведемо фантастичне говорнике, међу којима је била и београдска дизајнерка и уметница Ана Рајчевић. У време кад смо с њом радили на неком пројекту у Љубљани, она се спремала да иде на МИТ како би сарађивала са Хјуом Хером, врхунским стручњаком у области бионике. То је научник који је приликом алпинизма изгубио обе ноге, да би касније себи направио бионске ноге. Познат је и по томе што је сарађивао са параолимпијцима, као што је Писторијус. Он сад има свој институт и позвао је Ану да дође и са њим ради на једном важном пројекту. Она ће дизајнирати специјалну протезу која би требало да буде нешто више од обичног помагала – нека врста продужетка или надградње људског тела, нешто што је више од људског, што је необично и занимљиво и што не стигматизује на негативан начин оног који је носи.
Интервју је оригинално објављен у 37. броју часописа Елементи.