Римска империја владала је територијом данашње Србије неколико векова и за собом оставила бројне грађевине, које су задивљујућом вештином и знањем саградили антички инжењери и неимари. Оно што посебно фасцинира код ових објеката јесте њихова трајност, односно чињеница да, после скоро 2000 година, и даље одолевају зубу времена.
Једна од тајни њихове чудесне дуговечности крије се у римском малтеру, везивном материјалу који не само што чврсто држи на окупу градивне елементе ових грађевина, већ представља снажну спону између прошлости и садашњости једног простора, пружа увид у градитељске технике његових античких житеља и директно нас повезује са античким наслеђем.
Ипак, ма колико били чврсти и постојани, овим објектима – а посебно оним који су пролазили кроз историјска разарања и касније разградње (што је чест случај са споменицима на територији данашње Србије) – неопходне су повремене, понекад и темељне, конзерваторске интервенције и радови, како би се обновили и што боље очували за будуће нараштаје.
Међутим, проблем је у томе што су све до скоро, чак и у најразвијенијим земљама, ови радови вршени уз искључиву употребу савремених материјала какав је, на пример, цемент, а последњих деценија показало се да такви материјали не само да нису најбоље решење јер нарушавају аутентичност објекта, већ могу и да му нанесу озбиљну штету.
Како би пронашао одговарајуће малтере за конзервацију античког наслеђа Србије, интердисциплинарни тим истраживача – окупљен око научног пројекта MoDeCo2000 (Mortar Design for Conservation – Danube Roman Frontier 2000 Years after), који у оквиру програма ПРОМИС 2020–2022. финансира Фонд за науку Републике Србије – одлучио је да истражи римске локалитете поред Дунава на тлу данашње Србије и открије од чега су све римски градитељи израђивали своје малтере.
„Малтер са стуба Трајановог моста заиста се показао као малтер велике чврстоће. Његов материјал је у потпуно невероватном стању“, истиче др Снежана Вучетић. „Још покушавамо да пронађемо који је то састојак који му даје такву чврстоћу.“ Будући да је овај мост био један од капиталних царских пројеката у то време, истраживачи кажу да не би били изненађени да открију да је тајни састојак управо вулкански пепео, који је специјално за ту прилику допреман са Апенинског полуострва
Истраживачи из три научне институције – Археолошког института Београд, Технолошког факултета Нови Сад и Института за испитивање материјала ИМС – у ту сврху спровели су темељна истраживања и прикупили узорке са више од двадесет доступних археолошких налазишта, с посебним фокусом на она која су у фази конзервације или им она ускоро следи.
Сви ови локалитети – за које Археолошки институт и Републички завод за заштиту споменика културе тренутно израђују номинациони досије како би у догледној будућности били уврштени на Унескову Листу светског наслеђа – налазе се на подручју „Дунавског лимеса у Србији“.
Лимес је био утврђена граница Римског царства, дуга преко 7500 km, која је једним делом пролазила и кроз територију данашње Србије, дуж Дунава. На српском делу Лимеса Римљани су саградили бројна војна утврђења – попут Ад Херкулема у Чортановцима, Ледерате у Раму или Дијане код Кладова – уз која су често ницала и развијала се цивилна насеља, као што је то био случај са Виминацијумом и Сингидунумом.
Поред ове три тврђаве и два града, међу локалитете које су истраживачи посетили и испитали спадају и римска гробница у Брестовику (недалеко од Београда) и остаци Трајановог моста код Кладова, а планирано је да се испитају и остаци Сирмијума у Сремској Митровици како би се упоредили узорци и боље разумели добијени резултати.
Са ових локалитета истраживачи су одабрали више од 100 узорака, чију су чврстоћу и хемијски састав, као и многе друге карактеристике, испитивали у својим лабораторијама. Ова гомила узорака, која нама лаицима изгледа као интересантно али безоблично камење, за научни тим пројекта MoDeCo2000 представља једну врсту „текста“ из којег могу да ишчитају различите информације и открију многе тајне о римском малтеру.
У томе им прилично помаже један посебан квалитет њиховог тима – мултидисциплинарност.
„Заиста је важно то што у тиму имамо различите стручњаке – археолога, архитекту, инжењере технологије, хемичара, геолога, физичара, итд. – од којих свако са своје стране, у складу са својом експертизом, може да допринесе тумачењу и разумевању онога што нам узорци са терена говоре. А могу да нам кажу много тога“, каже др Хелена Хиршенбергер, сарадник Технолошког факултета Нови Сад и један од спољних сарадника овог пројекта.
„Управо захваљујући таквом мултидисциплинарном приступу, у стању смо да разумемо како су Римљани живели и на који начин су градили објекте на нашем поднебљу, шта им је било важно приликом изградње, како се на ободима царства користило градитељско знање из његовог центра и какве су материјале и сировине користили.“
Римски градитељи, као и сви остали кроз историју, експериментисали су са различитим састојцима како би добили што отпорнији и чвршћи малтер, а легенде, па и стари записи и нека истраживања, кажу да су поред јаја, пиринча, млека, свињске масти и маслиновог уља, понекад користили и животињску крв. Оно што се са сигурношћу зна јесте да су узимали у обзир различите факторе, попут климатских услова и доступности материјала.
„За разлику од Египћана који су претежно користили гипс као везивни материјал, Римљани нису могли свуда да рачунају на тако суву климу, па су користили креч. Али нису се задржали на кречу. Додавали су му разне састојке како би му побољшали отпорност на постојеће услове“, објашњава хемичарка Љиљана Миличић, руководилац Лабораторије за везива, хемију и малтере Института ИМС и један од чланова пројектног тима.
Она каже да је употреба креча и различитих додатака у изради малтера била заступљена и раније, али да су управо Римљани били ти који су кречне малтере довели готово до савршенства.
„На територији данашње Србије, кречном малтеру су додавали разне материјале, као што су глине, одломци различитих стена, фрагменти и прах печене опеке, а за благо армирање користили су природна влакна као што је слама, дакле, оно што су имали на располагању“, наводи Миличић. Римљани су били врло економични, тако да су приликом изградње веома ретко довлачили материјале са удаљених места и других делова царства, већ су се, пре свега, ослањали на оно што им је било доступно и „при руци“.
„У малтерима у Виминацијуму, на пример, има доста опеке. Осим што је Виминацијум био велики производни центар опеке, поред њега се налазило обиље геолошког материјала који се на локалном подручју зове црвенка, што можемо назвати природно печеном опеком“, каже Ивана Делић-Николић, инжењер геологије, руководилац Лабораторије за камен и агрегат истог института и члан пројектног тима.
„Овакав материјал може настати у лежиштима различитих природних запаљивих материјала, какав је и угаљ, а познато је да је подручје данашњег Костолца, у коме се Виминацијум налази, веома богато угљем.“
Црвенка је коришћена за зидање првих бедема војног логора Виминацијума, а касније, успостављањем опекарске производње у Виминацијуму, опека из овог центра коришћена је и у другим, оближњим римским локалитетима дуж Дунава.
Међутим, ова научница истиче да је, рецимо, у Ледерати у селу Рам, недалеко од Виминацијума, малтер пун шкриљаца, који граде саму греду на чијој заравни је тврђава Ледерата изграђена. „Шкриљац из лежишта у Раму је зелена, листаста стена која нема нарочиту чврстоћу“, каже Делић-Николић док нам показује трошност танког зеленог камена са своје полице, на којој се налази и велики број примерака различитих минерала и стена са терена.
„И поред тога, Римљани шире територије Виминацијума успели су да га искористе за зидање као једину врсту камена која им је била приступачна у великим количинама, али и као додатак малтеру у структурама Ледерате.“
Један од основних принципа у римском грађевинарству била је употреба локалних материјала, због чега постоје разлике у архитектури и грађевинским решењима у различитим деловима царства, истиче др Емилија Николић, инжењер архитектуре са Археолошког института Београд и руководилац пројекта MoDeCo2000. На Апенинском полуострву, као и у другим деловима царства где су били доступни вулкански материјали, Римљани су користили вулкански пепео приликом израде малтера, јер се такав малтер показао као фантастично чврст и отпоран.
Чувени „римски бетон“ – од кога су изграђене најмонументалније римске грађевине као што је Пантеон (који траје већ деветнаест векова) – дугује своју чврстоћу управо хидрауличном малтеру који се правио од вулканских материјала.
„Имамо комору за симулирање услова старења, у којој можемо да тестирамо на различите начине одређене узорке малтера које смо направили, да их изложимо убрзаном старењу, убрзаним утицајима окружења које подешавамо тако да одговарају утицајима окружења на локалитету – влага, сунчево зрачење, температура, изложеност солима – и ако се ти узорци покажу одговарајућим, тек онда имамо пуно право да их тестирамо на самом локалитету“, каже др Хиршенбергер
„На територији данашње Србије немамо обиље и квалитет вулканских материјала од којих би могао да се добије такав малтер. Зато су технике градње и састав малтера морали да се модификују“, каже др Николић. То је подразумевало и да се нађе замена за природни пуцолански материјал као што је вулкански пепео, што је често постизано кроз употребу вештачког материјала са пуцоланским својствима – као што је печена опека.
Она је била најчешћи додатак којим се достизала хидрауличност римских малтера на овим просторима, што је својство које је, осим водоотпорности и могућности везивања под водом, било одговорно и за чврстоћу малтера. Опека се дробила или млела, а затим мешала са осталим материјалима који су били доступни, као што је поменути шкриљац. Осим у Сирмијуму, који је био царски град, најквалитетнији увозни грађевински материјали на територији данашње Србије користили су се само за веома значајне и монументалне грађевине.
Један од таквих монументалних објеката, у то време од велике важности за Римско царство, био је чувени Трајанов мост преко Дунава – дело Аполодора из Дамаска, највећег архитекте свог доба. Ово здање подигнуто је 105. године наше ере код данашњег Кладова како би помогло римским легијама да освоје Дакију, а сматра се да је више од хиљаду година био најдужи мост икад саграђен.
У квалитет материјала и технологију његове изградње уверили су се и др Николић и њен тим након што су узели узорке са његових остатака.
„Малтер са стуба Трајановог моста заиста се показао као малтер велике чврстоће. Његов материјал је у потпуно невероватном стању“, истиче др Снежана Вучетић, инжењер технологије са Технолошког факултета у Новом Саду, руководилац Лабораторије за испитивање материјала у културном наслеђу и један од чланова пројектног тима.
„Још покушавамо да пронађемо који је то састојак који му даје такву чврстоћу.“
Будући да је овај мост био један од капиталних царских пројеката у то време, истраживачи кажу да не би били изненађени да открију да је тајни састојак управо вулкански материјал, који је специјално за ту прилику допреман са Апенинског полуострва.
Сва ова сазнања о тајнама рецептуре римских малтера научни тим ће искористити за израду компатибилних малтера који ће моћи да се примене у конзервацији локалитета који представљају не само нашу, већ и европску и светску културну баштину, а који би могли, како се надају чланови пројекта, за неколико година да понесу и Унесков лого.
За њихово очување од пресудног је значаја употреба материјала и сировина који ће одговарати оним античким и који ће их, у мери у којој је то могуће, опонашати.
Проблем је у томе што су све до скоро, чак и у најразвијенијим земљама, конзерваторски радови вршени уз искључиву употребу савремених материјала какав је, на пример, цемент, а последњих деценија показало се да такви материјали не само да нису најбоље решење јер нарушавају аутентичност објекта, већ могу и да му нанесу озбиљну штету
„Заправо, један од основних принципа конзервације подразумева да материјали морају да буду компатибилни и нешкодљиви, односно да не смеју да уносе нову врсту оштећења у постојећи историјски материјал, будући да је он веома вредан и необновљив ресурс“, наглашава др Хиршенбергер.
„Рецимо, пре тридесетак година десило се да су управо нови материјали, који су тада почели интензивно да се користе у очувању културног наслеђа, представљали веома добру основу за развој микроорганизама који су оштетили основни материјал. Тако су неке скулптуре, које су третиране таквим материјалима, на крају остале без делова носа или ушију.“
Да не би дошло до оваквог сценарија, научни тим ће, пре тестирања нових малтера на датом локалитету, испитати шта се дешава у самој зони контакта између узорака новог и старог малтера, а затим извршити детаљне анализе путем најсавременије мобилне опреме којом располаже Лабораторија за испитивање материјала у културном наслеђу.
„Имамо комору за симулирање услова старења, у којој можемо да тестирамо на различите начине одређене узорке малтера које смо направили, да их изложимо убрзаном старењу, убрзаним утицајима окружења које подешавамо тако да одговарају утицајима окружења на локалитету – влага, сунчево зрачење, температура, изложеност солима – и ако се ти узорци покажу одговарајућим, тек онда имамо пуно право да их тестирамо на самом локалитету“, каже др Хиршенбергер.
„Тестирање на локалитету увек обављамо у једној малој зони, где користимо нов материјал, а затим уз помоћ опреме за мерење пратимо шта се дешава са њим и старим материјалом испод, како реагују и да ли долази до неких промена.“
У изради малтера за конзервацију истраживачи се труде да, као и Римљани некад, користе локалне материјале и сировине, а предложени дизајн малтера требало би да допринесе смањењу скоро искључиве употребе цементног малтера приликом конзервације у Србији.
С друге стране, они очекују да би овај пројекат могао утицати и на развој науке о конзервацији у нашој земљи, односно на укључивање ове области у едукацију студената различитих усмерења, као и на препознавање њеног значаја за очување не само римског, већ и целокупног материјалног културног наслеђа на територији Србије.
„Наука о конзервацији, којом се тако страствено бавимо и у коју смо заљубљени, има смисла једино ако се употребљава у пракси“, истиче др Снежана Вучетић док у лабораторији Института ИМС – уз надзор Љиљане Миличић и у изведби Невенке Мијатовић, истраживача са овог института и спољног сарадника пројекта – присуствујемо припреми једне од мешавина за будући конзерваторски малтер.
„Зато нам је жеља да друштво има неке истинске користи од ‘наше епрувете’.“
Текст је изворно објављен у 25. броју часописа Елементи.