Разговарао: Ђорђе Петровић
„Две ствари ме увек испуњавају новим и све већим дивљењем и страхопоштовањем, што чешће и дуже размишљам о њима: звездано небо изнад мене и морални закон у мени.“ Аутор ових чувених редова родио се пре 300 година у Кенигзбергу (данашњи Калињиград), у Пруском краљевству. Реч је о једном од највећих филозофа у историји – Имануелу Канту.
У част овог великог јубилеја, Филозофски факултет у Београду и Институт за филозофију при овом факултету организовали су, 5. и 6. децембра, међународну научну конференцију „Кант 300“. Главна говорница другог дана конференције била је угледна америчка филозофкиња др Кристин Корсгард, професорка емерита са Универзитета Харвард и једна од најзначајнијих светских стручњака за Кантову моралну филозофију.
Поред етичких питања, професорка Корсгард бави се и филозофијом духа и теоријом личног идентитета. Ауторка је утицајне студије Fellow Creatures: Our Obligations to the Other Animals, у којој кроз призму Кантове етике аргументује у прилог права животиња. Чланица је Америчке академије уметности и наука и дописни члан Британске академије.
Њено учешће на конференцији, као и обележавање овог значајног јубилеја, били су одличан повод за интервју за портал Елементаријум. Са професорком Корсгард разговарали смо о значају Кантове филозофије, његовом приступу проблему слободне воље, улози емоција у моралном расуђивању, као и о актуелности његовог позива на храброст да се служимо властитим умом.
Један сте од водећих стручњака за Кантову моралну филозофију. Шта је оно што вас је првобитно привукло његовом делу?
Моји омиљени филозофи, уједно и они који су највише утицали на мене, јесу Кант и Аристотел. Постоје два разлога због којих ми се њихове филозофије допадају.
Прво, обојица су изградила свеобухватне филозофске системе, системе који обухватају метафизику, епистемологију, етику и практично све остало. Дивим се таквим системима, делимично због њих самих, али и зато што они одражавају чињеницу да ваши ставови о етици морају бити у складу са вашим ставовима о свему осталом. Филозофи који имају такве системске погледе принуђени су да воде рачуна о томе како се њихови етички ставови уклапају са њиховим погледима на свет. То значи преузети одговорност за оно што мислите, онако како нас на то обавезује филозофија.
Други разлог је што су обојица веровали да су истине етике утемељене на практичном уму. Главна алтернативна теорија, етички реализам, истине етике заснива на чињеницама или вредностима за које претпоставља да су саставни део структуре нашег света. То не само да ми звучи неубедљиво, него и, што је још важније, бескорисно. Само инсистирање на томе да мора постојати нешто на чему темељимо оно у шта верујемо о етици не пружа нам начин да објаснимо или разумемо та уверења или зашто их имамо. Рационалност је препознатљива карактеристика човечанства, и покушај да дођемо до разумевања шта је то разум и како он даје повод за етичке захтеве представља истински начин да разумемо себе.
Кант је живео у сасвим другачијем историјском и културном контексту, али, три века касније, његове идеје остају релевантне у савременим филозофским дебатама. По вашем мишљењу, шта је оно што Кантову филозофију и даље чини тако актуелном?
Можда ово звучи банално, али мислим да Кант заиста успева да говори о томе шта је то разум и како управља нашим веровањима и деловањем. Верујем да разум није завистан од историјског контекста, већ да је то способност коју људи деле кроз читаву историју.
Људи обично верују да критичко промишљање превасходно захтева интелигенцију, при чему се под њом мисли на неку врсту урођене способности. Верујем да су искреност и храброст барем подједнако важне
Можда на мене ова идеја не оставља такав утисак као на друге људе. Постоји фундаментална разлика између људи у погледу тога да ли се више фокусирају на сличности или на разлике. Ниједна од ових склоности није ни исправна ни погрешна; и потребни су нам филозофи и са једне и са друге стране како бисмо дошли до истине. Међутим, ја сам неко ко уочава сличности. Неке људе непрестано фасцинира чињеница да су људи у прошлости или у различитим културама сматрали смешнима или лепима другачије ствари него ми данас. Оно што ја увек приметим је колико често, упркос огромним разликама, људи у различитим околностима сматрају исте ствари смешнима или лепима као и ми. И док се многи фокусирају на разлике између становишта различитих филозофа, ја често мислим да, када се пробијемо кроз разлике у језику и приступу, откријемо да се много више слажу једни с другима него што се то на први поглед чини. У том смислу, идеја да постоје одређене константе кроз људску историју не делује ми нимало чудно.
Наравно, то не значи да разлика нема. Просветитељство је ставило фокус на слободу, једнакост, и указало на вредност и значај појединца, што изгледа није постојало као тема у античкој филозофији. Али то су идеје које налазимо код Канта, и још увек их нисмо до краја промислили. У том смислу, Кант је и даље важан јер и даље разрађујемо импликације његових ставова. Своје радове о вредности животиња, рецимо, видим управо као део тог процеса разраде.
Писали сте доста о вези између самоконституисања и способности моралног делања. У каквом односу стоје Кантове идеје о „сопству“ и аутономији са вашим сопственим филозофским истраживањима идентитета и интегритета?
Сматрам да су моја становишта о способности делања, интегритету и идентитету природни наставак Кантових идеја, а не нешто другачије или ново. Истовремено, мислим да Кант, као и већина филозофа из прошлости, није довољно размишљао или није на прави начин размишљао о природи делања. Филозофи у прошлости били су склони да постављају питања која ми данас сматрамо питањима о природи делања, а не питањима о слободи воље. Мислим да то није најбољи начин да се приступи овој теми. Уосталом, људима је лако да претпоставе да је слобода воље нека врста илузије и да је заправо немамо. Много је теже замислити да уопште немамо капацитет за делање. Али у чему је разлика? Обе идеје подразумевају способност, која извире из нас самих, да утичемо на свет и којом, на неки начин, изражавамо нашу природу и наш систем вредности. Слобода воље звучи као да претпоставља неку готово немогућу способност да у каузални поредак уђемо споља, док способност за делање не подразумева тако нешто.
Филозофија захтева заиста чудну комбинацију самопоуздања и скромности: постављамо себи задатак да решавамо неке од најтежих проблема које људски живот може да стави пред нас, истовремено верујући да можемо да постигнемо неки напредак и знајући да је мало вероватно да ћемо стићи далеко и да ћемо много тога погрешно разумети
Многи филозофи сматрају да је негативна слобода (слобода избора, способност да бирамо између различитих опција) предуслов за капацитет за морално деловање. Међутим, Кант сматра да негативна слобода проистиче из капацитета за морално деловање. У Заснивању метафизике морала Кант каже да морамо делати под идејом слободе, али оно што заиста упућује на то да смо слободни јесте наша способност да будемо аутономни, а моралност нам показује како да ту аутономију спроведемо у дело. Међутим, Кант је пропустио да примети да наши чинови, да би заиста били наши сопствени, морају бити аутономни. Дакле, Кантов став је да је моралност усавршавање капацитета за делање, или се барем његово размишљање креће у том смеру. Ипак, током свог живота, Кант је углавном посматрао моралност као нешто што се додаје капацитету за делање, тако да није у потпуности стигао до овог закључка.
Он је такође истицао улогу разума у моралном расуђивању. Како ви гледате на његову идеју рационалности у контексту савремених разматрања о улози емоција приликом доношења моралних одлука?
Многи филозофи сматрају да су емоције нешто што се такмичи са разумом за контролу над људским делањем. Али ја мислим да, када до те борбе дође, то мора бити стање које је патолошко. Емоције и разум имају различите улоге у функционисању људског ума, а кључно је препознати функцију сваког од њих. Платон је веома добар у разматрању ових питања: он пажљиво додељује разуму, вољи и нагонима различите улоге у функционалној људској души и идентификује ситуације у којима једно од њих покушава да преузме функцију другог као оне у којима нешто није у реду.
Кант, у извесном смислу, има слуха за ова питања. У свом објашњењу како морални закон може функционисати као подстицај за делање у Критици практичног ума, он покушава да објасни зашто разум нужно утиче на наше емоције. Истовремено, сматрам да су емоције и жеље својеврсна перцепција вредности, иако не увек перцепција која исправно види. Кант није увидео да оне имају и такву улогу. У првом делу Заснивања метафизике морала, када Кант супротставља делање из дужности делању из природног саосећања, јасно је да он мисли како је емпатична особа само неко ко ужива у помагању – она има одређени укус за то, као што бисте могли имати укус за чоколаду. Кант није схватао да је саосећање нешто што перципира, иако не артикулише, оно што дужност зна: да су наша људскост (или анималност) заједничке и нама и другима.
Кант је сматрао да људе треба поштовати као сврхе по себи, односно као нешто што по себи има вредност. У вашој књизи Fellow Creatures: Our Obligations to the Other Animals сматрате да и животињама треба признати такав морални статус. Зашто то тврдите и може ли ваш приступ да се помири са Кантовом етиком, која искључује нерационална бића из моралне заједнице?
Када себе сматрамо сврхама по себи, сматрамо да су ствари које су нам важне једноставно важне и то зато што су важне нама самима. То је разлог зашто тежимо стварима које су нам значајне и од других захтевамо одређено поштовање наших интереса. Другим речима, разлози за уважавање нас самих и других људи извиру из наших интереса. Чињеница да имамо разум омогућава нам да размишљамо о овим стварима и формулишемо овакве идеје. Али то не значи да су само рационалне животиње вредне на овај начин. Многе интересе које сматрамо важним делимо са другим животињама: љубав према удобности и уживању, избегавање бола и патње, природна брига за наше потомство и слично. Остале животиње, попут нас, доживљавају своје животе као нешто што је за њих добро или лоше, чак и ако то не могу да артикулишу онако како ми то чинимо. На крају крајева, то је разлог зашто себе сматрамо сврхама по себи – зато што своје животе доживљавамо као нешто што је за нас добро или лоше.
Овде су важна два кључна аспекта. Први је да себе сматрамо сврхама по себи јер наши животи могу бити добри или лоши за нас саме, а то је стање које делимо с другим животињама. Једноставно, доследно је сматрати и њих сврхама по себи. Верујем да су људска бића сврхе по себи у додатном смислу, јер себе доживљавамо као способне да доносимо законе за себе и друге, који захтевају поштовање према овој способности. Животиње немају разум и не учествују у доношењу закона, али то не значи да наши морални закони не важе за њих.
Друга важна ствар је да, на известан начин, све ово чинимо баш зато што смо и сами животиње. То је оно на шта мислим када у књизи Fellow Creatures кажем да је моралност „наш начин да будемо животиње“. Све животиње „дизајниране“ су од стране природе и еволуције да брину о себи, да следе своје циљеве и интересе, и на тај начин себе третирају као сврху по себи. Моралност је концептуална артикулација атрибута који је укорењен у нашој анималној природи.
„Просвећеност је излазак човеков из стања самоскривљене незрелости“ и „Имај храбрости да се служиш сопственим разумом!“, неки су од чувених цитата из Кантовог списа Шта је просвећеност?. Како у контексту савремених изазова, као што су ширење различитих облика дезинформација и поларизације јавног мњења, видите његов позив на храброст да се мисли својом главом?
Људи обично верују да критичко промишљање превасходно захтева интелигенцију, при чему се под њом мисли на неку врсту урођене способности. Верујем да су искреност и храброст барем подједнако важне. Морате да будете искрени, нарочито према себи, да признате сва места где постоје празнине, непотпуности и питања која ваше промишљање оставља отвореним. Такве ствари се увек дешавају, што значи да можете и да погрешите. Такође, морате имати храбрости да следите своје мисли где год да вас одведу, чак и ако је то место на које се људи из вашег окружења не би усудили да оду или где би вас, због тога што сте тамо отишли, сматрали лошом особом.
Исто тако, мислим да критичко мишљење захтева још нешто, а то је да, напросто, верујемо у мишљење – да верујемо да можемо доћи до решења проблема тако што ћемо га добро промислити. Неки проблеми се могу решити емпиријским методама, науком, али за оне који не могу најбољи начин је мишљење. Ипак многи људи немају такву врсту поверења у сопствени ум. Радије се уздају у неки спољашњи извор – цркву, партију, јавну личност, људе око себе – него у сопствену способност промишљања. Већина људи одувек се ослањала на такве изворе, а проблем са поларизацијама добрим делом и настаје као последица тога.
Филозофија захтева заиста чудну комбинацију самопоуздања и скромности: постављамо себи задатак да решавамо неке од најтежих проблема које људски живот може да стави пред нас, истовремено верујући да можемо да постигнемо неки напредак и знајући да је мало вероватно да ћемо стићи далеко и да ћемо много тога погрешно разумети. Али обична свакодневна размишљања су управо таква. Можда и одрастање захтева такву чудну комбинацију самопоуздања и скромности. Зато Кант баш незрелост, а не глупост, препознаје као главни проблем који људе спутава да мисле својом главом.
Да можете да поставите Канту једно питање, шта бисте га питали?
Људи често говоре о становиштима неког филозофа као да постоји тачно утврђена чињеница о томе шта су она у сваком погледу. То је погрешан приступ. Добар филозоф ради на развијању система, што значи да неке ствари увек остају отворене. Филозофи не престају да се баве филозофијом зато што су завршили с послом. Престају јер су прекинути нечим, смрћу, болешћу или неким другим догађајем. Други људи преузимају њихов систем и развијају га на различите, понекад сасвим супротне начине, у зависности од тога шта сматрају суштинским, а шта споредним. Тако да је, на неки начин, моје питање за Канта очигледно: куда бисте наставили даље?