Razgovarao: Đorđe Petrović
„Dve stvari me uvek ispunjavaju novim i sve većim divljenjem i strahopoštovanjem, što češće i duže razmišljam o njima: zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni.“ Autor ovih čuvenih redova rodio se pre 300 godina u Kenigzbergu (današnji Kalinjigrad), u Pruskom kraljevstvu. Reč je o jednom od najvećih filozofa u istoriji – Imanuelu Kantu.
U čast ovog velikog jubileja, Filozofski fakultet u Beogradu i Institut za filozofiju pri ovom fakultetu organizovali su, 5. i 6. decembra, međunarodnu naučnu konferenciju „Kant 300“. Glavna govornica drugog dana konferencije bila je ugledna američka filozofkinja dr Kristin Korsgard, profesorka emerita sa Univerziteta Harvard i jedna od najznačajnijih svetskih stručnjaka za Kantovu moralnu filozofiju.
Pored etičkih pitanja, profesorka Korsgard bavi se i filozofijom duha i teorijom ličnog identiteta. Autorka je uticajne studije Fellow Creatures: Our Obligations to the Other Animals, u kojoj kroz prizmu Kantove etike argumentuje u prilog prava životinja. Članica je Američke akademije umetnosti i nauka i dopisni član Britanske akademije.
Njeno učešće na konferenciji, kao i obeležavanje ovog značajnog jubileja, bili su odličan povod za intervju za portal Elementarijum. Sa profesorkom Korsgard razgovarali smo o značaju Kantove filozofije, njegovom pristupu problemu slobodne volje, ulozi emocija u moralnom rasuđivanju, kao i o aktuelnosti njegovog poziva na hrabrost da se služimo vlastitim umom.
Jedan ste od vodećih stručnjaka za Kantovu moralnu filozofiju. Šta je ono što vas je prvobitno privuklo njegovom delu?
Moji omiljeni filozofi, ujedno i oni koji su najviše uticali na mene, jesu Kant i Aristotel. Postoje dva razloga zbog kojih mi se njihove filozofije dopadaju.
Prvo, obojica su izgradila sveobuhvatne filozofske sisteme, sisteme koji obuhvataju metafiziku, epistemologiju, etiku i praktično sve ostalo. Divim se takvim sistemima, delimično zbog njih samih, ali i zato što oni odražavaju činjenicu da vaši stavovi o etici moraju biti u skladu sa vašim stavovima o svemu ostalom. Filozofi koji imaju takve sistemske poglede prinuđeni su da vode računa o tome kako se njihovi etički stavovi uklapaju sa njihovim pogledima na svet. To znači preuzeti odgovornost za ono što mislite, onako kako nas na to obavezuje filozofija.
Drugi razlog je što su obojica verovali da su istine etike utemeljene na praktičnom umu. Glavna alternativna teorija, etički realizam, istine etike zasniva na činjenicama ili vrednostima za koje pretpostavlja da su sastavni deo strukture našeg sveta. To ne samo da mi zvuči neubedljivo, nego i, što je još važnije, beskorisno. Samo insistiranje na tome da mora postojati nešto na čemu temeljimo ono u šta verujemo o etici ne pruža nam način da objasnimo ili razumemo ta uverenja ili zašto ih imamo. Racionalnost je prepoznatljiva karakteristika čovečanstva, i pokušaj da dođemo do razumevanja šta je to razum i kako on daje povod za etičke zahteve predstavlja istinski način da razumemo sebe.
Kant je živeo u sasvim drugačijem istorijskom i kulturnom kontekstu, ali, tri veka kasnije, njegove ideje ostaju relevantne u savremenim filozofskim debatama. Po vašem mišljenju, šta je ono što Kantovu filozofiju i dalje čini tako aktuelnom?
Možda ovo zvuči banalno, ali mislim da Kant zaista uspeva da govori o tome šta je to razum i kako upravlja našim verovanjima i delovanjem. Verujem da razum nije zavistan od istorijskog konteksta, već da je to sposobnost koju ljudi dele kroz čitavu istoriju.
Ljudi obično veruju da kritičko promišljanje prevashodno zahteva inteligenciju, pri čemu se pod njom misli na neku vrstu urođene sposobnosti. Verujem da su iskrenost i hrabrost barem podjednako važne
Možda na mene ova ideja ne ostavlja takav utisak kao na druge ljude. Postoji fundamentalna razlika između ljudi u pogledu toga da li se više fokusiraju na sličnosti ili na razlike. Nijedna od ovih sklonosti nije ni ispravna ni pogrešna; i potrebni su nam filozofi i sa jedne i sa druge strane kako bismo došli do istine. Međutim, ja sam neko ko uočava sličnosti. Neke ljude neprestano fascinira činjenica da su ljudi u prošlosti ili u različitim kulturama smatrali smešnima ili lepima drugačije stvari nego mi danas. Ono što ja uvek primetim je koliko često, uprkos ogromnim razlikama, ljudi u različitim okolnostima smatraju iste stvari smešnima ili lepima kao i mi. I dok se mnogi fokusiraju na razlike između stanovišta različitih filozofa, ja često mislim da, kada se probijemo kroz razlike u jeziku i pristupu, otkrijemo da se mnogo više slažu jedni s drugima nego što se to na prvi pogled čini. U tom smislu, ideja da postoje određene konstante kroz ljudsku istoriju ne deluje mi nimalo čudno.
Naravno, to ne znači da razlika nema. Prosvetiteljstvo je stavilo fokus na slobodu, jednakost, i ukazalo na vrednost i značaj pojedinca, što izgleda nije postojalo kao tema u antičkoj filozofiji. Ali to su ideje koje nalazimo kod Kanta, i još uvek ih nismo do kraja promislili. U tom smislu, Kant je i dalje važan jer i dalje razrađujemo implikacije njegovih stavova. Svoje radove o vrednosti životinja, recimo, vidim upravo kao deo tog procesa razrade.
Pisali ste dosta o vezi između samokonstituisanja i sposobnosti moralnog delanja. U kakvom odnosu stoje Kantove ideje o „sopstvu“ i autonomiji sa vašim sopstvenim filozofskim istraživanjima identiteta i integriteta?
Smatram da su moja stanovišta o sposobnosti delanja, integritetu i identitetu prirodni nastavak Kantovih ideja, a ne nešto drugačije ili novo. Istovremeno, mislim da Kant, kao i većina filozofa iz prošlosti, nije dovoljno razmišljao ili nije na pravi način razmišljao o prirodi delanja. Filozofi u prošlosti bili su skloni da postavljaju pitanja koja mi danas smatramo pitanjima o prirodi delanja, a ne pitanjima o slobodi volje. Mislim da to nije najbolji način da se pristupi ovoj temi. Uostalom, ljudima je lako da pretpostave da je sloboda volje neka vrsta iluzije i da je zapravo nemamo. Mnogo je teže zamisliti da uopšte nemamo kapacitet za delanje. Ali u čemu je razlika? Obe ideje podrazumevaju sposobnost, koja izvire iz nas samih, da utičemo na svet i kojom, na neki način, izražavamo našu prirodu i naš sistem vrednosti. Sloboda volje zvuči kao da pretpostavlja neku gotovo nemoguću sposobnost da u kauzalni poredak uđemo spolja, dok sposobnost za delanje ne podrazumeva tako nešto.
Filozofija zahteva zaista čudnu kombinaciju samopouzdanja i skromnosti: postavljamo sebi zadatak da rešavamo neke od najtežih problema koje ljudski život može da stavi pred nas, istovremeno verujući da možemo da postignemo neki napredak i znajući da je malo verovatno da ćemo stići daleko i da ćemo mnogo toga pogrešno razumeti
Mnogi filozofi smatraju da je negativna sloboda (sloboda izbora, sposobnost da biramo između različitih opcija) preduslov za kapacitet za moralno delovanje. Međutim, Kant smatra da negativna sloboda proističe iz kapaciteta za moralno delovanje. U Zasnivanju metafizike morala Kant kaže da moramo delati pod idejom slobode, ali ono što zaista upućuje na to da smo slobodni jeste naša sposobnost da budemo autonomni, a moralnost nam pokazuje kako da tu autonomiju sprovedemo u delo. Međutim, Kant je propustio da primeti da naši činovi, da bi zaista bili naši sopstveni, moraju biti autonomni. Dakle, Kantov stav je da je moralnost usavršavanje kapaciteta za delanje, ili se barem njegovo razmišljanje kreće u tom smeru. Ipak, tokom svog života, Kant je uglavnom posmatrao moralnost kao nešto što se dodaje kapacitetu za delanje, tako da nije u potpunosti stigao do ovog zaključka.
On je takođe isticao ulogu razuma u moralnom rasuđivanju. Kako vi gledate na njegovu ideju racionalnosti u kontekstu savremenih razmatranja o ulozi emocija prilikom donošenja moralnih odluka?
Mnogi filozofi smatraju da su emocije nešto što se takmiči sa razumom za kontrolu nad ljudskim delanjem. Ali ja mislim da, kada do te borbe dođe, to mora biti stanje koje je patološko. Emocije i razum imaju različite uloge u funkcionisanju ljudskog uma, a ključno je prepoznati funkciju svakog od njih. Platon je veoma dobar u razmatranju ovih pitanja: on pažljivo dodeljuje razumu, volji i nagonima različite uloge u funkcionalnoj ljudskoj duši i identifikuje situacije u kojima jedno od njih pokušava da preuzme funkciju drugog kao one u kojima nešto nije u redu.
Kant, u izvesnom smislu, ima sluha za ova pitanja. U svom objašnjenju kako moralni zakon može funkcionisati kao podsticaj za delanje u Kritici praktičnog uma, on pokušava da objasni zašto razum nužno utiče na naše emocije. Istovremeno, smatram da su emocije i želje svojevrsna percepcija vrednosti, iako ne uvek percepcija koja ispravno vidi. Kant nije uvideo da one imaju i takvu ulogu. U prvom delu Zasnivanja metafizike morala, kada Kant suprotstavlja delanje iz dužnosti delanju iz prirodnog saosećanja, jasno je da on misli kako je empatična osoba samo neko ko uživa u pomaganju – ona ima određeni ukus za to, kao što biste mogli imati ukus za čokoladu. Kant nije shvatao da je saosećanje nešto što percipira, iako ne artikuliše, ono što dužnost zna: da su naša ljudskost (ili animalnost) zajedničke i nama i drugima.
Kant je smatrao da ljude treba poštovati kao svrhe po sebi, odnosno kao nešto što po sebi ima vrednost. U vašoj knjizi Fellow Creatures: Our Obligations to the Other Animals smatrate da i životinjama treba priznati takav moralni status. Zašto to tvrdite i može li vaš pristup da se pomiri sa Kantovom etikom, koja isključuje neracionalna bića iz moralne zajednice?
Kada sebe smatramo svrhama po sebi, smatramo da su stvari koje su nam važne jednostavno važne i to zato što su važne nama samima. To je razlog zašto težimo stvarima koje su nam značajne i od drugih zahtevamo određeno poštovanje naših interesa. Drugim rečima, razlozi za uvažavanje nas samih i drugih ljudi izviru iz naših interesa. Činjenica da imamo razum omogućava nam da razmišljamo o ovim stvarima i formulišemo ovakve ideje. Ali to ne znači da su samo racionalne životinje vredne na ovaj način. Mnoge interese koje smatramo važnim delimo sa drugim životinjama: ljubav prema udobnosti i uživanju, izbegavanje bola i patnje, prirodna briga za naše potomstvo i slično. Ostale životinje, poput nas, doživljavaju svoje živote kao nešto što je za njih dobro ili loše, čak i ako to ne mogu da artikulišu onako kako mi to činimo. Na kraju krajeva, to je razlog zašto sebe smatramo svrhama po sebi – zato što svoje živote doživljavamo kao nešto što je za nas dobro ili loše.
Ovde su važna dva ključna aspekta. Prvi je da sebe smatramo svrhama po sebi jer naši životi mogu biti dobri ili loši za nas same, a to je stanje koje delimo s drugim životinjama. Jednostavno, dosledno je smatrati i njih svrhama po sebi. Verujem da su ljudska bića svrhe po sebi u dodatnom smislu, jer sebe doživljavamo kao sposobne da donosimo zakone za sebe i druge, koji zahtevaju poštovanje prema ovoj sposobnosti. Životinje nemaju razum i ne učestvuju u donošenju zakona, ali to ne znači da naši moralni zakoni ne važe za njih.
Druga važna stvar je da, na izvestan način, sve ovo činimo baš zato što smo i sami životinje. To je ono na šta mislim kada u knjizi Fellow Creatures kažem da je moralnost „naš način da budemo životinje“. Sve životinje „dizajnirane“ su od strane prirode i evolucije da brinu o sebi, da slede svoje ciljeve i interese, i na taj način sebe tretiraju kao svrhu po sebi. Moralnost je konceptualna artikulacija atributa koji je ukorenjen u našoj animalnoj prirodi.
„Prosvećenost je izlazak čovekov iz stanja samoskrivljene nezrelosti“ i „Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom!“, neki su od čuvenih citata iz Kantovog spisa Šta je prosvećenost?. Kako u kontekstu savremenih izazova, kao što su širenje različitih oblika dezinformacija i polarizacije javnog mnjenja, vidite njegov poziv na hrabrost da se misli svojom glavom?
Ljudi obično veruju da kritičko promišljanje prevashodno zahteva inteligenciju, pri čemu se pod njom misli na neku vrstu urođene sposobnosti. Verujem da su iskrenost i hrabrost barem podjednako važne. Morate da budete iskreni, naročito prema sebi, da priznate sva mesta gde postoje praznine, nepotpunosti i pitanja koja vaše promišljanje ostavlja otvorenim. Takve stvari se uvek dešavaju, što znači da možete i da pogrešite. Takođe, morate imati hrabrosti da sledite svoje misli gde god da vas odvedu, čak i ako je to mesto na koje se ljudi iz vašeg okruženja ne bi usudili da odu ili gde bi vas, zbog toga što ste tamo otišli, smatrali lošom osobom.
Isto tako, mislim da kritičko mišljenje zahteva još nešto, a to je da, naprosto, verujemo u mišljenje – da verujemo da možemo doći do rešenja problema tako što ćemo ga dobro promisliti. Neki problemi se mogu rešiti empirijskim metodama, naukom, ali za one koji ne mogu najbolji način je mišljenje. Ipak mnogi ljudi nemaju takvu vrstu poverenja u sopstveni um. Radije se uzdaju u neki spoljašnji izvor – crkvu, partiju, javnu ličnost, ljude oko sebe – nego u sopstvenu sposobnost promišljanja. Većina ljudi oduvek se oslanjala na takve izvore, a problem sa polarizacijama dobrim delom i nastaje kao posledica toga.
Filozofija zahteva zaista čudnu kombinaciju samopouzdanja i skromnosti: postavljamo sebi zadatak da rešavamo neke od najtežih problema koje ljudski život može da stavi pred nas, istovremeno verujući da možemo da postignemo neki napredak i znajući da je malo verovatno da ćemo stići daleko i da ćemo mnogo toga pogrešno razumeti. Ali obična svakodnevna razmišljanja su upravo takva. Možda i odrastanje zahteva takvu čudnu kombinaciju samopouzdanja i skromnosti. Zato Kant baš nezrelost, a ne glupost, prepoznaje kao glavni problem koji ljude sputava da misle svojom glavom.
Da možete da postavite Kantu jedno pitanje, šta biste ga pitali?
Ljudi često govore o stanovištima nekog filozofa kao da postoji tačno utvrđena činjenica o tome šta su ona u svakom pogledu. To je pogrešan pristup. Dobar filozof radi na razvijanju sistema, što znači da neke stvari uvek ostaju otvorene. Filozofi ne prestaju da se bave filozofijom zato što su završili s poslom. Prestaju jer su prekinuti nečim, smrću, bolešću ili nekim drugim događajem. Drugi ljudi preuzimaju njihov sistem i razvijaju ga na različite, ponekad sasvim suprotne načine, u zavisnosti od toga šta smatraju suštinskim, a šta sporednim. Tako da je, na neki način, moje pitanje za Kanta očigledno: kuda biste nastavili dalje?