Разговарала: Ивана Николић
Јелена Вучковић је редовна професорка електротехнике и шефица Катедре за електротехнику на америчком Универзитету Станфорд. Недавно је изабрана у престижну Националну академију наука Сједињених Америчких Држава, коју је давне 1863. основао Абрахам Линколн. У разговору за Центар за промоцију науке, професорка Вучковић објашњава како изгледа рад на Станфорду, колико јој значи чланство у Академији и како се променио положај жена у науци током њене каријере.
Како бисте описали свој пут – од Mатематичке гимназије „Бора Станковић“ у Нишу до престижне Академије, чији је члан био и Михајло Пупин?
Још у основној школи, коју сам завршила у Параћину, заинтересовала сам се за математику и физику, због чега сам уписала Гимназију „Бора Станковић“ у Нишу, која је у то време била математичка. Након тога сам уписала Електронски факултет у Нишу, где сам дипломирала 1994. године. После дипломирања сам неко краће време радила тамо као асистент. Мене је интересовало бављење науком, и, као и многи људи из моје генерације, пријавила сам се за постдипломске студије у Америци, где су се дешавале најзанимљивије ствари у науци. Примили су ме на Калтек (California Institute of Technology), који је једна од најбољих школа за електротехнику и физику, и тамо сам почела да се бавим фотоником и квантном оптиком. Магистрирала сам и докторирала на Калтеку 1997. и 2002. године. Одмах после сам отишла на Станфорд, где сам постала доцент електротехнике 2003. године и формирала истраживачку групу за нанофотонику и квантну фотонику. Од 2013. сам редовни професор електротехнике, а имам и афилијацију са примењеном физиком.
Моја група тренутно има око 25 чланова, који су мешавина постдипломаца са електротехнике и физике, постдокторанада који су на додатном усавршавању пре него што аплицирају за факултетске позиције, и студената основних студија који су заинтересовани да раде истраживања. У мојој истраживачкој групи је до сада докторирало око 30 студената постдипломаца, а око 20 научника је завршило постдокторско усавршавање. Око пола мојих студената је добило докторате из електротехнике, а остали из примењене физике и физике, с обзиром на то да је моја истраживачка област између физике и електротехнике. Око 20 бивших чланова моје групе су сада професори на разним универзитетима у САД укључујући МИТ, Калтек, Беркли, али и широм света, на ЕПФЛ-у Швајцарској и Техничком универзитету у Минхену. Остали бивши чланови раде у фирмама попут Епла и Гугла, а неки су и покренули своје фирме.
Колико вама лично и професионално значи чланство у Академији и како оно изгледа?
То је за мене заиста огромна част и признање. Ја сам сазнала да сам примљена пре неколико недеља, конкретно у секцију Aкадемије за примењену физику. Националну Академију наука (National Academy of Sciences, NAS) је основао Абрахам Линколн 1863. са циљем да обезбеди независтан, објективан савет нацији и свету по питањима науке и технологије. Пријем у NAS се сматра врло престижним и велика је част, и око 200 тренутних чланова су добитници Нобелових награда из разних области. Пријем у Националну академију није занимање већ само почасна улога. Чланови су често укључени у припрему анализа о будућности њихове научне области и разних грана науке и технологије, и ти извештаји су доступни јавности на веб-страни Aкадемије.
На Станфорду сте од 2003. године, где сте формирали истраживачку групу за нанофотонику и квантну фотонику. Како бисте нашим читаоцима, од којих су неки лаици за ову тему, описали оно чиме се бавите?
Ја развијам полупроводничке оптичке чипове за процесуирање информација, квантно процесуирање информација и квантно рачунарство. Практичне примене мог рада укључују коришћење светла (односно честица светлости – фотона) за брз, сигуран, и ефикасан пренос информација унутар рачунара и између рачунара, и за развој нових платформи за рачунарство као што је нпр. квантно рачунарство, које би омогућило да се неки процеси (алгоритми) изврше за много краће време него на „класичним“ рачунарима које данас користимо.
Око пола мојих студената је добило докторате из електротехнике, а остали из примењене физике и физике, с обзиром на то да је моја истраживачка област између физике и електротехнике. Око 20 бивших чланова моје групе су сада професори на разним универзитетима у САД укључујући МИТ, Калтек, Беркли, али и широм света, на ЕПФЛ-у Швајцарској и Техничком универзитету у Минхену. Остали бивши чланови раде у фирмама попут Епла и Гугла, а неки су и покренули своје фирме.
Човечанство већ данас користи огромну количину енергије за интернет, пренос и обраду информација, и та потрошња енергије стално расте јер се повећава број корисника. Тај темпо пораста је практично неиздржив, јер би довео до тога да у будућности човечанство користи сву електричну енергију на интернет, што значи да су нове технологије неопходне. Део мог рада је фокусиран на фундаментална истраживања интеракције фотона и материје, што се зове квантна електродинамика у резонаторима.
Мој рад је примарно експерименталан што уз моју лабораторију коју сам саградила на Станфорду захтева и лабораторије за прављење чипова којих нема на сваком универзитету. Станфорд, с озбиром на то да је у Силицијумској долини, традиционално има једну од најбољих лабораторија за фабрикацију полупроводничких чипова.
У јуну 2019. сте добили још једно признање – именовани сте као инагурациони Jensen Huang Professor за глобално лидерство. О каквом признању је реч?
На aмеричким универзитетима након избора у редовног професора постоји још једна титула коју добије само око десет одсто најуспешнијих редовних професора. Та титула се зове endowed professorship што се може превести као „професура задужбина“. За ове професуре обично бивши студенти универзитета донирају новац који се користи за плаћање плате професора, и онда је име донатора везано уз ту професуру, као њихова задужбина. На пример, моја професура носи име по Јенсену Хуангу који је бивши студент електротехнике на Станфорду, и оснивач компаније NVIDIA која прави графичке картице и хардвер за вештачку интелигенцију. Моја професура није везана специфично за науку или инжењерство као неке друге задужбинске професуре, већ је установљена на нивоу универзитета, због чега у имену има глобално лидерство.
Дуго нисте у Србији. Да ли сте у професионалном контакту са колегама и колегиницама са наших универзитета? Постоје ли проспекти за неку врсту сарадње између наших и америчких универзитета?
У Београду сам више пута држала предавања на конференцијама на којима је тема била моја област, а и као добитница „Марко В. Јарић“ награде (која се популарно зове српска Нобелова награда за физику), и тако упознала доста људи. У Србији има неколико група који се баве теоријским радом који у фокусу има моје теме. Надам се да ће бити и прилике за истраживачку сарадњу са тим колегама и колегиницама.
Број жена у науци је био врло мали на свим нивоима, а како сам напредовала у каријери, било нас је све мање. Тако да сам у многим ситуацијама била „прва жена“ – што се у Америци зове „пробијање стакленог плафона“ (breaking the glass ceiling). Сада је ситуација у САД много боља по питању присуства жена у науци него пре двадесетак година.
Наравно, има много наших људи који раде по свету у сличним областима као ја, а са некима и сарађујем. На пример, Марко Лончар је професор на Харварду, Владан Вулетић на МИТ-у, а Марина Радулашки, која је завршила физику у Београду, докторирала је на примењеној физици на Станфорду у мојој групи, а сада је професорка на Калифорнијском универзитету у Давису.
Колико је тешко бити жена у науци? Како бисте генерално оценили положај жена научница у свету и код нас?
У време кад сам ја живела и студирала у Србији, пре 30 и више година, стереотипи да је наука мушко занимање су били много мање присутни него сада. У математичким гимназијама, али и на техничким факултетима је било много девојака. Када сам 1996. дошла на Калтек на постдипломске студије, схватила сам да је у САД на техничким факултетима и на физици врло мало жена (у то време нас је било само око десет одсто међу студентима). Факултет за електротехнику на Станфорду је основан 1892. године, а ја сам тек трећа жена у историји факултета која је примљена као професор. У време кад сам почела да се бавим науком, пре двадесетак година, врло често сам била једина жена која је држала предавања по позиву на конференцијама или на састанцима научних пројеката. Број жена у науци је био врло мали на свим нивоима, а како сам напредовала у каријери, било нас је све мање. Тако да сам у многим ситуацијама била „прва жена“ – што се у Америци зове „пробијање стакленог плафона“ (breaking the glass ceiling). Сада је ситуација у САД много боља по питању присуства жена у науци него пре двадесетак година. На пример, на електротехници на Станфорду девојке сада чине око 40% студената на основним студијама, а међу доцентима има више жена него мушкараца. Улаже се доста напора да се повећа број жена у техници и физици, и проценти се поправљају, али процес је спор, јер многе девојчице изгубе интересовање за овакве науке док су још мале – често због притиска околине и стереотипа којима су изложене. Подршка је важна – а узори ту могу да одиграју кључну улогу – и зато је у мојој групи увек било доста девојака, много више од просека.
Бављење науком на универзитету је професија која је веома динамична и занимљива, али вам и даје максималну флексибилност – много више него нпр. рад у индустрији. Ради се много, али сами контролишете свој распоред, и радите увек оно што желите. По мени су то огромне предности ове професије, и та флексибилност ми је заиста била добродошла у балансирању каријере и подизања деце. Моје ћерке (које су сада у средњој и основној школи) мисле да је бити научница једно супер занимање, и размишљају о томе да се баве науком кад порасту.