Razgovarala: Ivana Nikolić
Jelena Vučković je redovna profesorka elektrotehnike i šefica Katedre za elektrotehniku na američkom Univerzitetu Stanford. Nedavno je izabrana u prestižnu Nacionalnu akademiju nauka Sjedinjenih Američkih Država, koju je davne 1863. osnovao Abraham Linkoln. U razgovoru za Centar za promociju nauke, profesorka Vučković objašnjava kako izgleda rad na Stanfordu, koliko joj znači članstvo u Akademiji i kako se promenio položaj žena u nauci tokom njene karijere.
Kako biste opisali svoj put – od Matematičke gimnazije „Bora Stanković“ u Nišu do prestižne Akademije, čiji je član bio i Mihajlo Pupin?
Još u osnovnoj školi, koju sam završila u Paraćinu, zainteresovala sam se za matematiku i fiziku, zbog čega sam upisala Gimnaziju „Bora Stanković“ u Nišu, koja je u to vreme bila matematička. Nakon toga sam upisala Elektronski fakultet u Nišu, gde sam diplomirala 1994. godine. Posle diplomiranja sam neko kraće vreme radila tamo kao asistent. Mene je interesovalo bavljenje naukom, i, kao i mnogi ljudi iz moje generacije, prijavila sam se za postdiplomske studije u Americi, gde su se dešavale najzanimljivije stvari u nauci. Primili su me na Kaltek (California Institute of Technology), koji je jedna od najboljih škola za elektrotehniku i fiziku, i tamo sam počela da se bavim fotonikom i kvantnom optikom. Magistrirala sam i doktorirala na Kalteku 1997. i 2002. godine. Odmah posle sam otišla na Stanford, gde sam postala docent elektrotehnike 2003. godine i formirala istraživačku grupu za nanofotoniku i kvantnu fotoniku. Od 2013. sam redovni profesor elektrotehnike, a imam i afilijaciju sa primenjenom fizikom.
Moja grupa trenutno ima oko 25 članova, koji su mešavina postdiplomaca sa elektrotehnike i fizike, postdoktoranada koji su na dodatnom usavršavanju pre nego što apliciraju za fakultetske pozicije, i studenata osnovnih studija koji su zainteresovani da rade istraživanja. U mojoj istraživačkoj grupi je do sada doktoriralo oko 30 studenata postdiplomaca, a oko 20 naučnika je završilo postdoktorsko usavršavanje. Oko pola mojih studenata je dobilo doktorate iz elektrotehnike, a ostali iz primenjene fizike i fizike, s obzirom na to da je moja istraživačka oblast između fizike i elektrotehnike. Oko 20 bivših članova moje grupe su sada profesori na raznim univerzitetima u SAD uključujući MIT, Kaltek, Berkli, ali i širom sveta, na EPFL-u Švajcarskoj i Tehničkom univerzitetu u Minhenu. Ostali bivši članovi rade u firmama poput Epla i Gugla, a neki su i pokrenuli svoje firme.
Koliko vama lično i profesionalno znači članstvo u Akademiji i kako ono izgleda?
To je za mene zaista ogromna čast i priznanje. Ja sam saznala da sam primljena pre nekoliko nedelja, konkretno u sekciju Akademije za primenjenu fiziku. Nacionalnu Akademiju nauka (National Academy of Sciences, NAS) je osnovao Abraham Linkoln 1863. sa ciljem da obezbedi nezavistan, objektivan savet naciji i svetu po pitanjima nauke i tehnologije. Prijem u NAS se smatra vrlo prestižnim i velika je čast, i oko 200 trenutnih članova su dobitnici Nobelovih nagrada iz raznih oblasti. Prijem u Nacionalnu akademiju nije zanimanje već samo počasna uloga. Članovi su često uključeni u pripremu analiza o budućnosti njihove naučne oblasti i raznih grana nauke i tehnologije, i ti izveštaji su dostupni javnosti na veb-strani Akademije.
Na Stanfordu ste od 2003. godine, gde ste formirali istraživačku grupu za nanofotoniku i kvantnu fotoniku. Kako biste našim čitaocima, od kojih su neki laici za ovu temu, opisali ono čime se bavite?
Ja razvijam poluprovodničke optičke čipove za procesuiranje informacija, kvantno procesuiranje informacija i kvantno računarstvo. Praktične primene mog rada uključuju korišćenje svetla (odnosno čestica svetlosti – fotona) za brz, siguran, i efikasan prenos informacija unutar računara i između računara, i za razvoj novih platformi za računarstvo kao što je npr. kvantno računarstvo, koje bi omogućilo da se neki procesi (algoritmi) izvrše za mnogo kraće vreme nego na „klasičnim“ računarima koje danas koristimo.
Oko pola mojih studenata je dobilo doktorate iz elektrotehnike, a ostali iz primenjene fizike i fizike, s obzirom na to da je moja istraživačka oblast između fizike i elektrotehnike. Oko 20 bivših članova moje grupe su sada profesori na raznim univerzitetima u SAD uključujući MIT, Kaltek, Berkli, ali i širom sveta, na EPFL-u Švajcarskoj i Tehničkom univerzitetu u Minhenu. Ostali bivši članovi rade u firmama poput Epla i Gugla, a neki su i pokrenuli svoje firme.
Čovečanstvo već danas koristi ogromnu količinu energije za internet, prenos i obradu informacija, i ta potrošnja energije stalno raste jer se povećava broj korisnika. Taj tempo porasta je praktično neizdrživ, jer bi doveo do toga da u budućnosti čovečanstvo koristi svu električnu energiju na internet, što znači da su nove tehnologije neophodne. Deo mog rada je fokusiran na fundamentalna istraživanja interakcije fotona i materije, što se zove kvantna elektrodinamika u rezonatorima.
Moj rad je primarno eksperimentalan što uz moju laboratoriju koju sam sagradila na Stanfordu zahteva i laboratorije za pravljenje čipova kojih nema na svakom univerzitetu. Stanford, s ozbirom na to da je u Silicijumskoj dolini, tradicionalno ima jednu od najboljih laboratorija za fabrikaciju poluprovodničkih čipova.
U junu 2019. ste dobili još jedno priznanje – imenovani ste kao inaguracioni Jensen Huang Professor za globalno liderstvo. O kakvom priznanju je reč?
Na američkim univerzitetima nakon izbora u redovnog profesora postoji još jedna titula koju dobije samo oko deset odsto najuspešnijih redovnih profesora. Ta titula se zove endowed professorship što se može prevesti kao „profesura zadužbina“. Za ove profesure obično bivši studenti univerziteta doniraju novac koji se koristi za plaćanje plate profesora, i onda je ime donatora vezano uz tu profesuru, kao njihova zadužbina. Na primer, moja profesura nosi ime po Jensenu Huangu koji je bivši student elektrotehnike na Stanfordu, i osnivač kompanije NVIDIA koja pravi grafičke kartice i hardver za veštačku inteligenciju. Moja profesura nije vezana specifično za nauku ili inženjerstvo kao neke druge zadužbinske profesure, već je ustanovljena na nivou univerziteta, zbog čega u imenu ima globalno liderstvo.
Dugo niste u Srbiji. Da li ste u profesionalnom kontaktu sa kolegama i koleginicama sa naših univerziteta? Postoje li prospekti za neku vrstu saradnje između naših i američkih univerziteta?
U Beogradu sam više puta držala predavanja na konferencijama na kojima je tema bila moja oblast, a i kao dobitnica „Marko V. Jarić“ nagrade (koja se popularno zove srpska Nobelova nagrada za fiziku), i tako upoznala dosta ljudi. U Srbiji ima nekoliko grupa koji se bave teorijskim radom koji u fokusu ima moje teme. Nadam se da će biti i prilike za istraživačku saradnju sa tim kolegama i koleginicama.
Broj žena u nauci je bio vrlo mali na svim nivoima, a kako sam napredovala u karijeri, bilo nas je sve manje. Tako da sam u mnogim situacijama bila „prva žena“ – što se u Americi zove „probijanje staklenog plafona“ (breaking the glass ceiling). Sada je situacija u SAD mnogo bolja po pitanju prisustva žena u nauci nego pre dvadesetak godina.
Naravno, ima mnogo naših ljudi koji rade po svetu u sličnim oblastima kao ja, a sa nekima i sarađujem. Na primer, Marko Lončar je profesor na Harvardu, Vladan Vuletić na MIT-u, a Marina Radulaški, koja je završila fiziku u Beogradu, doktorirala je na primenjenoj fizici na Stanfordu u mojoj grupi, a sada je profesorka na Kalifornijskom univerzitetu u Davisu.
Koliko je teško biti žena u nauci? Kako biste generalno ocenili položaj žena naučnica u svetu i kod nas?
U vreme kad sam ja živela i studirala u Srbiji, pre 30 i više godina, stereotipi da je nauka muško zanimanje su bili mnogo manje prisutni nego sada. U matematičkim gimnazijama, ali i na tehničkim fakultetima je bilo mnogo devojaka. Kada sam 1996. došla na Kaltek na postdiplomske studije, shvatila sam da je u SAD na tehničkim fakultetima i na fizici vrlo malo žena (u to vreme nas je bilo samo oko deset odsto među studentima). Fakultet za elektrotehniku na Stanfordu je osnovan 1892. godine, a ja sam tek treća žena u istoriji fakulteta koja je primljena kao profesor. U vreme kad sam počela da se bavim naukom, pre dvadesetak godina, vrlo često sam bila jedina žena koja je držala predavanja po pozivu na konferencijama ili na sastancima naučnih projekata. Broj žena u nauci je bio vrlo mali na svim nivoima, a kako sam napredovala u karijeri, bilo nas je sve manje. Tako da sam u mnogim situacijama bila „prva žena“ – što se u Americi zove „probijanje staklenog plafona“ (breaking the glass ceiling). Sada je situacija u SAD mnogo bolja po pitanju prisustva žena u nauci nego pre dvadesetak godina. Na primer, na elektrotehnici na Stanfordu devojke sada čine oko 40% studenata na osnovnim studijama, a među docentima ima više žena nego muškaraca. Ulaže se dosta napora da se poveća broj žena u tehnici i fizici, i procenti se popravljaju, ali proces je spor, jer mnoge devojčice izgube interesovanje za ovakve nauke dok su još male – često zbog pritiska okoline i stereotipa kojima su izložene. Podrška je važna – a uzori tu mogu da odigraju ključnu ulogu – i zato je u mojoj grupi uvek bilo dosta devojaka, mnogo više od proseka.
Bavljenje naukom na univerzitetu je profesija koja je veoma dinamična i zanimljiva, ali vam i daje maksimalnu fleksibilnost – mnogo više nego npr. rad u industriji. Radi se mnogo, ali sami kontrolišete svoj raspored, i radite uvek ono što želite. Po meni su to ogromne prednosti ove profesije, i ta fleksibilnost mi je zaista bila dobrodošla u balansiranju karijere i podizanja dece. Moje ćerke (koje su sada u srednjoj i osnovnoj školi) misle da je biti naučnica jedno super zanimanje, i razmišljaju o tome da se bave naukom kad porastu.