Године 1922. у Амерички Толедо стигао је славни британски писац сер Артур Конан Дојл. Овај град на обали језера Ири био је једна од успутних станица на његовој турнеји кроз САД, на којој је планирао да одржи низ јавних предавања. Међутим, Дојл није планирао да америчком аудиторијуму говори о својим чувеним романима о Шерлоку Холмсу, него о, како је сам истицао, „најважнијој теми на свету“ – спиритуализму. А разлог зашто је укључио баш Толедо у своју маршруту јесте то што је у њему живела Ејда Бесине, један од најперспективнијих светских медијума.

Ова млада Американка Дојла је упознала годину дана раније када је, на позив Британског колеџа за паранормалне науке (British College of Psychic Science), боравила у Лондону. Њена посета овом граду трајала је готово шест месеци и за то време, у седишту овог колеџа, Ејда је одржала преко стотину спиритуалистичких сеанси. Иако је за Ејдине фантастичне способности Дојл чуо још док је била дете, од њеног породичног лекара, тек сада је имао прилике да се и лично увери у њих. Како су он и његова супруга Џин присуствовали на само три сесије, одлучили су да госпођицу Бесине обавезно позову у свој дом, како би за њих извела посебну сеансу у којој би успоставила контакт са преминулим члановима њихове породице. Ејда је, поласкана, с радошћу прихватила позив.

Илустрација: Никола Кораћ

Колико је ова сеанса била успешна можда најбоље сведочи Дојлово писмо које је упутио пријатељима из Колеџа, у којем наводи како су се на лицу госпођице Бесине материјализовали ликови његове мајке, његове таште и његовог синовца, те да је сличност са њима била толико запањујућа да би се он могао и пред судом заклети у истинитост онога што је видео. О необичности овог искуства говорио је и приликом предавања у Толеду, годину дана након Ејдине посете његовом дому. Истакао је како је нарочито био очаран кад је, пред крај поменуте сеансе, угледао лице своје мајке.

„Моја жена и ја смо могли избројати готово сваку бору на њеном лицу и седу влас у њеној коси за тих пет-шест или више секунди током којих је њено лице било видљиво“, рекао је Дојл. „А затим сам примио писану поруку, коју је могао нашкрабати било ко, али ова је била потписана именом које је моја мајка користила када би ми писала писмо. Шта је могла ова америчка девојка знати о том имену од миља?“

 

„А када смо, ошамућени овим искуством, изашли на сјајну Пету авенију пуну ужурбаних пешака, рекао сам Боуману: ’Није ли чудесно размишљати о томе колико ови људи немају представу о могућностима света у којем се налазе?!’“

 

Након предавања Дојл је дао неколико изјава за локалне медије, а већ наредног дана са супругом се упутио на планирану и жељно ишчекивану сеансу код госпођице Бесине. Овог пута, поред свих оних лица која су видели на прошлој сеанси, британски писац и његова супруга уочили су и лице свог најстаријег сина Кингслија, који је погинуо у Првом светском рату, и разговарали с њим. Собом су се разлегали различити гласови, треперила су светла, а чуло се и Ејдино певање, иако су јој уста била залепљена траком. А негде пред сам крај, одједном је сто почео да се подиже у ваздух. Била је то, како је Дојл егзалтирано приметио, најзанимљивија сеанса коју је икад ико видео.

Доказ бесмртности

Зато је већ наредне године поново са породицом дошао у САД, саставши се и овог пута са госпођицом Бесине. Тачније, видели су се два пута, једном у Толеду, а нешто касније и у Њујорку. „Већ три сата пред собом имамо сваки замисливи доказ о присуству оних које свет сматра ’мртвима’ – видели смо их, примили њихове поруке, присуствовали манифестацијама њихове физичке снаге, што је кулминирало подизањем тешког стола у ваздух“, истакао је Дојл након сеансе у Њујорку. „А када смо, ошамућени овим искуством, изашли на сјајну Пету авенију пуну ужурбаних пешака, рекао сам Боуману: ’Није ли чудесно размишљати о томе колико ови људи немају представу о могућностима света у којем се налазе?!’“ А те могућности, према мишљењу британског писца, отварао је само спиритуализам.

Овај религиозни покрет бујао је од средине 19. века па све до краја двадесетих година 20. века, нарочито у земљама енглеског говорног подручја. Углавном је привукао припаднике средњих и виших слојева друштва, а сматра се да је 1897. имао преко осам милиона следбеника широм Европе и САД. Међутим, посебно интересовање јавности за спиритуализам настало је у годинама непосредно после Првог светског рата, највеће катастрофе која је дотад задесила човечанство. Милиони младих људи оставили су животе по рововима и никад се више нису вратили кући, а пред сам крај рата избила је пандемија Шпанске грознице која је збрисала са лица Земље дупло више људи него ратни сукоб, и то углавном млађе старосне доби. Они који су преживели све ово, очајни због губитка својих ближњих, окренули су се спиритуализму као сламци спаса.

 

Наиме, 1916, инспирисан наводним видовњачким моћима дадиље његове деце и ужаснут вестима које су свакодневно стизале са фронта, Дојл је у спиритуализму видео „ново откровење“, послато од Бога да донесе утеху ожалошћенима.

 

Дојлова породица изгубила је чак десет чланова за време рата, а међу њима је био и поменути Кингсли. „Постало је озбиљно питање: шта се десило са нашим дечацима? Почео сам да размишљам о томе да ли мртви живе?“ Сва ова питања опседала су Дојла и његову супругу Џин. А онда су одлучили да се обрате пријатељици која је имала дар аутоматског писања. Уз њену помоћ контактирала су их четворица „њихових дечака“, личним „порукама које се нису могле приписати нечијој подсвести или било чему другом осим њима“. Дојл је тада схватио да је спиритуализам најважнија ствар која се појавила у људској историји.

Ипак, његово преобраћење у ову „викторијанску религију“ одиграло се нешто раније, док је још трајао рат и док му је најстарији син био жив. Наиме, 1916, инспирисан наводним видовњачким моћима дадиље његове деце и ужаснут вестима које су свакодневно стизале са фронта, Дојл је у спиритуализму видео „ново откровење“, послато од Бога да донесе утеху ожалошћенима.

Међутим, британски писац истицао је да није довољно да ова религија буде заснована само на вери, већ је сматрао да треба да почива на знању и чињеницама. Надао се да ће људска раса ускоро доћи до таквог цивилизацијског ступња да ће само незналице и будале бити нерелигиозни. И веровао је да, на основу свог искуства са медијумима и дугогодишњег проучавања спиритуализма, коначно има „доказ бесмртности“. Стога су Дојлове  посете медијумима биле прибављање нових доказа да је комуникација с мртвима могућа, а његова путовања, разговори и предавања, попут поменуте турнеје по САД, представљали су једну врсту мисионарског рада и придобијања нових верника. Сматрајући да тако шири „благу вест“ спиритуализма, радо је склапао нова пријатељства и улазио у дуге преписке са људима који су се занимали за ову „викторијанску религију“ или су имали нарочите способности.

Скептични „краљ лисица“

Један од таквих људи био је и чувени амерички мађионичар и илузиониста Хари Худини, познат као „краљ лисица“ и човек којег „никакви ланци не могу задржати“. Наиме, Худини је на наступима захтевао да га вежу ужадима, лисицама, ланцима, некад чак и да га тако везаног закључају у затворску ћелију, а онда се некако ослобађао из свих тих окова и бежао из затвора. Једном приликом тражио је да га живог закопају у земљу, да би онда неким чудом успео да се откопа и дочепа површине. Када би други мађионичари почели да га имитирају, он је осмишљавао нову, још тежу и атрактивнију тачку, и тиме публику доводио до још већег чуђења и егзалтације.

Један од најславнијих трикова извео је 1913. године када су га завезаног, с главом надоле, закључали у резервоар од стакла и челика испуњен водом. Требало му је само три минута да откључа браве и лисице и да се ослободи. Због свега тога, многи људи су мислили да располаже натприродним моћима и да може да учини шта год пожели, иако он тако нешто никад није тврдио. Тако је једна глумица, којој су због незгоде на сцени ампутирали ногу, замолила Худинија да учини да јој израсте нова. И сам Дојл је био убеђен да овај Американац има способност дематеријализације, те да се на тај начин избавља из наведених ситуација.

Њих двојица упознали су се 1920. године приликом Худинијеве турнеје по Енглеској и међу њима се веома брзо развило блиско пријатељство и велико узајамно поштовање. Дојл је веома ценио Худинијеву храброст, самопоуздање и његове необичне способности, док је Худини врло уважавао Дојлову интелигенцију, стрпљење и искреност, за коју је тврдио да је темељ њиховог пријатељства. Кад се амерички мађионичар вратио кући, комуникацију су наставили писмима и то њихово дописивање потрајало је неколико година. У почетку честа, а касније и једина тема њихове преписке био је спиритуализам.

 

Као човека који је суверено владао триковима и на сцени успевао да произведе најспектакуларније ефекте и остави публику у тоталном чуду, Худинија је било готово немогуће преварити.

 

Њихови погледи на ову тему дефинитивно су се разликовали. Худини јесте веровао у загробни живот, као и Дојл, али је био скептичан према могућности комуникације са мртвима. Ипак, трудио се да овој теми приступи без предрасуда и отвореног ума, за разлику од британског писца који јој је приступао страствено, са фанатичном убеђеношћу. Худини је, како наводи у својој књизи Мађионичар међу духовима, приметио да Дојл ниједног тренутка није заузео критичку дистанцу према предмету расправе, наводио је само примере који иду у прилог његовом становишту, а игнорисао или одбацивао оне који му контрирају.

Као човек верзиран у триковима, амерички илузиониста је упозоравао свог пријатеља да се чува превараната и варалица. Рецимо, Худини пише како му је наводио случајеве у којима су медијуми, за које је аутор Шерлока Холмса био убеђен да су искрени, били ухваћени у некој врсти преваре или трика (чак и по неколико пута), али је Дојл за њих увек налазио некакво оправдање или изговор. Па ипак, амерички илузиониста желео је да пружи шансу спиритуализму и, чим буде прилике, присуствује некој сеанси, у нади да ће можда скупити у контакт са својом покојном мајком.

Пред крај прве америчке турнеје британског писца, брачни пар Худини посетио је Дојлове у њиховом смештају у Атлантик Ситију. У једном тренутку, у току разговора, они су замолили госпођу Бес Худини да их остави насамо са Харијем, како би помоћу сеансе покушали да призову дух његове мајке Сесилије. Улога медијума припала је госпођи Дојл, која је у међувремену открила дар аутоматског писања. Најпре је њен супруг изговорио молитву, а затим је Џин почела да дрхти и да се тресе, дрмајући снажно сто за којим су седели. Након тога се мало примирила, а затим почела брзо да пише по комаду хартије.

 

Худини једном приликом Дојлу објашњавао како видовњак Берт Рис телепатски „чита“ туђе мисли, написане на папиру, на шта му је овај одговорио да чак и Едисон верује у Риса. Худини је само кратко прокоментарисао: „То што је преварио Едисона ме не изненађује. Изненадило би ме да није успео да га превари.“

 

Худини наводи у књизи да се трудио да буде онолико религиозан колико је то у његовој моћи и да се читавом душом предао сеанси. „Ја сам хтео да верујем, чак сам желео да верујем“, каже он. „Био сам одлучан да прихватим спиритуализам уколико постоји било какав доказ довољно јак да ослаби сумње које опседају мој ум последње три године.“ Међутим, Худини је сеансу напустио прилично разочаран. У писму, које је наводно написао Сесилијин дух, нигде се не помиње једна важна ствар – тог дана јој је био рођендан. Такође, писмо је било написано на граматички потпуно исправном енглеском језику, а његова мајка за живота једва да је знала да изговори неку реч енглеског, а камоли да је напише. На овај приговор Дојл је одговорио да у загробном животу духови настављају да се усавршавају и да уче, па је тако Худинијева мајка успела да научи енглески језик.

Али овај одговор нимало није задовољио илузионисту. Само је појачао његове сумње.

Триковима против духова

Сеанса из Атлантик Ситија и Худинијев скептицизам у погледу оног што је на њој видео, направили су извесну пукотину на његовом пријатељству са Дојлом, иако су њих двојица наставили да се дописују. Дојл је био прилично разочаран што Худини одбија да прихвати „очигледне доказе“ које му је британски писац представио. Међутим, његово разочарање постаће још веће и добиће обрисе озбиљне љутње кад буде сазнао да амерички мађионичар јавно на сцени разоткрива видовњаке и медијуме, показујући на дневном светлу како би се могло извести оно што се дешава у замраченим собама за сеансе. Наиме, како је почетком двадесетих година Худинијева публика прилично изгустирала његове наступе са ослобађањем из различитих врста окова, он је тражио нову тему за своје представе и пронашао ју је у спиритуализму.

У писмима је и Дојлу објашњавао како поједини „искрени“ медијуми изводе своје трикове, али није вредело. Британски писац био је спреман на сваки облик логичке грешке у закључивању – као што је, рецимо, позивање на ауторитет – како би сачувао своје убеђење. Тако је Худини једном приликом Дојлу објашњавао како видовњак Берт Рис телепатски „чита“ туђе мисли, написане на папиру, на шта му је овај одговорио да чак и Едисон верује у Риса. Худини је само кратко прокоментарисао: „То што је преварио Едисона ме не изненађује. Изненадило би ме да није успео да га превари.“ И Едисон је такође веровао у могућност комуникације са мртвима, чак је покушао да направи справу која би тако нешто омогућила – „некрофон“, али му то ипак није пошло за руком.

Поред Едисона, и многи други славни научници тог времена насели су на трикове медијума, као што су, рецимо, физичари Пјер Кири и Вилијам Крукс. Читаве научне комисије, формиране са намером да испитају оно што се догађа на сеансама, медијуми су с лакоћом успевали да заведу и преваре. Међутим, онда су људи из „Сајентифик Американа“, најстаријег научнопопуларног магазина на свету, одлучили да у своју комисију уврсте једног мађионичара – Харија Худинија. Магазин је чак понудио велику новчану награду било ком медијуму који би пред комисијом успео да демонстрира своје натприродне способности. Као човека који је суверено владао триковима и на сцени успевао да произведе најспектакуларније ефекте и остави публику у тоталном чуду, Худинија је било готово немогуће преварити. Постао је права ноћна мора за медијуме. Од оних који су се пријавили за награду, ни један једини није успео да је уновчи.

Илустрација: Никола Кораћ

Дојл је овај ангажман у комитету јако замерао Худинију, тврдећи да он, као неко ко је изричито против спиритуализма и ко се бори против њега, није у стању непристрасно да суди о сеансама. „Ја се не борим против религије спиритуализма – ја само разоткривам лажне медијуме“, изјавио је једном приликом мађионичар, „и истичем да они никад нису доказали своју тврдњу да је веза са мртвима могућа.“ Овакве изјаве и Худинијева разоткривања све више су продубљивали ону пукотину, да би се пријатељство на крају тотално распрсло, а између њих се отворио непремостив расцеп. Кулминирајућа тачка највероватније је била разобличавање трикова Мине Крендон, познатије као Марџери, која је можда и најпознатији медијум који је Худини разоткрио. Он је установио да Марџери ногом притиска звонце на поду собе и разоткрио је читаву механику коришћену током сеансе, укључујући и друге људе задужене да праве буку.

Худини је такође писао и госпођици Бесине неколико пута, замоливши је да присуствује њеној сеанси. „Уверавам вас да сам ја далеко од скептика и да је мој ум широко отворен и савршено вољан да верује“, истакао је у писму. Пробао је и да се позове на Дојла, али од Ејде није добио никакав одговор. Чврсто убеђен да сам Худини, као веома моћан медијум, блокира рад других медијума кад присуствује њиховим сеансама, Дојл је госпођици Бесине саветовао да игнорише Худинијеве молбе, што је она и учинила.

 

Худини je 1926, поред Едија, ангажовао и чувеног писца хорор прича Х. Ф. Лавкрафта, како би за њега написали књигу Канцер сујеверја. Циљ ове књиге био је да се опише порекло сујеверја, његов развој кроз људску историју и да се оно, на крају, разоткрије и разобличи као лажно.

 

Ипак, Ејду је на крају разоткрио један други мађионичар, Фултон Аурзлер. За време сеансе он је чуо како Ејда напушта столицу, а затим је својом ципелом махнуо изнад њене столице и утврдио да заиста није ту. На тај начин била је у прилици да произведе чудне звуке који су се чули на њеним сеансама. Што се тиче лица покојника, Аурзлер претпоставља да је Ејда користила маске и уз помоћ лампе стварала ефекте које је видео Дојл. А Малколм Бирд, истраживач паранормалног који је заједно са Дојлом присуствовао једној сеанси госпођице Бесине, такође је био скептичан и донео је сличан закључак као Аурзлер. „Видео сам те приказе готово једнако као што је и он… и уопште нису били довољно јасни како би се идентификовале, већ је за то био неопходан слободан допринос жеље и маште.“

Порука „с оне стране“

Худини је 1924. објавио књигу Мађионичар међу духовима, у којој детаљно описује феномен спиритуализма, своје пријатељство са Дојлом и начине на које је разоткривао медијуме. У писању књиге помогао му је писац Ч. М. Еди Џуниор, који није потписан на књизи. А онда је Худини 1926, поред Едија, ангажовао и чувеног писца хорор прича Х. Ф. Лавкрафта, како би за њега написали књигу Канцер сујеверја. Циљ ове књиге био је да се опише порекло сујеверја, његов развој кроз људску историју и да се оно, на крају, разоткрије и разобличи као лажно.

Помало иронично је то што су се баш ова двојица, Лавкрафт и Худини – који су се у својим каријерама ослањали на људско сујеверје и били сматрани за окултне ликове – сада борили против лаковерја и залагали за скептичнији приступ натприродним феноменима. Худини је претходно платио Лавкрафту да напише и један чланак о астрологији, али овај текст није успео да преживи до данас. Што се Канцера сујеверја тиче, Худинијева изненадна смрт исте године пореметила је планове и књига никада није завршена, будући да његова удовица није желела да настави да финансира овај пројекат.

 

Пре него што је амерички мађионичар умро, он и Бес договорили су шифровану поруку којом је Худини требало да јој се обрати „с оне стране“, уколико је таква комуникација уопште могућа. Шифра је била „Розабел верује“, по њиховој омиљеној песми „Розабел“.

 

Худини је умро од перитонитиса, наводно изазваног ударцем неког студента који је хтео да тестира мађионичарев праг бола. Иако и његову смрт, као и живот, окружују мистерија и бројне контроверзе, изгледа да је пресудно било то што је игнорисао савете лекара да мирује и наставио да наступа. „Човек којег никакав затвор не може да задржи“ на крају није успео да умакне оном неизбежном.

Четири године после њега, умро је и сер Артур Конан Дојл, у 71. години. Сахрањен је без велике помпе у врту свог сеоског имања. Дојлов адвокат открио је јавности садржај његовог последњег писма, које је написао месец дана пред смрт. У њему Дојл говори о пријатељству са Худинијем и о нади да ће се ускоро поново срести. „Очекујем да ћу у најскорије време имати прилику да о свему поново поразговарам са Худинијем. Захваљујући мом истраживању паранормалног, са савршеном сталоженошћу очекујем да се то догоди“, написао је британски писац, кога ни близина смрти није поколебала у његовим уверењима. Породица се надала да ће их Дојл убрзо након смрти контактирати и пренети им утиске о загробном животу, али није познато да ли се то и десило.

Међутим, Дојлова породица није једина која је очекивала да ће је контактирати покојник. Томе се надала и Бес, Худинијева удовица. Наиме, пре него што је амерички мађионичар умро, он и Бес договорили су шифровану поруку којом је Худини требало да јој се обрати „с оне стране“, уколико је таква комуникација уопште могућа. Шифра је била „Розабел верује“, по њиховој омиљеној песми „Розабел“. Бес је наредних десет година након његове смрти, сваког 31. октобра одржавала сеансу призивајући његов дух. Занимљиво је то да је умро баш на Ноћ вештица, односно на дан древне келтске светковине када се, према веровању, духови мртвих враћају на земљу. Па ипак, његов дух никад јој се није јавио нити је посетио. Након последње неуспешне сеансе, 1936, на крову једног хотела у Лос Анђелесу, коначно је угасила свећу која је горела поред Худинијеве фотографије још од његове смрти. Рекла је да је „десет година сасвим довољно чекања на било ког мушкарца“.

 

Текст је изворно објављен у 21. броју часописа Елементи.

подели