Петак је вече .
После дуге радне недеље, спремања ручкова, ужина и вечера, писања домаћих задатака и извештаја за посао, пеглања кошуља и простирања веша, Маја је напокон сама.
Деца су код баке и деке, а муж на партији баскета.
Маја изува ципеле, пушта Увод у анатoмију на Фокс лајфу и налива себи чашу белог вина.
Напокон је сама.
Да ли?
Убрзо чује непријатан и свима познат звук лепршања крила а онда наједном и туп ударац у под. Смрдибуба.
У десном углу дневне собе је паук, добро је, није још исплео мрежу, не види се, помисли Маја, скллонићу га ујутру. Утом је из размишљања о маленом, незваном становнику њеног стана прену зујање мушице која је баш у том тренутку слетела на ивицу чаше вина. Само ми још ти фалиш, помисли Маја, и отера је брзим, увежбаним покретом руке. Завалила се назад у шарене јастучиће на меканом троседу, не размишљајући да се, можда, баш ту, осим ње, налазе и гриње, паразити невидљиви голим оком, који се хране изумрлим ћелијама нашег тела и разним органским материјама.
Маја не помишља да је кухиња такође пуна других малих невидљивих станара: можда су на радној површини стафилококе, а у фрижидеру салмонела.
Маја може да буде било ко од нас, а њена кућа може да буде свачија.
Чињеница је да смо сви ми, у сваком тренутку и на сваком месту, окружени хиљадама врста инсеката, бактерија, гљивица и животиња које живе пред нашим носем. Управо је овај (не) видљиви свет већ деценијама предмет истраживања и интересовања Роба Дана, професора на Одсеку за примењену екологију на Државном универзитету Северна Каролина у САД.
Дан је своје огромно знање и искуство преточио у књигу Never Home Alone, или Никад сами код куће, објављену прошле године, у којој, између осталог, тврди и да је човек узвратио ударац маленим створењима опсесивно стерилишући сваки ћошак свог дома. На тај начин је, објашњава аутор, створио потпуно ново игралиште за еволуцију и, уместо врстама које су добре за наш имуни систем, помогао штетним бактеријама.
„Што се више трудимо да наши домови буду здравији, већа је верватноћа да ћемо угрозити наше здравље“, стоји у предговору књиге.
Од Холандије…
Иако се не може са сигурношћу утврдити ко је и када први почео да изучава дивљи живи свет у домовима, то се највероватније догодило и у Делфту 1676. године.
Тада се четрдесетчетворогодишњи Антони ван Левенхук, холандски научник и проналазач, запутио ка оближњој пијаци не би ли купио црни бибер. Не, није му би потребан за припрему хране, већ за експеримент на коме је дуже време радио. Када је дошао кући, пажљиво је убацио осам грама у шољу за чај у којој је већ било воде и оставио да се лепо натопи. Левенхук је, наиме, желео да омекша зрна бибера како би могао да их отвори и открије шта је то у њима што их чини љутим.
Пролазиле су недеље, а Холанђанин је стрпљиво чекао и проверавао шољицу за чај.
А онда је, после три недеље, донео одлуку: ставио је мало забиберене воде у танку стаклену цев. Вода је, на његово изненађење, била замућена. Посматрао ју је кроз својеврсни микроскоп који је изумео, а који су чинила сочива причвршћена за метални рам. Када ју ју поново погледао, приметио је нешто неуобичајено, али му је дуго требало да схвати шта је то било.
„А онда је, 24. априла 1676, напокон имао јасан увид. Видео је нешто заиста посебно, невероватан број веома малих животиња различитих врста“, пише Дан у својој књизи.
Левенхук, који се иначе сматра проналазачем микроскопа, већ је виђао мајушне облике живота – али никада оволико мале. У данима и недељама које су уследиле Холанђанин је понављао читаву процедуру уз разне пермутације – са млевеним бибером, кишницом и другим зачинима – и сваки пут би видео још више живота.
Што се више трудимо да наши домови буду здравији, већа је вероватноћа да ћемо угрозити наше здравље“, стоји у предговору књиге Never Home Alone.
„Ово је био први пут да су људи видели бактерије. Та су посматрања настала код куће, проучавањем материјала који могу да се нађу у свакој кухињи, бибера и воде“, каже Дан, и додаје да је Левенхук успео да види бактерије тек након „стотина, можда хиљада сати проведених у претраживању његове куће и, генерално, свакодневног живота“.
Стога и не чуди што је упорни Левенхук видео ситне буве и њихове семене кесице, од којих ниједна није била већа од зрна песка. Левенхук је у овим везикулама видео чак и сперму бува, коју је потом упоређивао са сопственом. Холанђанин је живот провео истражујући (живи) свет око себе – у својој кући и у свом граду.
Пишући о својим истраживањима, описао је и оно за шта данас знамо да су протисти – једноћелијски или колонијални еукариотски организми, ближи животињама, биљкама и гљивама него бактеријама: Bodo, Cyclidium, Vorticella. У писму од 9. октобра 1676. адресираном на Краљевско друштво у Лондону , Левенхук је о бактеријама у води написао следеће:
„Од свих чуда која сам открио у природи ово је најдивније, и морам да кажем да моје око није видело пријатнији призор од овог који чини толико хиљада живих бића у једној малој капљици воде, која се сва гужвају и покрећу, а опет сваки од њих има своју кретњу.“
Након Левенхукове смрти, проучавање живота у домовима је, полако али сигурно, ишчезло. Иако је инспирисао многе, Холанђанин није имао достојне наследнике ни у Делфту ни билож где у свету. Тек деценијама након њега, научници широм света су живот на људским телима и у људским домовима почели да изучавају – испочетка.
А онда су, открићем патогених врста, сами патогени постали главни фокус изучавања живота микроба у затвореном простору. За разлику од Левенхука, који је с правом тврдио да је већина живота који он открива безопасан по човека, научници након њега мислили су супротно. Или, како је то лепо објаснио Дан у Never Home Alone:
„Када се утврдило да су патогени део невидљивог света, објављен је рат целокупном животу у затвореном простору. Што нам је тај живот био ближи, рат је био више исцрпљујућ.“
… до Јелоустоуна, Исланда и бојлера
До седамдесетих година 20. века готово све студије живота у затвореном простору бавиле су се патогенима и штеточинама „и начинима на које можемо да их контролишемо“, каже Дан.
Изгледало је то овако:
„Микробиолози који су проучавали живот у кућама проучавали су како да убију патогене.
Ентомолози који су проучавали живот у кућама проучавали су како да убију инсекте.
Биолози који су проучавали живот у кућама проучавали су како да се отарасе полена“, каже Дан, и додаје:
„Заборавили смо на потенцијал живота око нас да направи чудо, и нисмо оставили простора да схватимо да врсте које нас окружују не морају нужно да нам нашкоде, већ могу и да нам помогну.“
Дан тврди и да је ова грешка тек недавно почела да се исправља, а да су томе допринели гејзири у Националном парку Јелоустоун, у САД, и Исланд – места која само наизглед немају везе са нашим становима и кућама.
Наиме, током шездесетих година прошлог века микробиолог са Универзитета Индијана Томас Брок открио је да неке врсте опстају и напредују на високим температурама унутар гејзира. Брок, који је радио и у Јелоустоуну и на Исланду, био је фасциниран бојама око ових извора вреле воде – читавим палетама жуте, црвене па и ружичасте, па онда зелене и љубичасте. Брок је помислио – испоставиће се тачно – да су за ове шаре „одговорни“ једноћелијски организми. Међу врстама које је пронашао биле су бактерије и археје, а Брок је установио и да су многе од њих уједно биле и хемотрофи, односно биле су способне да хемијску енергију гејзира претворе у биолошку. Стварале су живот од неживота, без било какве помоћи сунца.
Међутим, од свих бактерија које је пронашао једна му је посебно привукла пажњу. Брок је утврдио да је реч о потпуно новој врсти, па чак и роду, коју је назвао Thermus aquaticus.
Сада можете да се запитате зашто је уопште – у причи о невидљивом животу у нашим домовима – важна нека бактерија која је пронађена на отвореном, и то у гејзирима. Толико далеко од било ког дома.
Важна је зато што су Брок и сарадници из његове лабораторије убрзо закључили следеће: ако су температура и услови живота у гејзирима веома слични онима око нас, у нашем свакодневном животу, да ли то онда значи да би бактерије попут Thermus aquaticus могле, потпуно неприметно, да живе са људима? Онда су почели да тестирају идеју, почевши од апарата за кафу, који је био довољно врео да се допадне бактерији, преко људског тела и оближњег језера до резервоара са водом. Нису пронашли ништа.
А онда је Брок решио да провери још једно место – славину за топлу воду. Бинго! Thermus aquaticus је била ту! У годинама које су уследиле Брок је наставио студиозно и посвећено да проучава ову бактерију, па ју је тако проналазио у бојлерима и праоницама веша широм САД.
„Брок је отишао на крај света да пронађе врсте рода Thermus. Могао је да открије потпуно исту ствар одмах иза ћошка своје лабораторије у стражњој соби Suds and More (перионица веша у Мичигену, САД)“, каже духовито Дан.
Брокова опсесија овом бактеријом имала је сличан епилог као и Левенхукова истраживањем невидљивог живота наше свакодневице: било је потребно много година да неко крене његовим стопама. Брока је недавно „наследила“ Регина Вилпишески, постдокторанткиња и научна сарадница из Националне лабораторије Оак Риџ, која је последњих неколико година посветила проучавању врста ове бактерије у бојлерима, и закључила да је једна врста бактерије Thermus aquaticus, под називом Thermus scotoductus, најприсутнија у бојлерима широм САД (35 од 100 бојлера које је узорковала садржало је ову бактерију). Њен посао није готов – питања се само множе: зашто се ова бактерија налази у бојлерима и откуд уопште тамо? Зашто неке друге бактерије, којима такође пријају високе температуре и које живе у гејзирима, нису населиле бојлере? Да ли њено присутство у бојлерима има неке (и какве) последице по нас и наше бојлере?
Било како било, прича о бактерији Thermus је, каже Дан, „кључна у историји изучавања живота у нашим домовима. То је била индикација – заиста, најсветлији пример још од Левенхуковог времена – да су екосистеми у нашим кућама разноврснији него што смо мислили, и да у њима живи далеко више становника од патогена на које смо много више фокусирани.“
Даље, прича о Thermus-у показује да је човек временом створио услове у свом дому који су учинили да се врсте, које никада пре нису живеле са нама, уселе у наш свакодневни живот.
Homo Indoorus и истраживачи у кућама
Роб Дан није случајно решио да напише књигу о историјату изучавања живота у нашим домовима. Пролог књиге носи назив Homo indoorus, што је Данов назив за модерног човека, који је време напољу заменио временом унутра. Аутор износи и податак да просечно дете у Америци чак 93 % времена проводи у згради или аутомобилу, а слична статстика важи и за Канаду, Азију и део Европе.
За разлику од данашње деце, Дан каже како је већи део свог детињства – а због одабира посла и живота – провео напољу.
„Сестра и ја смо градили куле. Копали смо рупе. Правили смо стазе и љуљали се на виновој лози. Кућа је била резервисана само за спавање, или за игру онда када би напољу било толико хладно да нам се чинило да ће нам отпасти прсти. Али напољу, под ведрим небом, тамо смо ми живели.“
Да ли да би искористио време које људи проводе у кућама или да би их натерао да се активирају и осете узбуђење које је он осећао одрастајући као истраживач у руралним областима Мичигена, Дан је, са колегама из своје лабораторије The Public Science Lab окупио људе – нове сараднике лаике – широм САД. То су деца школског узраста, одрасли и читаве породице, спремни да, пратећи једноставна упутства и користећи послату опрему, откривају свет унутар својих домова и башта.
„Прво их је било неколико десетина, потом стотине, и ускоро хиљаде оних који су у потрази за открићима претраживали места на којима су живели“, каже Дан и додаје како су два осмогодишња детета пронашла Brachyponera chinensis, oдносно азијског игленог мрава у Висконсину, у држави Вашингтон. До тада нико није знао да се ова животиња уопште проширила игде ван југоисточног дела САД.
Али, како изгледа један типичан „задатак“ који Данова лабораторија зада својим помоћницима?
Да би истражили шта се све налази у прашини која прекрива 10 станишта у сваком од 40 укључених домова у Ралију, главном граду Северне Каролине, Дан и колеге су сарадницима-лаицима послали штапиће за уши, на чијим се врховима налази памук. Њихов задатак био је да штапићима прикупе узорке из фрижидера, са оквира врата, јастучница, тоалета, квака и радних површина у кухињама. Штапиће су потом упаковали и послали у лабораторију, право у руке микробиолога Ное Фирера.
„Ноина лабораторија је светло кроз које треба да видимо скривени живот у прашини“, каже Дан.
А свет који су открили састојао се од скоро 8000 врста бактерија, од којих су неке добро познате и уобичајене за људско тело, а неке потпуно непознате и необичне.
Или, како то сликовито каже Дан:
„Многе од ових врста се нису поклапале ни са чим што је знано науци. Било је нових врста, или чак нових родова. Био сам усхићен, поново назад у џунгли, мада у џунгли свакодневног живота.“
Лабораторија је убрзо укључила још око хиљаду људи широм САД и добила нова средства за финансирање истраживања живота у домовима. На узорцима из тих нових хиљаду домова Ноа Фирер је поново идентификовао бактерије – неке нове, неке старе, у односу на оне из Ралија. Међутим, у том другом кругу његов тим пронашао је чак десет пута више микроба: 80.000 различитих врста бактерија и археја. Неке од њих биле су телесне бактерије, а многе су – можда за нас, лаике, неочекивано – биле детритивори, који се хране органским материјама са нашег тела, а не патогене врсте.
„Где год да одемо, за собом остављамо облак живота“, каже Дан, и појашњава:
„Док идемо кроз кућу, наша кожа се љушти. Ми се сви распадамо брзином од око педесет милиона пахуљица дневно. Свака та пахуљица која лепрша кроз ваздух има на себи хиљаде бактерија које се њоме хране.“
То значи да, где год да одемо, остављамо делове свог тела, а са њима и бактерије, у највећем броју случајева потпуно бенигне.
„То су цревне бактерије које вам помажу да сварите храну и које стварају неопходне витамине. То су бактерије са коже којих има свуда по вашем телу и које вам помажу да се одбраните од патогена“, каже Дан.
Осим бактерија које потичу са нашег тела, Данов тим је у кућама пронашао и бактерије које су повезане са распадањем хране. Највише их је било у фрижидеру и на даскама за сечење хране.
Осим ових, очекиваних, Дан каже да су пронашли и микробе налик онима које је Брок тражио и који „обожавају“ екстреме. Као што смо већ напоменули, модеран дом веома лако може да има делове који су хладнији од било ког природног станишта или врелији од било ког гејзира:
„Ми смо у овим кућним екстремима пронашли врсте за које се мислило да живе само у дубоким морима, на глечерима или у удаљеним сланим пустињама“, каже Дан.
Док идемо кроз кућу, наша кожа се љушти. Ми се сви распадамо брзином од око педесет милиона пахуљица дневно. Свака та пахуљица која лепрша кроз ваздух има на себи хиљаде бактерија које се њоме хране.“
Ово су неки од њих: јесте ли знали да су дозатори за прашак у машинама за судове јединствен екосистем пун микроба који су у стању да преживе вреле, суве и мокре услове; у пећницама живе бактерије које могу да живе и преживе на екстремно високим температурама; одвод судопере садржи читав микс врста бактерија и ситних мушица чије се ларве хране управо тим бактеријама; батерије тушева су прекривене необичним микробима који су карактеристични за мочваре итд.
Последње, али не и најмање важно: Данов тим је открио и читаве врсте које су иначе карактеристичне за дивље шуме и пашњаке, који се налазе у земљи или лишћу, биљкама па чак и у цревима инсеката. Објашњење? Једноставно: што је живот ван куће разноврснији и више дивљи, то је богатији и живот који у кућу улази.
Можемо ли да се отарасимо нежељених укућана?
До сада сте се вероватно бар мало уплашили: није пријатно знати да по нашим домовима лебде десетине хиљада микроба, а да их ми уопште не видимо. Да ли би Маја са почетка овог текста и даље мислила да је сама самцијата у кући и да напокон може мало да одахне?
Заправо, сви можемо да одахнемо. Изазивачи озбиљних болести су малобројни – наиме, мање од 100 врста вируса, бактерија и протиста изазивају све инфективне болести на свету.
„Као појединци, ми држимо те врсте на одстојању тако што перемо руке, што онемогућава фекалним микробима да од измета доспеју до руку или уста“, објашњава Дан.
Остали начини заштите од опасних врста подразумевају обавезну вакцинацију, лечење антибиотицима када је то неопходно и адекватне системе снабдевања становништва чистом пијаћом водом. Али шта се деси када и ако се отарасимо васколиког биодиверзитета у нашим кућама, како то каже Дан? Онда постаје далеко лакше патогенима и разним штеточинама да се рашире и еволуирају, а нашим имуним системима теже да нормално функционишу, односно да нас бране.
„У највећем броју случајева је заправо здравије имати већи биолошки диверзитет у вашим кућама, поготово дивљу биолошку разноликост тла и шума, докле год се опасне врсте налазе под контролом“, објашњава Роб Дан.
Ако се ипак одлучите на својеврстан рат са нежељеним станарима својих домова, једно треба да знате: што је напад агресивнији, бржа је еволуција, а бубашвабе су набољи доказ за то. Годину 1948. многи су сматрали прекретницом када је борба против бубашваба у питању. Тада је пестицид по имену хлордан почео да се користи у кућама и прве три године је заиста чинио чуда – био је толико погубан по инсекте да се сматрао непобедивим. А онда су, једног дана 1951. године, бубашвабе у граду Корпус Кристи, у америчкој савезној држави Тексас, постале отпорне на хлордан. До 1966, неке бубашвабе су развиле отпорност и према другим пестицидима, попут малатиона и фентиона. И то је био само почетак: сваки пут када би се на тржишту појавио нови пестицид, било је потребно само неколико година, понекад и само неколико месеци, да неке популације ових инсеката развију отпорност.
То није једини куриозитет у вези са бубашвабама: јесте ли знали да су оне отпорне само и искључиво унутар наших кућа? Уколико се нађу у „дивљини“, оне ослабе, нестану, буду поједене, цркну од глади. Њихови млади су такође неуспешни и неснађени. Зато више уопште не постоје популације бубашваба које живе у дивљини. Иако их не волимо, морамо да признамо да су бубашвабе и те како сличне човеку: ми, заправо, волимо исте ствари, да нам је зими у кућама топло, а лети хладно. Добар пример за то је Кина, у којој све доскора није било много бубашваба. Међутим, откад су Кинези почели да греју камионе и друга транспортна возила на северу, где је хладно, услови у њима су постали изузетно пријемчиви за бубашвабе, те су се оне населиле и на северу. Када је Кина потом почела да хлади оваква возила на југу – где је топло – камиони су постали довољно расхлађени и пријатни за бубашвабе па су се онда населиле и на југу.
„Широм Кине, али и света, што више кућа и станова има централно грејање и хлађење, бубашваба је све распрострањенија и многобројнија“, каже Роб Дан у поглављу своје књиге коју је насловио
Проблем са бубашвабама смо ми.
Прича о бубашвабама логично намеће питање – како то да су се неке врсте, попут бубашвабе, адаптирале на биоциде? Дан одговара да су до тога довеле различите околности: када су врсте којих покушавамо да се отарасимо генетички разноврсне или имају начина да „позајме“ гене од других врста; када биоциди убију скоро све чланове врсте; када су организми хронично изложени биоцидима.
„Ови услови су поготово испуњени код бубашваба, али и код готово свих врста у нашим домовима којих најактивније покушавамо да се решимо. Као резултат тога, куће су једно од места у којима се еволуција најбрже одиграва, мада ретко на начине који нама одговарају“, закључује Дан.
Међутим, уколико мислите да не постоји место које је баш потпуно „очишћено“ од микроба, онда се грдно варате. Постоји, и зове се Међународна свемирска станица (МСС).
Микроби у свемиру
Прилично рано у својој историји НАСА је одлучила да се на сваки могући начин спречи преношење микроба у свемир. Иницијални страх је био да ће спејс-шатл соларним системом нехотице „посејати“ микробе са Земље, или да ће се десити обрнуто. Временом су се, међутим, научници из НАСА забринули да би астронаути у летелицама, а касније и на Међународној свемирској станици, могли дужи временски период да остану заробљени заједно са патогенима.
Сам свемир је, на сву срећу, функционисао у корист НАСА јер могућност да неки облик живота из свемира случајно колонизује спејс-шатл или Међународну свемирску станицу није постојала.
„Отвориш прозор на кући негде на Земљи и микроби уђу унутра. Подигнеш отвор на Међународној свемирској станици, и усиса те вакуум (као и било који живот око тебе)“, објашњава Дан.
Поред тога, НАСА је успела да направи објекат у коме се сваки комадић хране и материјала који се преносе на Међународну свемирску станицу добро очисте пре одласка у свемир.
Епидемиолог Дејвид Стракан још 1989, тврдио је да је „модерна хигијена лишила наше животе неопходног излагања.“
Због свега горе наведеног и не чуди чињеница да је живот на свемирској станици истражен до детаља и да се даље истражује. Занимљиво је да је једно такво скорашње истраживање спроведено на исти начин као и истраживање кућа у Ралију које је реализовао Данов тим. Микробиолог који је вршио ово истраживање, Џонатан Ајсен са Универзитета у Калифорнији, дао је свом волонтеру, команданту Међународне свемирске станице Коићију Вакати из Јапана, штапиће за уши и објаснио одакле да узме узорке. Прашина у свемиру не пада, тако да су уместо са вратних оквира, астронаути узимали узорке са ваздушних филтера. Након што је Ваката прикупио обрисе са свемирске станице, штапићи су послати назад на Земљу, у Џонатанову лабораторију на Универзитету у Калифорнији, где их је анализирала његова студенткиња Џена Ланг.
Њени резултати су слични резултатима претходних студија: еколошких бактерија и бактерија које се повезују са храном није било, као ни бактеријских врста из шума и са пашњака. Ипак, то не значи да је Међународна свемирска станица у потпуности очишћена од бактерија: било их је много, и то бактерија које потичу са тела астронаута. Врсте бактерија које је Ланг пронашла повезане су са ешерихијом коли и ентеробактеријама. Једна од занимљивијих је фекална бактерија која је недовољно истраживана и чак нема ни име (за сада се зове Unclassified Rikenellaceae/ S24/7). Ланг је пронашла и бактерије одговорне за смрад стопала, као и бактерију рода Corynebacterium, одговорну за специфичан мирис испод пазуха. Иначе, на Земљи, ове бактерије има много више у кућама у којима живе само мушкарци. У време проучавања свемирске станице, тамо је било само мушкараца те не чуди зашто је ове бактерије пронађено у изобиљу.
Укратко, како је појаснио Дан, „бактерије на Међународној свемирској станици су оне бактерије које бисмо очекивали у кућама на Земљи ако би се отклонили сви утицаји околине.
Међународна свемирска станица је оно што добијете када све орибате и позатварате прозоре, врата и све отворе.“
„Чувајте бактерије“
У једном од поглавља насловљеном Одсуство као болест, Дан детаљно износи теорију да одсуство микроба заиста може да изазове најразличитије болести.
Један од пионира ове теорије био је фински еколог Илка Хански, који је сматрао да неизлагање одређеним бактеријама – а не излагање – доводи до болести. Поред Ханског, водећи заговорник ове теорије је још један Финац, Тари Хахтела, који је у свом раду о хроничним упалама показао да су овакве болести бивале два пута учесталије на сваке две деценије од 1950. Тај раст траје и даље, а израженији је у богатијим земљама. Тако су, на пример, у САД алергије у последњих 20 година постале учесталије за 50 одсто, а астма за трећину. Како и сиромашне земље све више улажу у инфраструктуру и урбани развој, и тамо је приметан пораст инфламаторних болести, каже Хахтела.
Како је фински истраживач објаснио ове податке? „Хахтела је тврдио да болести нису изазвали патогени. Сматрао је да се људи разбољевају због тога што се нису излагали врстама које су им потребне“, каже Дан.
Оно што је, заправо, људима недостајало није била нека конкретна врста или конкретне врсте, већ биолошка разноврсност, која је деценијама у опадању, гласио је закључак Ханског и Хахтеле. Они су веровали да губитак биодиверзитета негативно утиче на човека у целини – и на имунитет, и на физиолошка, психолошка и емотивна стања – што се подудара и са такозваном хигијенском хипотезом, према којој су хроничне аутоимуне болести тесно повезане са претераном чистоћом.
Ову хипотезу први је предложио епидемиолог Дејвид Стракан још 1989, тврдећи да је „модерна хигијена лишила наше животе неопходног излагања“. Фински истраживачи сматрали су да је реч о излагању биодиверзитету, остатку живог света.
Хански и Хахтела су одлучили да тестирају своју теорију у области Северна Карелија, чији један део припада Русији, а други Финској. Према многим релевантним параметрима, попут стопе алкохолизма, саобраћајних незгода, становника који пуше и дужине људског века, Финци су живели боље. Међутим, за разлику од Руса, Финци су били склонији хроничним запаљенским болестима попут астме, поленске грознице, екцема и ринитиса. Поленске грознице и алергије на кикирики у руском делу Карелије није било.
Њихов експеримент, широј и стручној јавности познат под називом „Пројекат Северна Карелија“, показао је да су деца са руске стране, која су читавог живота била изложена биолошкој разноврсности, и самим тим најразличитијим врстама микроба које носе на својој кожи, била у далеко мањем ризику да добију било коју алергију у односу на своје вршњаке Финце.
Објашњење?
За разлику од Руса, који су живели мање-више на исти начин као и њихови преци пре једног века – окружени нетакнутим шумама у малим сеоским кућама без централног грејања и клима- уређаја, узгајајући воће и поврће у својим баштама и у свакодневном додиру са стоком – живот Финаца са друге стране био је готово стерилан. Живели су у развијеним градовима, где је биодиверзитет био мањи, у кућама које су биле строго одвојене од спољног света.
И шта би, на крају, био закључак овог подужег текста? Можда ових неколико реченица из Данове књиге:„Засадите разноврсније биљке испред својих кућа и обилазите их. Чувајте их. Гледајте их. Дремните на њима. Засадите башту и зароните своје прсте у земљу. Или постаните Амиш и купите краву коју ћете чувати у дворишту. Све ово може да помогне, а не може да нашкоди.“
Ивана Николић је дипломирала новинарство на Факултету политичких наука у Београду, где тренутно похађа и Регионални мастер програм студија мира. Као стипендиста Еразмус Мундус програма Европске комисије, део студија провела је на Универзитету Гронинген у Холандији. Новинарством се професионално бави од 2014. године.