Текст: Ана Самарџић
Фото: Марко Рисовић
Главни мотив који доминира на београдским фасадама је човек. Он је у оквиру различитих фигуралних група или појединачних фасадних скулптура, заступљен као декоративни и/или симболични елемент. Но, пре него што је дошло до његове појаве, фасаде у Београду су најпре украшавали геометријски и флорални мотиви, који су и до данас вероватно остали најбројнији, због своје декоративне природе. Сакралне и профане грађевине имале су своје одговарајуће орнаменте, док су здања у којима су биле смештене јавне институције неретко имале хералдичка обележја. Након геометризације и вегетације, у београдској архитектури уследио је низ уметничких стилова чије су се одлике смењивале на фасадама кроз читав 19. и у првој половини 20. века. У погледу декоративности и богатства композиције, најплоднији су били академизам, а потом сецесија и арт деко. Разноврсно цвеће, воће, као и животиње били су део сцена, које су са појавом академизма постајале све сложеније, док су људске фигуре или лица, реална или каткад изобличена, била део алегоријских персонификација. Веома заступљене су биле митолошке сцене, у којима су учествовале како стварне тако и имагинарне животиње. Поједина митска бића представљала су симболе за одређене грађевине, попут статуе Хермеса или Меркура, старогрчког божанства и гласника богова, који је био заштитник банака и штедионица и уједно један од најучесталијих митолошких мотива на београдским фасадама. Реални лавови или они налик на надреалне звери били су чувари врата и капија са јасном заштитном улогом и изазивањем страхопоштовања код посетилаца. Занимљиво је уочити и одређене групе мотива који се појављују на београдским грађевинама у виду фасадних скулптура или рељефа, а говоре о професијама њихових ктитора.
РАСЦВЕТАНЕ ФАСАДЕ
Прва асоцијација на флоралне мотиве када је реч о архитектури и примењеној уметности, многима је вероватно сецесија или арт нуво. Пре него што је овај наговештај модерности стигао у српску престоницу крајем 19. века, грађевине из претходног периода биле су богате мотивима акантусовог лишћа, гирланди, винове лозе, различитих врежа и преплета трака у које су биле уткане традиционалне стилизоване форме цвећа још од средњег века или љиљана који су проналазили посебно место у хералдици и сакралној архитектури. Ипак, сецесија је допринела томе да флорална декорација преовлада на фасадама, у почетку стидљиво и са само понеким мотивом као наговештајем новог стила, а потом и у свим његовим варијатетима као што је то био случај широм Европе. Сецесијско биље било је стилизовано и претежно је стремило вертикали са спирално увијеним крајевима, као и други елементи овог стила, познатог по кривим линијама. Различити типови трске, ириса, љиљана, локвања и сунцокрета били су најчешће заступљени.
Једна од првих фасада декорисаних елементима сецесије била је кућа архитекте Јована Смедеревца, подигнута 1901. године на углу данашње Нушићеве и Македонске улице. Иако је она по својој структури и концепцији и даље била академистичко здање, богата флорална пластика најавила је нову естетику. Између прозора на овој грађевини и данас се могу уочити рељефи у виду ваза налик на амфоре са букетима од два или више цветова, широм отворених или у пупољцима, док се изнад прозора налазе појединачни цветови или у паровима, испреплетани типичним сецесијским кривуљама. Само годину дана касније, 1902, према нацртима архитекте Милана Антоновића саграђена је зграда Друштва за улепшавање Врачара. Друштво је основано 1884. године са циљем да се побољшају услови за живот у овом делу града. Убрзо је оно изградило апотеку, пошту, банку, штедионицу, а у плану је била и изградња пијаце и сађење зеленила.
Зграда је и данас остала препознатљива по централном мотиву на главној фасади – мозаику са рељефом у виду дрвета са плодовима. Готово климтовски, златни тон мозаика, као и стилизовано сецесијско дрво подсећају на исте мотиве са зграде бечке сецесије подигнуте 1898. године у аустријској престоници, као и на дрво са насловне стране часописа Ver Sacrum (Свето пролеће), званичног листа сецесије, који је основала иста група бечких уметника, предвођена управо Климтом. Сецесијски мотив на Антоновићевој фасади симболизовао је засађене врачарске дрвореде. Уколико се посматрач добро загледа у атику од кованог гвожђа (иначе врло заступљеног и препознатљивог начина обраде овог материјала у сецесији) на врху Антоновићевог здања, поред исписане 1902. године, као године завршетка радова, приметиће да се у том преплету кривих линија налазе и орнаменти у облику псећих глава.
ЧУВАЈ СЕ ПСА!
Мотив пса се релативно често јавља на београдским фасадама. Занимљиве су две скулптуре ловачких паса чувара који на тракама од храстовог лишћа стоје са обе стране дворишне капије куће Леоне Панајот у Француској 31, сецесијског здања које је подигао архитекта Петар Бајаловић 1908. године. Исти мотив јавља се и на унутрашњем степеништу куће Уроша Предића у Светогорској улици, коју је исте године пројектовао архитекта Никола Несторовић, користивши такође сецесијску орнаментику. Фигура пса који прати богињу лова Дијану са тоболцем, постављена је на балустради куполе данашњег Министарства спољашњих послова Републике Србије. Овакав избор мотива не чуди, с обзиром на то да је грађевина подигнута у периоду од 1923. до 1928. године, првобитно за потребе Министарства шума и руда, те је богиња са ловачким псом, рад скулптора Петра Палавичинија, била логичан избор као персонификација шумарства. Ово здање су, иначе, започели архитекте Драгиша Брашован и Никола Несторовић, а изградњу је наставио Николај Краснов. Још једном је, у периоду између 1929. и 1933. године, Палавичини имао прилику да на здању Амбасаде Републике Француске у Београду, на рељефу фасаде са дворишне стране представи ловачког пса. Арт деко је неговао скулптуре издужених, витких и елегантних хртова. Пси су у оквиру рељефа представљени и на митолошкој сцени борбе дечака Херкула са змијом на згради из 1927. године у Улици Краља Милутина 33; на осмоугаоном рељефу са женом на згради из 1928. године у Светогорској 46; на два иста рељефа са мушкарцем и женом на згради из 1932. године у Улици Војводе Миленка 20, као и на рељефу са мушкарцем на згради из 1934. године у Новопазарској 33. Пси чувари представљени су и са обе стране улазне капије у вилу Стевке Милићевић у Ужичкој 54, коју су браћа архитекте, Петар и Бранко Крстић, саградили у периоду између 1929. и 1930. године.
КАМЕНА МЕНАЖЕРИЈА
Много пре него што су лавови на капијама постали симбол кича у архитектури деведесетих година 20. века, они су на појединим вилама били одраз укуса са значајном симболиком чувара који штите дом, неретко чак и дословно држећи штит са породичним грбом. Лав је антички и хералдички мотив, али и симбол снаге, Сунца или Христа у зависности од контекста и времена. На улазу у два здања подигнута 1928. године, скулптуре лавова са обе стране степеништа налазе се у дворишној згради у Улици адмирала Гепрата 11, као и на улазном степеништу Државног архива Србије у Карнегијевој улици, грађеног према пројекту Николаја Краснова. Мотив главе лава направљен од правог или вештачког камена, гипса или дрвета, налазио се често и на вратима, изнад прозора или пак на фонтанама, какав је случај са Теразијском чесмом, радом вајара Франца Лорана, која је подигнута 1860. године по налогу кнеза Милоша Обреновића. Лавље главе се могу пронаћи и на фасади куће браће Јована и Максима Николића у Његошевој улици 11, грађеној између 1912. и 1914. године, према пројекту Бранка Таназевића, као и на фасади зграде у Улици Светозара Марковића 12, подигнутој 1922. године, изнад којих се налази рељеф са женом и лавицом, док се један рељеф са мушкарцем и лавом, настао према нацртима Милутина Борисављевића, а у извођењу Бедриха Зеленог, налази на згради у Бранковој 16, подигнутој 1932. године. У нешто страшнијем, зверскијем и гротескнијем облику, лавље главе се могу наћи на згради у Нушићевој 4, а потом и у Његошевој 20, на кући пуковника Елезовића, коју је 1927. године подигао Александар Дероко у модерном српско-византијском стилу, а на којој се мотив лава са ланетом налази и у једној неосредњовековној естетици на рељефу изнад лукова еркера, раду скулптора Живојина Лукића. На Шкаркиној вили у Делиградској 13, рађеној према пројекту Драгише Брашована, 1927. године, на плитком рељефу изнад лукова централних прозора налазе се два пропета лава, као продукт радионице архитекте Матије Блеха, која такође подсећају на романтичарску визију средњег века, па чак и готичких палата.
НЕКЕ ПТИЦЕ НИКАД НЕ ПОЛЕТЕ…
…Посебно уколико су направљене од вештачког камена, што је чест случај на фасадној скулптури. Неодређене птице су релативно заступљен мотив, претежно на рељефима међуратних фасада. Од конкретних врста птица, најучесталији су голубови, посебно када је реч о рељефима са младим женама које их држе на длану, али и орлови због своје традиционалне симболичке и хералдичке улоге. Сове и соколови су ређе заступљени, углавном у оквиру појединих алегоријских сцена. На углу улица Краља Петра и Кнеза Симе Марковића налази се зграда подигнута крајем 19. века, која испод угаоног еркера има рељефну скулптуру орла раширених крила направљеног од вештачког камена у виду декоративне конзоле. На данашњој згради Народног музеја, коју су као палату Управе фондова 1903. године подигли архитекте Никола Несторовић и Андра Стевановић, мотив орла се налази на куполи изнад окулуса, као и на једанаест прозора првог спрата, постављених на доње ивице заједно са венцима. Две скулптуре орла, такође направљених од вештачког камена, налазе се и на крајевима угаоних фасада у висини мансарде на кући Ђорђа Вуча у Карађорђевој улици 61, познатој и као Вучина кућа на Сави, која је подигнута 1908. године према пројекту архитекте Димитрија Т. Лека. Мотив орла јавља се и на Студентском тргу 11, на кући над тимпаноном централног прозора првог спрата. У духу арт декоа, мотив жене са голубом, такође скулптурално дело Петра Палавичинија, појављује се на горепоменутој балустради куполе некадашњег Министарства шума и руда, док се овај мотив, али у кружном каменом рељефу, као рад Илије Коларевића, налази на згради из 1932. године у Улици Кнеза Милоша 78.
У Улици Краља Милутина, мотив голуба налази се на неколико зграда на бројевима 6 из 1940. године, 7 из 1928. године и 15 из 1936. године. На поменутој згради број 7, налази се и мотив сокола, док се соко појављује и на згради на Теразијама 38. Сова је као симбол мудрости и науке део композиције рељефа на зградама у Булевару ослобођења 2, подигнутој 1928. године, као и на згради у Кумановској 13, из 1930. године. Лабудови се у оквиру скулпторалне групе налазе на врху виле Владе Илића, коју је подигао Александар Ђорђевић 1928. године у Венизелосовој 31; у виду медаљона аутора Риста Стијовића у ходнику зграде данашњег Позоришта на Теразијама, док су се све до пре неколико година два сучељена лабуда као декорација улазних врата налазила на Робном магазину Виктора Азриела из 1907. године.
НА ДОМАЋЕМ ТЕРЕНУ
Овце, волови, свиње и коњи представљени су на фасадама на немалом броју зграда, али претежно у оквиру фигуралних група. Такве су две групе скулптура, једна мушкарца и жене са волом и друга мушкарца и жене са свињом, које се налазе изнад главног венца завршног спрата, аутора Марка Шорака, на згради подигнутој 1929. године на Булевару краља Александра 126. У Улици Маршала Бирјузова 21 налази се зграда са рељефима од којих је један са сценом „Концерт у пољу“ на којој се налазе пастир са фрулом, пастирица и овце. Исти рељефи непознатог аутора се понављају на неколико места у граду, што није било необично, с обзиром на то да су их често изводили ликоресци – грађевински мајстори, уз помоћ калупа. Коњи су се претежно појављивали у оквиру композиција коњаника, нарочито Св. Ђорђа, као што је то случај на поменутој кући браће Николић у Његошевој. Вредни пажње су и случаји у којима су мотиви на фасади указивали на професију поручиоца здања. Такав пример је глава свиње која се налази високо на згради коју је пројектовао Фрањо Урбан 1929, а која је изграђена 1937. године на углу Светогорске и Таковске.
Глава свиње представљала је омаж професији којом се власник и поручилац зграде, богати трговац Сима Николић, бавио. Постављена је у знак захвалности за његов уносан посао и велики извоз свиња. Николић је био један од оснивача Месарске банке, чији су се станови налазили у овој згради на углу Светогорске и Таковске, а централа ове банке налазила се на Зеленом венцу у згради која и данас постоји и на којој се могу видети главе бикова у виду конзола. Од домаћих животиња, на фасадама се појављује и мачка, која се јасно уочава само на једном месту, у оквиру групе плитких рељефа, заједно са женом која је држи на згради у Влајковићевој 16, подигнутој 1930. године. Рељефе је извео Живојин Лукић према нацртима Бранка Крстића.
ЧИТАВ МОРСКИ СВЕТ
За град који нема море, Београд има релативно бројне морске мотиве на фасадама. Најчешће су то рибе, али и изузетно стилизовани (па и готово непрепознатљиви) делфини. Дечак са мрежом и рибом у једном од кружних рељефа, налази се на згради подигнутој 1940. године у Скадарској 20. Не сасвим на спољној фасади, већ у ентеријеру, у Позоришту на Теразијама, некадашњој палати Пензионог фонда, саграђеној у периоду од 1938. до 1940. године према пројекту Григорија Самојлова, налази се мноштво морских мотива. Ипак, некадашња Јадранско-подунавска банка, здање немачког архитекте Аугуста Рајнфелса из 1924. године, а данас једна од најрепрезентативнијих арт деко палата, на углу Кнеза Милоша и Краља Милана, поседује једну од најкреативнијих тематских и симболичних фасадних декорација за коју су били заслужни Лојзе Долинар и Тома Росандић. Поред различитих водених божанстава, животињице које се овде појављују из морских дубина су рак, морски коњиц, медуза и риба.7
КОРПЕ СА ВОЋЕМ
Поред плодова мора, велику заступљеност имају и воћни плодови на фасадама, посебно на међуратним здањима изграђеним у ар деко стилу. Јабуке и грожђе су, можда и у складу са подручјем, најзаступљенији. Препуне корпе и рогови изобиља делови су алегоријских композиција које треба да представе богатство и благостање власника или поручиоца здања. Једна таква сцена са породицом и корпом воћа, аутора Риста Стијовића, налази се на згради у Брегалничкој 9, док се један веома егзотичан рељеф Аце Стојановића са мотивом жене са фригијском капом и тањиром воћа налази на згради у Захумској 29, мада се ови медаљони појављују на још неколико места.
Од готово слободних фигура у простору, реалног приказа и пуноће представе до стилизованих композиција на плитким рељефима, биљни и животињски свет, као и сви други мотиви на фасадној скулптури, говоре о прихватању стилских одлика, које са разноврсним, претежно западноевропским уметничким утицајима, пристижу у Београд крајем 19. века и прилагођавају се подручју, попримајући локални карактер, па све до прве половине 20. века, када декоративност дефинитивно уступа место прочишћеним и неретко у потпуности огољеним модернистичким фасадама. Од уметника који су оставили трага у фасадној скулптури издвајају се Ђорђе Јовановић, Фрања Валдман, Петар Палавичини, Живојин Лукић, Лозје Долинар, Ристо Стијовић, Сретен Стојановић, Тома Росандић, Аца Стојановић, Драгомир Арамбашић, Илија Коларевић, Бедрих Зелени, Владимир Загородњук и многи други. Они су углавном са успехом прелазили пут од врло детаљног и реалног начина представљања лика, али и обраде материјала, претежно вештачког камена, до прихватања стилизације мотива, а многи од њих су се адаптирали на савремене надолазеће уметничке правце, увек са жељом да Београду пруже модеран изглед.
Овај текст оригинално је објављен у 38. броју часописа Елементи.
Ауторка је мастер историје уметности и кустоскиња. Пише научне и научнопопуларне радове из области историје уметности и визуелне културе. Она је чланица-сарадница Одељења за ликовне уметности Матице српске, чланица УЛУПУДС-а, НК ICOM Србије, као и чланица редакције и ауторка онлајн часописа КУШ!