Историjа вируса дуга jе више од 40 година. Од симпатичних програмчића коjи избацуjу шашаве или упозораваjуће поруке дошли су у жижу нуклеарних сукоба
Текст: Марија Видић
Вест о открићу jедног компjутерског вируса узбуркала jе – много више него обично – читав сектор информационих технологиjа, безбедносне службе, владе и велике компаниjе, а заинтересовала грађане за тему о коjоj се, кад боље размислимо, врло мало зна. Вирус о ком jе реч, Флеjм, програм је коришћен као саjбер оружjе, а стручњаци компаниjе Касперски лаб током истраге су утврдили да је реч о до сада наjвећоj и наjсложениjоj алатки за напад.
Флеjм се jош од 2008. користи за шпиjунажу – из заражених рачунара крао jе податке и слао их на неки од своjих сервера. Међутим, Флеjмова инфраструктура, коjа jе према резултатима истраживања Касперски лаба била у функциjи годинама, искључена jе убрзо по обjављивању информациjа о постоjању Флеjма. Његови сервери премештани су на више локациjа, укључуjући Хонг Конг, Турску, Немачку, Пољску, Малезиjу, Летониjу, Велику Британиjу и Шваjцарску. Корисници рачунара заражених Флеjмом такође су регистровани на различитим континентима. Од њих су углавном крадени PDF и Office документи, као и AutoCad нацрти.
Историjа вируса дуга jе више од 40 година. Од симпатичних програмчића коjи избацуjу шашаве или упозораваjуће поруке нашли су се у жижи нуклеарних сукоба, попут вируса Стукснет, коjи jе, наводно, напао систем у построjењу Натанц у Ирану, у ком су ирански научници у оквиру државног нуклеарног програма обогаћивали ураниjум. По неким извештајима, направио је велику штету.
Вируси су компjутерски програми коjи, као и прави вируси, могу да се умножаваjу и да се шире с компjутера на компjутер. Неки од њих уништаваjу компjутерски систем, неки „само“ краду информациjе, а неки су прилично безопасни, али досадни и упорни.
Први компjутерски вирус Крипер (пузавац) jе био лабораториjски вирус – ниjе направљен са неком лошом намером, већ експеримента ради. Произвео га jе Боб Томас, запослени у компаниjи BBN, коjа jе развиjала ARPANET, претечу интернета. Крипер jе „пузао“ кроз компjутерску мрежу и упадао у рачунаре на њоj обjављуjући корисницима поруку: „Jа сам пузавац, ухвати ме ако можеш“, а онда би наставио даље своjим путем.
Међутим, у теориjи, вируси су много стариjи. Мађарско-амерички математичар Џон фон Ноjман први jе теоретичар компjутерских вируса коjе jе он тада, како нису у стварности ни постоjали, називао компликованим аутоматима. Током 1949. године, Ноjман jе пред америчком публиком одржао низ предавања о „Теориjи и организациjи компликованих аутомата“, у коjима jе описао како компjутерски програм може да се самоумножава. Ова предавања инспирисала су броjне друге истраживаче да се позабаве темом, али jе тек 1984. истраживачки рад „Компjутерски вирус – теориjа и експеримент“, вирус назвао данашњим именом коjе jе сковао Леонард Адлеман, професор Универзитета Jужне Калифорниjе.
До данас jе створено на десетине милиона вируса и других штетних компjутерских програма. Броjку jе тешко одредити jер су они по природи полимормфни – мутираjу баш као вируси коjи нападаjу жива бића.