Istorija virusa duga je više od 40 godina. Od simpatičnih programčića koji izbacuju šašave ili upozoravajuće poruke došli su u žižu nuklearnih sukoba
Tekst: Marija Vidić
Vest o otkriću jednog kompjuterskog virusa uzburkala je – mnogo više nego obično – čitav sektor informacionih tehnologija, bezbednosne službe, vlade i velike kompanije, a zainteresovala građane za temu o kojoj se, kad bolje razmislimo, vrlo malo zna. Virus o kom je reč, Flejm, program je korišćen kao sajber oružje, a stručnjaci kompanije Kasperski lab tokom istrage su utvrdili da je reč o do sada najvećoj i najsloženijoj alatki za napad.
Flejm se još od 2008. koristi za špijunažu – iz zaraženih računara krao je podatke i slao ih na neki od svojih servera. Međutim, Flejmova infrastruktura, koja je prema rezultatima istraživanja Kasperski laba bila u funkciji godinama, isključena je ubrzo po objavljivanju informacija o postojanju Flejma. Njegovi serveri premeštani su na više lokacija, uključujući Hong Kong, Tursku, Nemačku, Poljsku, Maleziju, Letoniju, Veliku Britaniju i Švajcarsku. Korisnici računara zaraženih Flejmom takođe su registrovani na različitim kontinentima. Od njih su uglavnom kradeni PDF i Office dokumenti, kao i AutoCad nacrti.
Istorija virusa duga je više od 40 godina. Od simpatičnih programčića koji izbacuju šašave ili upozoravajuće poruke našli su se u žiži nuklearnih sukoba, poput virusa Stuksnet, koji je, navodno, napao sistem u postrojenju Natanc u Iranu, u kom su iranski naučnici u okviru državnog nuklearnog programa obogaćivali uranijum. Po nekim izveštajima, napravio je veliku štetu.
Virusi su kompjuterski programi koji, kao i pravi virusi, mogu da se umnožavaju i da se šire s kompjutera na kompjuter. Neki od njih uništavaju kompjuterski sistem, neki „samo“ kradu informacije, a neki su prilično bezopasni, ali dosadni i uporni.
Prvi kompjuterski virus Kriper (puzavac) je bio laboratorijski virus – nije napravljen sa nekom lošom namerom, već eksperimenta radi. Proizveo ga je Bob Tomas, zaposleni u kompaniji BBN, koja je razvijala ARPANET, preteču interneta. Kriper je „puzao“ kroz kompjutersku mrežu i upadao u računare na njoj objavljujući korisnicima poruku: „Ja sam puzavac, uhvati me ako možeš“, a onda bi nastavio dalje svojim putem.
Međutim, u teoriji, virusi su mnogo stariji. Mađarsko-američki matematičar Džon fon Nojman prvi je teoretičar kompjuterskih virusa koje je on tada, kako nisu u stvarnosti ni postojali, nazivao komplikovanim automatima. Tokom 1949. godine, Nojman je pred američkom publikom održao niz predavanja o „Teoriji i organizaciji komplikovanih automata“, u kojima je opisao kako kompjuterski program može da se samoumnožava. Ova predavanja inspirisala su brojne druge istraživače da se pozabave temom, ali je tek 1984. istraživački rad „Kompjuterski virus – teorija i eksperiment“, virus nazvao današnjim imenom koje je skovao Leonard Adleman, profesor Univerziteta Južne Kalifornije.
Do danas je stvoreno na desetine miliona virusa i drugih štetnih kompjuterskih programa. Brojku je teško odrediti jer su oni po prirodi polimormfni – mutiraju baš kao virusi koji napadaju živa bića.