Разговарао: Ђорђе Петровић
Плућна конгестија, односно накупљање течности у плућима, спада међу најчешће и најопасније компликације које се јављају код пацијената са срчаном слабошћу. Ово стање често долази тихо и без јасних симптома, све док не постане критично, па је зато важно да се открије на време. Како би омогућио рану детекцију плућне конгестије, мултидисциплинарни тим из Института за нуклеарне науке „Винча“, компаније Intermedic Group и Универзитетског клиничког центра Србије развио је D-LIFE – иновативни мобилни мерач биоимпеданце, који омогућава једноставно и неинвазивно праћење нивоа течности у плућима, чак и у кућним условима.
Развој овог напредног дијагностичког решења омогућен је кроз Програм сарадње науке и привреде Фонда за иновациону делатност Републике Србије, а резултат је вишегодишњег рада у области биомедицинског инжењеринга. О томе како је настао и како функционише D-LIFE, који их све изазови чекају на путу до комерцијализације и зашто је важно научна решења „изнети на тржиште“, разговарали смо са др Јованом Петровић, научном саветницом на Институту за нуклеарне науке „Винча“ и руководитељком овог пројекта.
Како је настала идеја за развој D-LIFE уређаја?
Идеја за D-LIFE родила се на основу нашег претходног искуства са сличним пројектима. Наиме, сам уређај представља решење за правовремену дијагностику накупљања течности у плућима код пацијената са стањем акутне срчане инсуфицијенције, односно, народски речено, срчане слабости. Иако се ово стање може лечити, проблем је што се пацијенти јављају лекару тек кад симптоми постану озбиљни, а тад ситуација уме доста да се закомпликује, што се, нажалост, неретко завршава и фаталним исходом. Због тога је важно ово стање детектовати на време. Управо то ради D-LIFE, који мери биоимпедансу и на основу ње процењује количину течности у плућима, а може се користити од куће.
Моје колеге из Института и ја бавили смо се већ проблемом срчане слабости у оквиру другог пројекта који финансира Фонд за науку и који је још увек у току, а у оквиру ког покушавамо да направимо уређај који ће моћи на време да дијагностификује појаву срчане слабости, не само њену акутну фазу. Пошто смо и тај уређај клинички испитивали на пацијентима, имали смо увид у проблематику, док су наши сарадници кардиолози указали на проблем правовремене дијагностике накупљања течности у плућима. Врло је тешко установити како смо дошли на ову идеју, али она је дефинитивно производ тимског рада на претходним пројектима, попут овог који сам поменула, и жеље да помогнемо пацијентима.
Наша група из Института за нуклеарне науке „Винча“ има велико искуство у развоју мобилних ЕКГ уређаја, а двојица старијих колега, заједно са једним лекаром, оснивачи су medtech компаније која се налази на америчкој берзи. Тиме хоћу рећи да наша група заиста располаже са доста знања о креирању мобилних уређаја за решавање медицинских проблема. У таквом амбијенту родила се и идеја за D-LIFE.
Уређај је дизајниран тако да буде мобилан и да се може користити и у кућним условима. Да ли то значи да за његово коришћење није неопходно присуство стручног лица или нека претходна обука?
Тако је, уређај је врло једноставан за употребу. Подигнете мајицу, поставите га изнад пупка, обратите пажњу да ли ради лампица која сигнализира да је упаљен и мерите. Потребно је, додуше, да имате и паметни мобилни телефон, на ком ћете инсталирати D-LIFE апликацију, која се преко bluetooth-а повезује са уређајем и омогућава кориснику да прати резултате мерења. Кад будемо ближи фази комерцијализације, направићемо упутство за коришћење које ће моћи да се прочита у апликацији. Корисник не мора да прати своје стање све време, већ мерење спроводи, рецимо, сваког јутра или сваке вечери. Након обављеног мерења, телефон би слао сигнал на сервер у неком здравственом центру и тамо би лекар кардиолог читао пацијентове податке и дао своје мишљење, које би пацијент затим добио преко исте апликације.
Наравно, потребно је коришћење уређаја ускладити са законском регулативом различитих држава, јер се од земље до земље разликује шта се и на који начин може саопштити пацијенту. О томе такође треба водити рачуна у фази комерцијализације.
Можете ли да нам објасните по ком принципу функционише уређај? У чему се огледа његова иновативност?
Уређај функционише на бази биоимпедансе, што значи да се мери комплексна отпорност организма. Шта то значи? Течност која се нагомилава у организму махом је вода, али има и електролита. Ако има електролита, то значи да је проводна, па се комплексна отпорност организма мења. Уређај, који стоји на стомаку, емитује кроз електроде благе наизменичне струје и мери напон у одређеним тачкама. На тај начин, скенирамо плућа и меримо њихову биоимпедансу, па можемо да установимо да ли се она драстично променила у односу на нормално стање.
Морам да напоменем да ми нисмо смислили принцип биоимпедансе, он је одавно смишљен. У том смислу, наш допринос није изум, него иновација која се заснива на њему. Ми смо, да будем сасвим прецизна, одговорни за две иновације – распоред електрода на уређају и сам протокол мерења. Смислили смо начин на који се са великом вероватноћом може рећи да је узрок промене импедансе повећање течности у плућима, а не неки други фактор.
Што се заштите интелектуалне својине тиче, пријавили смо патент у нашем Заводу за патенте, а након тога планирамо да иновацију заштитимо и на међународном плану.
Можете ли да нам кажете како је дошло до сарадње између Института за нуклеарне науке „Винча“, компаније Intermedic Group и стручњака из Универзитетског клиничког центра Србије?
Наш тим из института већ је раније сарађивао са Универзитетским клиничким центром на, као што сам већ поменула, пројектима који су се бавили развојем мобилних ЕКГ уређаја и методама ране дијагностике срчане инсуфицијенције. Та сарадња била је плодна и врло дубока, будући да смо заједно спроводили клиничке студије, па смо решили да је наставимо на овом пројекту.
Што се тиче компаније Intermedic Group, она се бави продајом медицинске опреме, тако да добро познаје наше тржиште и зна како да пласира производ. Запослене у компанији познајемо одраније, јер су наше колеге од њих набављале опрему. Дакле, лично познанство и сарадња на претходним пројектима били су пресудни да се окупимо као тим.
У којој је тренутно фази ваш производ и који су следећи кораци у његовом развоју?
Сам производ тренутно је у фази прототипа. Ово је заправо други прототип, пошто смо за први утврдили да има неке недостатке. Током рада на клиничкој студији суочили смо се са непредвиђеним проблемом – преминуо је тадашњи директор Intermedic-а – тако да смо морали да се сналазимо и студију смо привели крају онако како смо могли. И поред овог тужног догађаја и његових последица, успели смо да добијемо прелиминарне резултате клиничке студије и функционалан уређај.
Планирамо да направимо прототип који ће бити мањих димензија, јер иако постојећи може с лакоћом да се држи у рукама, не може да стане у малу ташну или у џеп. Додуше, у поређењу са конкуренцијом стојимо више него добро јер су њихови биоимпедансни уређаји или гломазне ваге са ручицама или апарати налик ЕКГ-у, за чије коришћење је неопходан стручан техничар. Али дефинитивно би требало смањити сам апарат, а затим спровести другу фазу клиничке студије у којој ће пацијенти D-LIFE носити својим кућама.
Како бисмо те наредне кораке спровели у дело, пријавили смо се за неколико грантова и програма који подржавају пројекте који су доспели до прототипа и треба им даљи подстицај да га додатно развију. Један од њих је програм НАЛЕД-а који се зове StarTech.
Колико сте далеко од комерцијализације производа?
Према мојој оптимистичној процени, мислим да би производ могао да буде спреман за пласман на тржиште за три године. Пре тога, потребно је да се уређај смањи, да се спроведе још једна клиничка студија и да се онда поднесе пријава за сертификацију и заштиту интелектуалне својине – како код нас тако и у Европи. Врло је захтевно испоштовати све прописе и процедуре, прилагодити производ правним системима различитих држава, и све то захтева много времена.
Циљ нам је да пронађемо здравствени центар који би нам био медицински партнер и у чијем систему бисмо испробали уређај. Тренутно смо у преговорима. Али, као што рекох, читав овај процес трајаће годинама, што, кад се узме у обзир да је реч о медицинском уређају, није толико страшно. Међутим, велики је изазов поред свих других обавеза изнети овај пројекат и задржати тим на окупу.
Колико је подршка Фонда за иновациону делатност била значајна и на које је све начине ова институција помогла ваш пројекат?
Најзначајнија нам је била финансијска помоћ коју смо од њих добили у раној фази развоја нашег уређаја. Ми смо добили грант упркос томе што је наш пројекат високоризичан. Наиме, у оквиру Фондовог Програма сарадње науке и привреде финансијска средства се додељују углавном пројектима са нижим ризиком за реализацију. Међутим, комисија је сматрала да би наш пројекат, уколико буде успешан, имао велики ефекат на друштво и да се ризик са њим исплати. Овом приликом желим да се захвалим комисији и Фонду на томе што су имали храбрости да нас подрже и да нам омогуће да своју идеју спроведемо у дело.
Фонд нам је такође обезбедио видљивост пројекта преко својих канала. Снимили су видео о нашем производу и поставили га на Јутјуб, представили су нас на свом веб-сајту, као и на ЕУ догађајима. Позивали су нас на своје скупове на којима смо могли да видимо примере добре праксе – нека од предузећа која је Фонд подржао и која су успела да направе велики успех. Непроцењиво је имати прилике да учиш из искуства некога ко је код нас направио успешну компанију – јер стартап није лако покренути ни у Калифорнији, а камоли у Србији. Посебно је изазовно покренути стартап који се бави хардверским решењима и клиничким испитивањима, као наш, јер то захтева много времена, труда и новца. Због свега тога, заиста је било врло корисно бити део екосистема Фонда за иновациону делатност.
Као неко ко долази из света науке а има и значајно искуство у сарадњи са привредом, како видите значај комерцијализације научних открића?
Важно је најпре да се препознају решења која могу да се комерцијализују. Научницима је тешко да сами комерцијализују своја открића, за то им је потребна сарадња са привредом, али битно је да умеју да препознају решења која имају потенцијал за тако нешто. Све што остане у лабораторији није корисно друштву. На крају крајева, наш рад финансира друштво, тачније порески обвезници. С те стране, апсолутно се слажем са тезом да треба што више допринети друштву и кроз научни рад и кроз комерцијализацију научних открића.
Међутим, можда и најлепши део научног рада су такозвани високоризични пројекти, који су миљама, па и светлосним годинама далеко од комерцијализације. Они су такође нешто што вреди подржати. Сматрам да наука треба да се финансира у оба смера. Не треба само да улажемо у иновације – што је садашњи тренд у Европи, јер она покушава да на технолошком плану ухвати прикључак са САД и Кином – него и у фундаменталну науку. Тачније, у природне науке, које такође захтевају огромна улагања. Без базичне науке неће бити ни изума, па ни иновација. Дакле, важно је да се улаже у иновативна научна решења, али је исто тако важно да наставимо да финансирамо и оне науке које су омогућиле да до тих решења уопште и дође.
Шта бисте поручили младим истраживачима који би желели да покушају да комерцијализују своје научне идеје или решења?
Пре свега, поручила бих им да је то могуће. Не само у САД и Силицијумској долини, него и овде у Србији. Ако имате идеју, важно је да проверите да ли она заиста има потенцијал да се комерцијализује, можете и да се консултујете са стручњацима којима верујете.
Информишите се добро и о томе како да дођете до средстава, јер прилика има. Ако немате неки почетни капитал, немојте да се обесхрабрите, постоје фондови, како државни тако и приватни, који могу да вас подрже. Важно је да пробате, да покуцате на више врата, нека ће се можда отворити.
Сама идеја није довољна, одмах да се разумемо. Морате да будете у стању да окупите тим који је способан да спроведе цео процес од идеје до комерцијализације. Треба вам експертиза из техничких наука, али и експертиза из области економије, финансија и менаџмента. Није довољно да имате само функционалан прототип, морате да нађете неког ко зна да направи компанију и пласира производ на тржиште. Пошто је, због обима знања, данас тешко бити експерт у више области, важно је размишљати у правцу рада у мултидисциплинарним тимовима.
Интервју је оригинално објављен у 41. издању часописа Елементи.