Razgovarao: Đorđe Petrović
Plućna kongestija, odnosno nakupljanje tečnosti u plućima, spada među najčešće i najopasnije komplikacije koje se javljaju kod pacijenata sa srčanom slabošću. Ovo stanje često dolazi tiho i bez jasnih simptoma, sve dok ne postane kritično, pa je zato važno da se otkrije na vreme. Kako bi omogućio ranu detekciju plućne kongestije, multidisciplinarni tim iz Instituta za nuklearne nauke „Vinča“, kompanije Intermedic Group i Univerzitetskog kliničkog centra Srbije razvio je D-LIFE – inovativni mobilni merač bioimpedance, koji omogućava jednostavno i neinvazivno praćenje nivoa tečnosti u plućima, čak i u kućnim uslovima.
Razvoj ovog naprednog dijagnostičkog rešenja omogućen je kroz Program saradnje nauke i privrede Fonda za inovacionu delatnost Republike Srbije, a rezultat je višegodišnjeg rada u oblasti biomedicinskog inženjeringa. O tome kako je nastao i kako funkcioniše D-LIFE, koji ih sve izazovi čekaju na putu do komercijalizacije i zašto je važno naučna rešenja „izneti na tržište“, razgovarali smo sa dr Jovanom Petrović, naučnom savetnicom na Institutu za nuklearne nauke „Vinča“ i rukovoditeljkom ovog projekta.
Kako je nastala ideja za razvoj D-LIFE uređaja?
Ideja za D-LIFE rodila se na osnovu našeg prethodnog iskustva sa sličnim projektima. Naime, sam uređaj predstavlja rešenje za pravovremenu dijagnostiku nakupljanja tečnosti u plućima kod pacijenata sa stanjem akutne srčane insuficijencije, odnosno, narodski rečeno, srčane slabosti. Iako se ovo stanje može lečiti, problem je što se pacijenti javljaju lekaru tek kad simptomi postanu ozbiljni, a tad situacija ume dosta da se zakomplikuje, što se, nažalost, neretko završava i fatalnim ishodom. Zbog toga je važno ovo stanje detektovati na vreme. Upravo to radi D-LIFE, koji meri bioimpedansu i na osnovu nje procenjuje količinu tečnosti u plućima, a može se koristiti od kuće.
Moje kolege iz Instituta i ja bavili smo se već problemom srčane slabosti u okviru drugog projekta koji finansira Fond za nauku i koji je još uvek u toku, a u okviru kog pokušavamo da napravimo uređaj koji će moći na vreme da dijagnostifikuje pojavu srčane slabosti, ne samo njenu akutnu fazu. Pošto smo i taj uređaj klinički ispitivali na pacijentima, imali smo uvid u problematiku, dok su naši saradnici kardiolozi ukazali na problem pravovremene dijagnostike nakupljanja tečnosti u plućima. Vrlo je teško ustanoviti kako smo došli na ovu ideju, ali ona je definitivno proizvod timskog rada na prethodnim projektima, poput ovog koji sam pomenula, i želje da pomognemo pacijentima.
Naša grupa iz Instituta za nuklearne nauke „Vinča“ ima veliko iskustvo u razvoju mobilnih EKG uređaja, a dvojica starijih kolega, zajedno sa jednim lekarom, osnivači su medtech kompanije koja se nalazi na američkoj berzi. Time hoću reći da naša grupa zaista raspolaže sa dosta znanja o kreiranju mobilnih uređaja za rešavanje medicinskih problema. U takvom ambijentu rodila se i ideja za D-LIFE.
Uređaj je dizajniran tako da bude mobilan i da se može koristiti i u kućnim uslovima. Da li to znači da za njegovo korišćenje nije neophodno prisustvo stručnog lica ili neka prethodna obuka?
Tako je, uređaj je vrlo jednostavan za upotrebu. Podignete majicu, postavite ga iznad pupka, obratite pažnju da li radi lampica koja signalizira da je upaljen i merite. Potrebno je, doduše, da imate i pametni mobilni telefon, na kom ćete instalirati D-LIFE aplikaciju, koja se preko bluetooth-a povezuje sa uređajem i omogućava korisniku da prati rezultate merenja. Kad budemo bliži fazi komercijalizacije, napravićemo uputstvo za korišćenje koje će moći da se pročita u aplikaciji. Korisnik ne mora da prati svoje stanje sve vreme, već merenje sprovodi, recimo, svakog jutra ili svake večeri. Nakon obavljenog merenja, telefon bi slao signal na server u nekom zdravstvenom centru i tamo bi lekar kardiolog čitao pacijentove podatke i dao svoje mišljenje, koje bi pacijent zatim dobio preko iste aplikacije.
Naravno, potrebno je korišćenje uređaja uskladiti sa zakonskom regulativom različitih država, jer se od zemlje do zemlje razlikuje šta se i na koji način može saopštiti pacijentu. O tome takođe treba voditi računa u fazi komercijalizacije.
Možete li da nam objasnite po kom principu funkcioniše uređaj? U čemu se ogleda njegova inovativnost?
Uređaj funkcioniše na bazi bioimpedanse, što znači da se meri kompleksna otpornost organizma. Šta to znači? Tečnost koja se nagomilava u organizmu mahom je voda, ali ima i elektrolita. Ako ima elektrolita, to znači da je provodna, pa se kompleksna otpornost organizma menja. Uređaj, koji stoji na stomaku, emituje kroz elektrode blage naizmenične struje i meri napon u određenim tačkama. Na taj način, skeniramo pluća i merimo njihovu bioimpedansu, pa možemo da ustanovimo da li se ona drastično promenila u odnosu na normalno stanje.
Moram da napomenem da mi nismo smislili princip bioimpedanse, on je odavno smišljen. U tom smislu, naš doprinos nije izum, nego inovacija koja se zasniva na njemu. Mi smo, da budem sasvim precizna, odgovorni za dve inovacije – raspored elektroda na uređaju i sam protokol merenja. Smislili smo način na koji se sa velikom verovatnoćom može reći da je uzrok promene impedanse povećanje tečnosti u plućima, a ne neki drugi faktor.
Što se zaštite intelektualne svojine tiče, prijavili smo patent u našem Zavodu za patente, a nakon toga planiramo da inovaciju zaštitimo i na međunarodnom planu.
Možete li da nam kažete kako je došlo do saradnje između Instituta za nuklearne nauke „Vinča“, kompanije Intermedic Group i stručnjaka iz Univerzitetskog kliničkog centra Srbije?
Naš tim iz instituta već je ranije sarađivao sa Univerzitetskim kliničkim centrom na, kao što sam već pomenula, projektima koji su se bavili razvojem mobilnih EKG uređaja i metodama rane dijagnostike srčane insuficijencije. Ta saradnja bila je plodna i vrlo duboka, budući da smo zajedno sprovodili kliničke studije, pa smo rešili da je nastavimo na ovom projektu.
Što se tiče kompanije Intermedic Group, ona se bavi prodajom medicinske opreme, tako da dobro poznaje naše tržište i zna kako da plasira proizvod. Zaposlene u kompaniji poznajemo odranije, jer su naše kolege od njih nabavljale opremu. Dakle, lično poznanstvo i saradnja na prethodnim projektima bili su presudni da se okupimo kao tim.
U kojoj je trenutno fazi vaš proizvod i koji su sledeći koraci u njegovom razvoju?
Sam proizvod trenutno je u fazi prototipa. Ovo je zapravo drugi prototip, pošto smo za prvi utvrdili da ima neke nedostatke. Tokom rada na kliničkoj studiji suočili smo se sa nepredviđenim problemom – preminuo je tadašnji direktor Intermedic-a – tako da smo morali da se snalazimo i studiju smo priveli kraju onako kako smo mogli. I pored ovog tužnog događaja i njegovih posledica, uspeli smo da dobijemo preliminarne rezultate kliničke studije i funkcionalan uređaj.
Planiramo da napravimo prototip koji će biti manjih dimenzija, jer iako postojeći može s lakoćom da se drži u rukama, ne može da stane u malu tašnu ili u džep. Doduše, u poređenju sa konkurencijom stojimo više nego dobro jer su njihovi bioimpedansni uređaji ili glomazne vage sa ručicama ili aparati nalik EKG-u, za čije korišćenje je neophodan stručan tehničar. Ali definitivno bi trebalo smanjiti sam aparat, a zatim sprovesti drugu fazu kliničke studije u kojoj će pacijenti D-LIFE nositi svojim kućama.
Kako bismo te naredne korake sproveli u delo, prijavili smo se za nekoliko grantova i programa koji podržavaju projekte koji su dospeli do prototipa i treba im dalji podsticaj da ga dodatno razviju. Jedan od njih je program NALED-a koji se zove StarTech.
Koliko ste daleko od komercijalizacije proizvoda?
Prema mojoj optimističnoj proceni, mislim da bi proizvod mogao da bude spreman za plasman na tržište za tri godine. Pre toga, potrebno je da se uređaj smanji, da se sprovede još jedna klinička studija i da se onda podnese prijava za sertifikaciju i zaštitu intelektualne svojine – kako kod nas tako i u Evropi. Vrlo je zahtevno ispoštovati sve propise i procedure, prilagoditi proizvod pravnim sistemima različitih država, i sve to zahteva mnogo vremena.
Cilj nam je da pronađemo zdravstveni centar koji bi nam bio medicinski partner i u čijem sistemu bismo isprobali uređaj. Trenutno smo u pregovorima. Ali, kao što rekoh, čitav ovaj proces trajaće godinama, što, kad se uzme u obzir da je reč o medicinskom uređaju, nije toliko strašno. Međutim, veliki je izazov pored svih drugih obaveza izneti ovaj projekat i zadržati tim na okupu.
Koliko je podrška Fonda za inovacionu delatnost bila značajna i na koje je sve načine ova institucija pomogla vaš projekat?
Najznačajnija nam je bila finansijska pomoć koju smo od njih dobili u ranoj fazi razvoja našeg uređaja. Mi smo dobili grant uprkos tome što je naš projekat visokorizičan. Naime, u okviru Fondovog Programa saradnje nauke i privrede finansijska sredstva se dodeljuju uglavnom projektima sa nižim rizikom za realizaciju. Međutim, komisija je smatrala da bi naš projekat, ukoliko bude uspešan, imao veliki efekat na društvo i da se rizik sa njim isplati. Ovom prilikom želim da se zahvalim komisiji i Fondu na tome što su imali hrabrosti da nas podrže i da nam omoguće da svoju ideju sprovedemo u delo.
Fond nam je takođe obezbedio vidljivost projekta preko svojih kanala. Snimili su video o našem proizvodu i postavili ga na Jutjub, predstavili su nas na svom veb-sajtu, kao i na EU događajima. Pozivali su nas na svoje skupove na kojima smo mogli da vidimo primere dobre prakse – neka od preduzeća koja je Fond podržao i koja su uspela da naprave veliki uspeh. Neprocenjivo je imati prilike da učiš iz iskustva nekoga ko je kod nas napravio uspešnu kompaniju – jer startap nije lako pokrenuti ni u Kaliforniji, a kamoli u Srbiji. Posebno je izazovno pokrenuti startap koji se bavi hardverskim rešenjima i kliničkim ispitivanjima, kao naš, jer to zahteva mnogo vremena, truda i novca. Zbog svega toga, zaista je bilo vrlo korisno biti deo ekosistema Fonda za inovacionu delatnost.
Kao neko ko dolazi iz sveta nauke a ima i značajno iskustvo u saradnji sa privredom, kako vidite značaj komercijalizacije naučnih otkrića?
Važno je najpre da se prepoznaju rešenja koja mogu da se komercijalizuju. Naučnicima je teško da sami komercijalizuju svoja otkrića, za to im je potrebna saradnja sa privredom, ali bitno je da umeju da prepoznaju rešenja koja imaju potencijal za tako nešto. Sve što ostane u laboratoriji nije korisno društvu. Na kraju krajeva, naš rad finansira društvo, tačnije poreski obveznici. S te strane, apsolutno se slažem sa tezom da treba što više doprineti društvu i kroz naučni rad i kroz komercijalizaciju naučnih otkrića.
Međutim, možda i najlepši deo naučnog rada su takozvani visokorizični projekti, koji su miljama, pa i svetlosnim godinama daleko od komercijalizacije. Oni su takođe nešto što vredi podržati. Smatram da nauka treba da se finansira u oba smera. Ne treba samo da ulažemo u inovacije – što je sadašnji trend u Evropi, jer ona pokušava da na tehnološkom planu uhvati priključak sa SAD i Kinom – nego i u fundamentalnu nauku. Tačnije, u prirodne nauke, koje takođe zahtevaju ogromna ulaganja. Bez bazične nauke neće biti ni izuma, pa ni inovacija. Dakle, važno je da se ulaže u inovativna naučna rešenja, ali je isto tako važno da nastavimo da finansiramo i one nauke koje su omogućile da do tih rešenja uopšte i dođe.
Šta biste poručili mladim istraživačima koji bi želeli da pokušaju da komercijalizuju svoje naučne ideje ili rešenja?
Pre svega, poručila bih im da je to moguće. Ne samo u SAD i Silicijumskoj dolini, nego i ovde u Srbiji. Ako imate ideju, važno je da proverite da li ona zaista ima potencijal da se komercijalizuje, možete i da se konsultujete sa stručnjacima kojima verujete.
Informišite se dobro i o tome kako da dođete do sredstava, jer prilika ima. Ako nemate neki početni kapital, nemojte da se obeshrabrite, postoje fondovi, kako državni tako i privatni, koji mogu da vas podrže. Važno je da probate, da pokucate na više vrata, neka će se možda otvoriti.
Sama ideja nije dovoljna, odmah da se razumemo. Morate da budete u stanju da okupite tim koji je sposoban da sprovede ceo proces od ideje do komercijalizacije. Treba vam ekspertiza iz tehničkih nauka, ali i ekspertiza iz oblasti ekonomije, finansija i menadžmenta. Nije dovoljno da imate samo funkcionalan prototip, morate da nađete nekog ko zna da napravi kompaniju i plasira proizvod na tržište. Pošto je, zbog obima znanja, danas teško biti ekspert u više oblasti, važno je razmišljati u pravcu rada u multidisciplinarnim timovima.
Intervju je originalno objavljen u 41. izdanju časopisa Elementi.