Током наредне деценије, на сваке три до четири ноћи, телескоп са примарним огледалом пречника 8,4 метра, са камером од 3200 мегапиксела, позициониран у Чилеу, у Опсерваторији „Вера Рубин“, снимаће читаво небо. Хиљаде и хиљаде слика и терабајти прикупљених података могли би да открију неке од највећих мистерија универзума. Реч је о пројекту Legacy Survey in Space аnd Тimе (LSST), који предводи професор доктор Жељко Ивезић, професор астрономије на Универзитету у Вашингтону и директор конструкције „Рубин“ опсерваторије. У овом пројекту учествује око 2000 истраживача и истраживачица широм света – укључујући научнике и научнице са Математичког факултета у Београду и Астрономске опсерваторије Београд. У интервјуу за Центар за промоцију науке, професор др Ивезић говори о почецима и значају пројекта LSST, путовању од Загреба до Чилеа, значају научне комуникације и свом богатом искуству у раду са америчким – али и балканским студентима.
Пројекат LSST званично почиње следеће, 2025. године. Како сте и када заправо дошли на идеју да се бавите овим конкретним питањима, и колико је било тешко да добијете финансирање Националне фондације за науку (НСФ)?
Идеја се родила око 2000. године, фокус је био на мерењу гравитацијских сочива, и била је то космолошка идеја. Колега Тони Тајсон, први директор, почео је да гура ту идеју, али првих неколико година је звучала преамбициозно тако да нас није много људи подржавало. Онда је дошао пројекат на коме сам радио као постдок на Принстону – Sloan Digital Sky Survey. Пројекат је био сличан овом, али на мањој скали. Био је то први пут да се ради такав пројекат који има дигиталну камеру, који има огромну количину података. У то вријеме, прије 20 година, био је то аутоматизирани софтвер који све податке процесира и резултате тог истраживања чини доступним свим астрономима који желе да раде. Ту се онда показало да се и овај наш, LSST пројект, технолошки може направити и да ће бити веома успешан за науку. Проблем је била цена, за све пројекте који су реда величине милијарда долара и више, потребно је проћи кроз комплицирани процес где се цела астрономска заједница треба сложити да је то главни пројект у који треба уложити тако велике новце. То је трајало 5-6 година, и у то време смо онда проширили идеју – не само да ћемо радити гравитацијске леће него смо схватили да са тим истим подацима можемо тражити и астероиде, и да ћемо имати милијарде галаксија у тим сликама које ћемо снимити, пошто смо ми, унутар наше галаксије, онда ће бити милијарде звијезда. На ранг-листи смо заузели прво место, што је био сигнал да ћемо добити федералне новце и у то вријеме смо успели наговорити Била Гејтса и још једног милијардера из Мајкрософта, Чарлса Симонија, да нам дају донације од 30 милиона долара да можемо започети израду огледала. Кад смо добили донацију, кренули смо са конструкцијом.
Делује да нисте само научник – бавите се комуникацијама, маркетингом, финансијама. Чини се да данас морате бити у том смислу свестрани како бисте успели да остварите идеје.
Апсолутно, комуникација је најбитнија од свега тога. Астрофизичари морају да науче да јасно и разумљиво објасне који су циљеви њиховог пројекта и зашто је то занимљиво, и то не само својим колегама, него и онима који раде у државним агенцијама. Популаризација науке је битан део пројекта, морамо то спустити на ниво средњошколаца, тако да је комуникација веома битна. Важне су и финансије, али ту се већ могу запослити људи који онда раде на овим детаљима.
Ви ћете током десет година, на сваке 3-4 ноћи снимати цело небо. Шта су ваша очекивања и шта су главни циљеви пројекта LSST?
Космологија је главни циљ, данас у модерној физици постоји мистерија зашто се свемир убрзано шири, и једно могуће објашњење је да постоји неки мистериозни флуид у свемиру који се зове тамна енергија. Ако претпоставимо да тај флуид постоји, онда можемо објаснити сва проматрања. Али, не знамо ништа о физици тог флуида, није јасно што би то могло бити, нема теоретског објашњења, а опет излази да би три четвртине масе и енергије свемира било у тој тзв. тамној енергији. И то је једна могућност. Друга могућност је да је то погрешан закључак, а погрешан је зато јер вјерујемо да је Ајнштајнова теорија релативности, која описује гравитацију на тим великим скалама, тачна. Можда је она погрешна, и то нас доводи до кривог закључка да постоји тамна енергија. Можда не постоји, можда треба кориговати Ајнштајнову теорију гравитације. Са подацима данас, немогуће је разликовати те две могућности, подаци нису довољно добри. За десет година, кад завршимо LSST, вјерујемо да ћемо са тим подацима дати одговор да ли је једна од те две могућности погрешна.
Друга велика ствар је тражење опасних астероида – можда ћемо наћи неки астероид који би једног дана могао ударити у Земљу, и што се раније нађе такав астероид, лакше је онда да смислите како да се одбраните од њега.
Трећа ствар је нешто што нам никад на памети није било и то знамо из искуства са ранијих великих пројеката где постоји одређена врста науке која се користи као оправдање за финансирање таквог пројекта, али ако је довољно нов пројекат или ако има много нових података или посебно квалитетних података, онда се обично на крају открије нешто што никоме није ни пало на памет да ће бити у пројекту. И то је у начелу и најузбудљивији део свега.
Ко све учествује на пројекту, осим колега са Математичког факултета и Астрономске опсерваторије Београд? На који начин сте бирали партнере?
Сама конструкција пројекта је финансирана од федералних власти у САД и има неколико тимова који су допринели одређеним деловима пројекта, један је из Француске, један мањи тим из Немачке. Имали смо подизвођаче који су направили телескоп у Шпанији, куполу за опсерваторију су направили Италијани, али је финансирање долазило из САД. То је што се тиче изградње опсерваторије. Што се тиче тога ко ће се бавити научним делом, сада већ имамо око 2000 људи организираних у такозване научне колаборације, и ти људи су добили приступ подацима тако што су допринели на неки начин методологији, идејама, софтверу, који ће се користити да се једног дана ту бавимо науком. И ту су на почетку веома активни били астрономи из Београда, углавном Астрономска опсерваторија Београд и астрономи са Математичког факултета. У ствари, на почетку, када смо пролазили кроз онај процес одобравања финансија за пројекат, онда су нас питали да ли имамо међународну подршку јер је она важна за тако велики пројекат. У то вријеме смо имали само Француску и Србију, што смо им и рекли и они су одговорили – одлично, одлично (смех). То се онда развијало и ти људи су сада једни од најактивнијих у тим научним колаборацијама, тако да верујем да ће бити много занимљивих открића која ће доћи из Београда.
Дипломирали сте у Загребу, потом сте отишли у Сједињене Америчке Државе, где сте докторирали 1995. Провели сте време на Универзитету у Кентакију, потом и на Принстону. Како су изгледале ваше прве године у Америци?
Било је занимљиво, углавном је све било позитивно. Рецимо, кад сам дошао први или други дан на факултет, било ми је занимљиво како су чистачице ишле по згради носећи воки-токије и проверавале која је шта очистила. У то доба је воки-токи још био релативно скуп уређај, па ми је било чудно да је то уопште економски исплативо. Онда смо рачунали и схватили да се више новца уштеди ако оне имају воки-токи па могу једна са другом разговарати, него да има још неколико чистачица.
Другачији приступ настави ми је такође био занимљив. Када сам студирао у Загребу, професор је врло ретко мотивисао студенте да постављају питања. Ако би неко нешто и питао, често би се десило да професори кажу – па, како то не знаш. Док је тамо [у САД] било потпуно супротно: они [амерички професори] су баш мотивисали студенте да постављају питања како би видели колико смо ми, у ствари, схватили од тих предавања, па су питања била барем 30 посто од наставе, разговор је ишао у два смера. Није то био само професор са кредом на табли који исприча своје. Други занимљиви детаљ било је оцјењивање професора: када смо дошли до краја семестра, сви смо добили формуларе где смо одговарали на питања по чему је професор добар, а по чему лош, и то је онда њима давано како би унапредили [предавања], али им се такође гледало и приликом промоције у идуће звање. То је сада стигло и у наше крајеве, али у то вријеме – пре више од 30 година – било ми је велико изненађење. И онда, наравно, материјални услови су били другачији. Кад сам радио ту негде у лабораторију [у Хрватској], нисам могао да дођем и кажем – дај ми литру ове хемикалије. С друге стране, у САД, ко год је хтео нешто да ради по лабораторију, све је било омогућено. Минимална папирологија, а за јефтиније ствари било је потребно отићи до складишта и записати шта си узео. Тако да је и то било јако занимљиво.
Од 2006. радите и као професор. Како изгледа професура у САД? Да ли можда имате и неку сарадњу са универзитетима са Балкана, да можете да упоредите како студирање данас функционише овде, а како тамо?
Данас је све сличније и сличније. Како су се методе комуникације побољшале, данас могу сви лако скочити на Зум или Гугл мит, могу разговарати без обзира на то где су. Лакше је доћи до чланака. Рецимо, могу се базе података претражити од било куда. У то вријеме си требао да идеш у неку добру библиотеку да нађеш старе журнале или стари чланак, баш си морао бити на неком великом свеучилишту ако хоћеш неки опскурни чланак да нађеш, или књигу. То уопште више није проблем, данас се све више-мање може урадити даљински. Оно што је остало, где се људи морају баш физички наћи, јесте кад се дискутује о неким новим идејама и када се мора успоставити контакт, да се направи једна кохезивна група. Зато је битно отићи на конференције, чути нове идеје. Што се тиче техничких ствари, данас се све може радити од било куда и, у ствари, имам јако добру сарадњу и са свеучилиштима у Београду и Загребу, такође са Словенијом, са Мађарима и Италијанима, где заједно радимо на пројектима и заједно публикујемо чланке.
Каква је разлика између студената овде и у САД?
Статистички говорећи, мој је утисак да студенти на Балкану довољно не цијене чињеницу да је њима ефективно студирање бесплатно. Није бесплатно, родитељи плаћају за то кроз порезе, неко мора платити, али студент мање-више иде бесплатно на факс и они не схватају да је то нешто велико. У Америци се веома много плаћа студирање, рецимо пуна цијена једне године на Принстону је око 70.000 евра. Значи, да би дете отишло и завршило нешто, треба скоро 300.000 евра. Тако да су та дјеца која дођу да студирају свесна колико то кошта, тако да они много више захтјевају. Ти не можеш доћи неприпремљен на предавање. Недајбоже да се не појавиш на предавању, а да о томе не обавестиш студента, то је велики проблем. Овде чујем да се често дешава да се професори једноставно не појаве на предавањима. Што се тиче квалитета студената, ови који се труде, који су најбољи, иста је расподела, исти постотак: увек има 10 посто студената који су генијалци и који су фантастични. У просеку студенти желе да заврше факултет, али нађе се ту и тамо која трула јабука. Што се тиче популације, не видим некакве разлике између једне земље и друге, сви се родимо једнаки.
Поменули сте да сте радили на пројекту Sloan Digital Sky Survey. Један од астероида који су тада откривени је назван по вама – можете ли да нам испричате нешто више о том пројекту и вашем целокупном искуству?
То јесте занимљива прича. Ти астероиди уопште нису били спомињани у документима који су коришћени да се оправда финансирање тог пројекта. Они су хтјели да проматрају галаксије и квазаре и то је био главни циљ. Камера је била таква да је могла да детектује астероиде. У пет боја се сликало небо у исто време, али је била мала разлика. Како звјезда или објект путују кроз камеру, онда се детектује пет пута, али са размаком од неколико минута. И онда се у то мало времена још увек може видети да се астероид померио на небу. То нам је сметало за посматрање квазара, јер квазари изгледају као звијезде, они су тачкице, нису као, рецимо, спиралне галаксије. Изгледају исто као звијезде и једини начин на који се може препознати квазар јесте да се гледају боје – они имају другачије боје него звијезде у нашој галаксији. А ови астероиди, ако се не препозна да су се померили, онда они добију чудне боје. Имају сличне боје као звијезде, као Сунце. Али због грешке у мјерењу, због помјерања астероида, они добију чудне боје и онда смо на почетку мислили да су квазари. Онда смо требали добити спектре квазара, након неколико дана са другим инструментом идемо да добијемо детаљније податке за те квазаре. То је био један од циљева пројекта. Онда се испоставило да на том мјесту на небу нема ничега, па смо трошили вријеме на посматрање ничега, а онда смо поново гледали те слике и закључили да то уопште нису квазари, већ астероиди који се померају. Онда смо развили додатни део софтвера који је знао како да препозна кретање и како измерити те астероиде како треба. Испоставило се да у том пројекту имамо десет пута више астероида него што је било откривено у свим другим опсерваторијама до тада. И да би се именовао астероид, треба показати да је то нови астероид, и одредити му орбиту. Онај ко га је први детектовао има право и да га именује. Погодило се да је у то време студент Марио Јурић дошао на летњу праксу код мене из Загреба и он је написао софтвер који је онда успјео да споји наша посматрања са базом података познатих астероида, па смо ми све нове онда пријавили том Центру за астероиде на Харварду. И након неколико година смо имали преко хиљаду астероида да их именујемо. Било нас је око 300 у тој колаборацији и закључили смо да ћемо именовати астероиде по нама, дакле један за сваког члана колаборације. Онда је свако добио свој астероид. Шеснаест смо именовали по ватрогасцима који су бранили Опсерваторију када је био пожар, њима у част. Они су, нажалост, погинули. После сам још неколико астероида назвао по својим бившим учитељима у Загребу, а онда нас је прошла воља и тада смо стали (смех). Имамо их још једно 700-800 који треба да добију имена.