Popularizacija nauke je važan deo projekta

Tokom naredne decenije, na svake tri do četiri noći, teleskop sa primarnim ogledalom prečnika 8,4 metra, sa kamerom od 3200 megapiksela, pozicioniran u Čileu, u Opservatoriji „Vera Rubin“, snimaće čitavo nebo. Hiljade i hiljade slika i terabajti prikupljenih podataka mogli bi da otkriju neke od najvećih misterija univerzuma. Reč je o projektu Legacy Survey in Space and Time (LSST), koji predvodi profesor doktor Željko Ivezić, profesor astronomije na Univerzitetu u Vašingtonu i direktor konstrukcije „Rubin“ opservatorije. U ovom projektu učestvuje oko 2000 istraživača i istraživačica širom sveta – uključujući naučnike i naučnice sa Matematičkog fakulteta u Beogradu i Astronomske opservatorije Beograd. U intervjuu za Centar za promociju nauke, profesor dr Ivezić govori o počecima i značaju projekta LSST, putovanju od Zagreba do Čilea, značaju naučne komunikacije i svom bogatom iskustvu u radu sa američkim – ali i balkanskim studentima.

Projekat LSST zvanično počinje sledeće, 2025. godine. Kako ste i kada zapravo došli na ideju da se bavite ovim konkretnim pitanjima, i koliko je bilo teško da dobijete finansiranje Nacionalne fondacije za nauku (NSF)?

Ideja se rodila oko 2000. godine, fokus je bio na merenju gravitacijskih sočiva, i bila je to kosmološka ideja. Kolega Toni Tajson, prvi direktor, počeo je da gura tu ideju, ali prvih nekoliko godina je zvučala preambiciozno tako da nas nije mnogo ljudi podržavalo. Onda je došao projekat na kome sam radio kao postdok na Prinstonu – Sloan Digital Sky Survey. Projekat je bio sličan ovom, ali na manjoj skali. Bio je to prvi put da se radi takav projekat koji ima digitalnu kameru, koji ima ogromnu količinu podataka. U to vrijeme, prije 20 godina, bio je to automatizirani softver koji sve podatke procesira i rezultate tog istraživanja čini dostupnim svim astronomima koji žele da rade. Tu se onda pokazalo da se i ovaj naš, LSST projekt, tehnološki može napraviti i da će biti veoma uspešan za nauku. Problem je bila cena, za sve projekte koji su reda veličine milijarda dolara i više, potrebno je proći kroz komplicirani proces gde se cela astronomska zajednica treba složiti da je to glavni projekt u koji treba uložiti tako velike novce. To je trajalo 5-6 godina, i u to vreme smo onda proširili ideju – ne samo da ćemo raditi gravitacijske leće nego smo shvatili da sa tim istim podacima možemo tražiti i asteroide, i da ćemo imati milijarde galaksija u tim slikama koje ćemo snimiti, pošto smo mi, unutar naše galaksije, onda će biti milijarde zvijezda. Na rang-listi smo zauzeli prvo mesto, što je bio signal da ćemo dobiti federalne novce i u to vrijeme smo uspeli nagovoriti Bila Gejtsa i još jednog milijardera iz Majkrosofta, Čarlsa Simonija, da nam daju donacije od 30 miliona dolara da možemo započeti izradu ogledala. Kad smo dobili donaciju, krenuli smo sa konstrukcijom.

Deluje da niste samo naučnik – bavite se komunikacijama, marketingom, finansijama. Čini se da danas morate biti u tom smislu svestrani kako biste uspeli da ostvarite ideje.

Apsolutno, komunikacija je najbitnija od svega toga. Astrofizičari moraju da nauče da jasno i razumljivo objasne koji su ciljevi njihovog projekta i zašto je to zanimljivo, i to ne samo svojim kolegama, nego i onima koji rade u državnim agencijama. Popularizacija nauke je bitan deo projekta, moramo to spustiti na nivo srednjoškolaca, tako da je komunikacija veoma bitna. Važne su i finansije, ali tu se već mogu zaposliti ljudi koji onda rade na ovim detaljima.

Vi ćete tokom deset godina, na svake 3-4 noći snimati celo nebo. Šta su vaša očekivanja i šta su glavni ciljevi projekta LSST?

Kosmologija je glavni cilj, danas u modernoj fizici postoji misterija zašto se svemir ubrzano širi, i jedno moguće objašnjenje je da postoji neki misteriozni fluid u svemiru koji se zove tamna energija. Ako pretpostavimo da taj fluid postoji, onda možemo objasniti sva promatranja. Ali, ne znamo ništa o fizici tog fluida, nije jasno što bi to moglo biti, nema teoretskog objašnjenja, a opet izlazi da bi tri četvrtine mase i energije svemira bilo u toj tzv. tamnoj energiji. I to je jedna mogućnost. Druga mogućnost je da je to pogrešan zaključak, a pogrešan je zato jer vjerujemo da je Ajnštajnova teorija relativnosti, koja opisuje gravitaciju na tim velikim skalama, tačna. Možda je ona pogrešna, i to nas dovodi do krivog zaključka da postoji tamna energija. Možda ne postoji, možda treba korigovati Ajnštajnovu teoriju gravitacije. Sa podacima danas, nemoguće je razlikovati te dve mogućnosti, podaci nisu dovoljno dobri. Za deset godina, kad završimo LSST, vjerujemo da ćemo sa tim podacima dati odgovor da li je jedna od te dve mogućnosti pogrešna.

Druga velika stvar je traženje opasnih asteroida – možda ćemo naći neki asteroid koji bi jednog dana mogao udariti u Zemlju, i što se ranije nađe takav asteroid, lakše je onda da smislite kako da se odbranite od njega.

Treća stvar je nešto što nam nikad na pameti nije bilo i to znamo iz iskustva sa ranijih velikih projekata gde postoji određena vrsta nauke koja se koristi kao opravdanje za finansiranje takvog projekta, ali ako je dovoljno nov projekat ili ako ima mnogo novih podataka ili posebno kvalitetnih podataka, onda se obično na kraju otkrije nešto što nikome nije ni palo na pamet da će biti u projektu. I to je u načelu i najuzbudljiviji deo svega.

Ko sve učestvuje na projektu, osim kolega sa Matematičkog fakulteta i Astronomske opservatorije Beograd? Na koji način ste birali partnere?

Sama konstrukcija projekta je finansirana od federalnih vlasti u SAD i ima nekoliko timova koji su doprineli određenim delovima projekta, jedan je iz Francuske, jedan manji tim iz Nemačke. Imali smo podizvođače koji su napravili teleskop u Španiji, kupolu za opservatoriju su napravili Italijani, ali je finansiranje dolazilo iz SAD. To je što se tiče izgradnje opservatorije. Što se tiče toga ko će se baviti naučnim delom, sada već imamo oko 2000 ljudi organiziranih u takozvane naučne kolaboracije, i ti ljudi su dobili pristup podacima tako što su doprineli na neki način metodologiji, idejama, softveru, koji će se koristiti da se jednog dana tu bavimo naukom. I tu su na početku veoma aktivni bili astronomi iz Beograda, uglavnom Astronomska opservatorija Beograd i astronomi sa Matematičkog fakulteta. U stvari, na početku, kada smo prolazili kroz onaj proces odobravanja finansija za projekat, onda su nas pitali da li imamo međunarodnu podršku jer je ona važna za tako veliki projekat. U to vrijeme smo imali samo Francusku i Srbiju, što smo im i rekli i oni su odgovorili – odlično, odlično (smeh). To se onda razvijalo i ti ljudi su sada jedni od najaktivnijih u tim naučnim kolaboracijama, tako da verujem da će biti mnogo zanimljivih otkrića koja će doći iz Beograda.

Diplomirali ste u Zagrebu, potom ste otišli u Sjedinjene Američke Države, gde ste doktorirali 1995. Proveli ste vreme na Univerzitetu u Kentakiju, potom i na Prinstonu. Kako su izgledale vaše prve godine u Americi?

Bilo je zanimljivo, uglavnom je sve bilo pozitivno. Recimo, kad sam došao prvi ili drugi dan na fakultet, bilo mi je zanimljivo kako su čistačice išle po zgradi noseći voki-tokije i proveravale koja je šta očistila. U to doba je voki-toki još bio relativno skup uređaj, pa mi je bilo čudno da je to uopšte ekonomski isplativo. Onda smo računali i shvatili da se više novca uštedi ako one imaju voki-toki pa mogu jedna sa drugom razgovarati, nego da ima još nekoliko čistačica.

Drugačiji pristup nastavi mi je takođe bio zanimljiv. Kada sam studirao u Zagrebu, profesor je vrlo retko motivisao studente da postavljaju pitanja. Ako bi neko nešto i pitao, često bi se desilo da profesori kažu – pa, kako to ne znaš. Dok je tamo [u SAD] bilo potpuno suprotno: oni [američki profesori] su baš motivisali studente da postavljaju pitanja kako bi videli koliko smo mi, u stvari, shvatili od tih predavanja, pa su pitanja bila barem 30 posto od nastave, razgovor je išao u dva smera. Nije to bio samo profesor sa kredom na tabli koji ispriča svoje. Drugi zanimljivi detalj bilo je ocjenjivanje profesora: kada smo došli do kraja semestra, svi smo dobili formulare gde smo odgovarali na pitanja po čemu je profesor dobar, a po čemu loš, i to je onda njima davano kako bi unapredili [predavanja], ali im se takođe gledalo i prilikom promocije u iduće zvanje. To je sada stiglo i u naše krajeve, ali u to vrijeme – pre više od 30 godina – bilo mi je veliko iznenađenje. I onda, naravno, materijalni uslovi su bili drugačiji. Kad sam radio tu negde u laboratoriju [u Hrvatskoj], nisam mogao da dođem i kažem – daj mi litru ove hemikalije. S druge strane, u SAD, ko god je hteo nešto da radi po laboratoriju, sve je bilo omogućeno. Minimalna papirologija, a za jeftinije stvari bilo je potrebno otići do skladišta i zapisati šta si uzeo. Tako da je i to bilo jako zanimljivo.

Od 2006. radite i kao profesor. Kako izgleda profesura u SAD? Da li možda imate i neku saradnju sa univerzitetima sa Balkana, da možete da uporedite kako studiranje danas funkcioniše ovde, a kako tamo?

Danas je sve sličnije i sličnije. Kako su se metode komunikacije poboljšale, danas mogu svi lako skočiti na Zum ili Gugl mit, mogu razgovarati bez obzira na to gde su. Lakše je doći do članaka. Recimo, mogu se baze podataka pretražiti od bilo kuda. U to vrijeme si trebao da ideš u neku dobru biblioteku da nađeš stare žurnale ili stari članak, baš si morao biti na nekom velikom sveučilištu ako hoćeš neki opskurni članak da nađeš, ili knjigu. To uopšte više nije problem, danas se sve više-manje može uraditi daljinski. Ono što je ostalo, gde se ljudi moraju baš fizički naći, jeste kad se diskutuje o nekim novim idejama i kada se mora uspostaviti kontakt, da se napravi jedna kohezivna grupa. Zato je bitno otići na konferencije, čuti nove ideje. Što se tiče tehničkih stvari, danas se sve može raditi od bilo kuda i, u stvari, imam jako dobru saradnju i sa sveučilištima u Beogradu i Zagrebu, takođe sa Slovenijom, sa Mađarima i Italijanima, gde zajedno radimo na projektima i zajedno publikujemo članke.

Kakva je razlika između studenata ovde i u SAD?

Statistički govoreći, moj je utisak da studenti na Balkanu dovoljno ne cijene činjenicu da je njima efektivno studiranje besplatno. Nije besplatno, roditelji plaćaju za to kroz poreze, neko mora platiti, ali student manje-više ide besplatno na faks i oni ne shvataju da je to nešto veliko. U Americi se veoma mnogo plaća studiranje, recimo puna cijena jedne godine na Prinstonu je oko 70.000 evra. Znači, da bi dete otišlo i završilo nešto, treba skoro 300.000 evra. Tako da su ta d‌jeca koja dođu da studiraju svesna koliko to košta, tako da oni mnogo više zahtjevaju. Ti ne možeš doći nepripremljen na predavanje. Nedajbože da se ne pojaviš na predavanju, a da o tome ne obavestiš studenta, to je veliki problem. Ovde čujem da se često dešava da se profesori jednostavno ne pojave na predavanjima. Što se tiče kvaliteta studenata, ovi koji se trude, koji su najbolji, ista je raspodela, isti postotak: uvek ima 10 posto studenata koji su genijalci i koji su fantastični. U proseku studenti žele da završe fakultet, ali nađe se tu i tamo koja trula jabuka. Što se tiče populacije, ne vidim nekakve razlike između jedne zemlje i druge, svi se rodimo jednaki.

Pomenuli ste da ste radili na projektu Sloan Digital Sky Survey. Jedan od asteroida koji su tada otkriveni je nazvan po vama – možete li da nam ispričate nešto više o tom projektu i vašem celokupnom iskustvu?

To jeste zanimljiva priča. Ti asteroidi uopšte nisu bili spominjani u dokumentima koji su korišćeni da se opravda finansiranje tog projekta. Oni su htjeli da promatraju galaksije i kvazare i to je bio glavni cilj. Kamera je bila takva da je mogla da detektuje asteroide. U pet boja se slikalo nebo u isto vreme, ali je bila mala razlika. Kako zvjezda ili objekt putuju kroz kameru, onda se detektuje pet puta, ali sa razmakom od nekoliko minuta. I onda se u to malo vremena još uvek može videti da se asteroid pomerio na nebu. To nam je smetalo za posmatranje kvazara, jer kvazari izgledaju kao zvijezde, oni su tačkice, nisu kao, recimo, spiralne galaksije. Izgledaju isto kao zvijezde i jedini način na koji se može prepoznati kvazar jeste da se gledaju boje – oni imaju drugačije boje nego zvijezde u našoj galaksiji. A ovi asteroidi, ako se ne prepozna da su se pomerili, onda oni dobiju čudne boje. Imaju slične boje kao zvijezde, kao Sunce. Ali zbog greške u mjerenju, zbog pomjeranja asteroida, oni dobiju čudne boje i onda smo na početku mislili da su kvazari. Onda smo trebali dobiti spektre kvazara, nakon nekoliko dana sa drugim instrumentom idemo da dobijemo detaljnije podatke za te kvazare. To je bio jedan od ciljeva projekta. Onda se ispostavilo da na tom mjestu na nebu nema ničega, pa smo trošili vrijeme na posmatranje ničega, a onda smo ponovo gledali te slike i zaključili da to uopšte nisu kvazari, već asteroidi koji se pomeraju. Onda smo razvili dodatni deo softvera koji je znao kako da prepozna kretanje i kako izmeriti te asteroide kako treba. Ispostavilo se da u tom projektu imamo deset puta više asteroida nego što je bilo otkriveno u svim drugim opservatorijama do tada. I da bi se imenovao asteroid, treba pokazati da je to novi asteroid, i odrediti mu orbitu. Onaj ko ga je prvi detektovao ima pravo i da ga imenuje. Pogodilo se da je u to vreme student Mario Jurić došao na letnju praksu kod mene iz Zagreba i on je napisao softver koji je onda uspjeo da spoji naša posmatranja sa bazom podataka poznatih asteroida, pa smo mi sve nove onda prijavili tom Centru za asteroide na Harvardu. I nakon nekoliko godina smo imali preko hiljadu asteroida da ih imenujemo. Bilo nas je oko 300 u toj kolaboraciji i zaključili smo da ćemo imenovati asteroide po nama, dakle jedan za svakog člana kolaboracije. Onda je svako dobio svoj asteroid. Šesnaest smo imenovali po vatrogascima koji su branili Opservatoriju kada je bio požar, njima u čast. Oni su, nažalost, poginuli. Posle sam još nekoliko asteroida nazvao po svojim bivšim učiteljima u Zagrebu, a onda nas je prošla volja i tada smo stali (smeh). Imamo ih još jedno 700-800 koji treba da dobiju imena.