Крајем новембра 2022. године, у Југословенској кинотеци у Београду, Центар за промоцију науке организовао је дводневну међународну конференцију OpenSciComm, посвећену научној комуникацији. Један од главних говорника, професор историје науке на Универзитету у Манчестеру др Владимир Јанковић, докторирао је историју метеорологије и атмосферских наука на Универзитету Нотр Дам у Сједињеним Америчким Државама, што је, како каже, био компромис између његовог интересовања за историју и експертизе из метеорологије, коју је стекао на основним студијама у Београду. Професор Јанковић аутор је једне од најзначајнијих студија о томе како су се изучавале временске прилике у Великој Британији током 18. века, као и великог броја радова из сродних научних области. Тренутно је председник Међународне комисије за историју метеорологије.

У занимљивом амбијенту поткровља Југословенске кинотеке разговарали смо о томе ко је одговоран за климатске промене, на који начин би требало комуницирати о њима, која је улога научне комуникације у друштву и са којим се све изазовима суочава подухват „отварања науке“.

Негативне последице климатских промена представљају једну од највећих глобалних претњи данашњице. У једном од ваших радова, који сте написали заједно са колегом Дејвидом Шулцом, бавили сте се концептом atmosfear и комуницирањем ефеката климатских промена у контексту екстремног времена. Можете ли нам рећи шта подразумева концепт atmosfear и зашто се њему често прибегава?

Климатске промене имају своје физичке манифестације које се осликавају у промени режима падавина, промени температурних режима, утицају на вегетативне циклусе и вегетацију уопште, као и утицају на флору, фауну и људски род. Самим тим и на људско друштво. Последњих двадесетак, а можда и више година, постоји јасна тенденција да се ефекти климатских промена сагледавају кроз аномалне или екстремне временске појаве, попут урагана. Другим речима, климатске промене читају се азбуком екстрема. Постоји чак и научна дисциплина, која се зове attribution science, а бави се повезивањем дугорочног тренда климатских промена и специфичних појава, односно покушава да покаже који појединачни догађаји екстремног времена могу да се доведу у директну везу са климатским променама које је изазвао људски фактор. Дуго се времена говорило да је тако нешто врло тешко спровести у дело на научно поуздан начин, али данас постоје индикације да се, захваљујући различитим специјалним методама, у неким случајевима ова веза може утврдити. Међутим, јавно приказивање климатских промена искључиво кроз екстремне временске појаве, колико год да мотивише људе да размишљају о томе, ослања се на једну стару стратегију комуникације која се заснива на страху, а назива се fear appeal. Рецимо, ако погледате велике билборде на којима се налазе фотографије плућа људи који имају рак, испод којих се каже да ће, ако наставите да пушите, овако изгледати и ваша плућа – то је иста стратегија комуникације, у којој се јавности предочавају консеквенце одређене врсте понашања и очекује се да људи, на основу тако шокантних информација, одлуче да промене своје понашање. Међутим, испоставило се да ова стратегија не функционише, јер људи настављају да пуше чак и ако виде тако нешто, чак и ако на паклицама пише да ће их дуван убити. Ствар је у томе што они такво упозорење не доживљавају као реалан ризик, него као нешто што намећу људи који регулишу продају цигарета и који то морају да напишу. Цигарете су подједнако штетне данас као што су биле штетне и у прошлости, али данас неко мора то и да јавно каже.

Осим што је, како кажете, упитна ефикасност таквог приступа, због чега би он још могао да буде проблематичан?

Уколико сведемо ризик од климатских промена само на појаве екстремног времена, губимо из вида друге, озбиљније последице климатских промена, које уопште не морају да имају везе са екологијом. Рецимо, ураган Катрина, који је 2005. године уништио Њу Орлеанс, доведен је у везу са климатским променама. Али је такође повезиван и са дугогодишњим имплицитним и експлицитним расизмом, који се огледа у сегрегацији афроамеричког становништва које је живело у далеко рањивијим деловима града од неких других, богатијих делова. Када тако гледамо, удар Катрине је био врло селективан, будући да је навише штете нанео онима који нису могли да јој одоле, док су они привилегованији, који су могли да се одбране, прошли са далеко мање лоших последица. Другим речима, Катрина се није свима подједнако догодила. То је врло важно да се разуме. Као што се и будући атмосферски екстреми неће подједнако свима догодити, иако се можда сви они налазе на истом месту. Пробајте да замислите ураган који би се десио у Београду: људи који живе у ромским картонским насељима доживели би те непогоде много теже него људи који живе у новосаграђеним четвороспратницама на Новом Београду. Дакле, климатске промене имају своју расну, класну, па и родну димензију. Оне се не дешавају свима подједнако.

др Владимир Јанковић (фото: Марко Рисовић)

Шта друштвене науке могу да нам открију о климатским променама?

Природне науке су, између осталог и захваљујући великим улагањима, дале велике резултате и веома помогле да разумемо физички свет. Готово да више нема никакве дилеме да је знање које нам оне пружају поуздано. С друге стране, требало би разумети и понашање људи. Моји студенти и други људи са којима разговарам о климатским променама често кажу: зашто ја да о томе размишљам, то се неће мени десити, а, на крају крајева, и ако се почне дешавати, ми ћемо се некако снаћи. Сад неко треба да објасни како да аргументујем против тога? Научници ће рећи: ви сте, господине или госпођо, неупућени и тај начин говора није одговоран. Али то није добар начин да се разговара са јавношћу, због тога што људи не воле да им се на такав начин одозго „соли памет“. Људи воле да буду испоштовани у својим размишљањима. Када ме неко пита: зашто се не понашаш климатски? Па добро, шта ја све могу да урадим. Ја, рецимо, не користим аутомобил много, не летим често, имам штедљиве сијалице код куће, трудим се да се не понашам расипнички кад је реч о енергији.

Проблем је у томе што јавност не може да помогне више решавању овог проблема него што је то дефинисано добровољном акцијом. То је све волунтаризам. Ви и ја можемо да одлучимо да радимо ствари које су „климатски пријатељске“, али двојица наших пријатеља то не раде. И тиме се одмах потире наша акција. Да ли то значи да ја треба да престанем да се понашам одговорно? Не. Ја то радим јер ми одговара и јер волим то да радим, осећам се добро због тога. Али чињеница је да су то добровољне активности и да, док је нешто дефинисано као добровољно, ми заправо не можемо да видимо велики ефекат. Чак и ако се одговорно понашају милиони људи. Јер огромна већина то неће радити. Људи ће просто рећи: немам времена за то.

 

Са порастом коришћења друштвених мрежа и са „тиранијом избора“ у једној врсти хипердемократског друштва, људи данас сматрају да могу да бирају знање и да бирају истину, независно од тога да ли су то знање и та истина на било какав систематски начин успостављени као део неког стручног или научног консензуса.

И ту се сад отвара простор за друштвене науке. На који начин ми можемо да разумемо психологију добровољног понашања у контексту еколошке одрживости? Колико се о томе говори? Нама су, у овом тренутку, истраживања и експериментални резултати из друштвених наука много значајнији него моделовање атмосфере. Требало би да почнемо да се бавимо тиме шта стручњаци из психологије, антропологије, етнологије, социологије и социјалне психологије могу да нам кажу о томе на који ће се начин наше друштво трансформисати у контексту физичких промена у атмосфери. О томе морамо више да знамо и морамо од њих да учимо да бисмо разумели на који начин треба да комуницирамо реалност климатских промена, која се не дешава само на небу већ се одржава и на наше финансије, на друштвену мобилност, на наше потрошачке навике и наш живот уопште.

У медијима често наилазимо на наратив о климатским променама који каже да смо за њихове негативне ефекте криви сви „ми“. Да ли је одговорност за климатску кризу подједнако расподељена међу свима?

Могли бисмо да поставимо слично питање: ко је крив за загађење ваздуха? Ово је актуелна тема у западном свету од педесетих година 20. века наовамо. Ко је крив? У то време људи су возили аутомобиле, нису имали конвертере, грејали су се на угаљ, једноставно, то је у то време било нормално. Велике компаније, у Америци посебно, производиле су енергију на угаљ, тако да је велика количина дима излазила у близини великих градова, попут Њујорка. И онда се поставља питање: ко је крив за загађење? А погледајте ко је све ту укључен: прво корисници, али корисници раде оно што им је доступно; друго, компаније, односно институције које производе енергију, које за то користе угаљ; и треће, законски систем који у датој средини или држави омогућава такву врсту рада и регулације које су узете или нису узете у обзир када је у питању ефекат таквог посла. Значи, можете да кажете да је у питању синергија између неколико групација у којима не може да се изолује појединачан кривац, може само да се каже да смо, историјски говорећи, дошли на један ступањ 1950. године, да је начин на који смо користили горива за свој нормалан свакодневни живот резултирао стварањем овог великог проблема. И сад морамо да решимо тај проблем. Људима треба омогућити да наставе да се греју, да наставе да возе аутомобиле, а да произвођачи наставе да зарађују да би друштво функционисало. Онда је, наравно, технолошким путем и различитим другим мерама дошло до промена којима би се смањио ефекат тог загађења, па се прешло на друге врсте горива итд.

Слична је ситуација и са климатским променама. Свако од нас данас принуђен је да користи апарате који емитују гасове стаклене баште. Да ли треба да престанемо то да радимо? Па онда ћемо престати да функционишемо онако како смо навикли. Значи, неопходно је сагледати шта може да се промени и неопходно је сагледати ко може да се промени, који део ове приче, који део овог система може да се промени а да засад то не жели. Можемо да кажемо: кривци су велике корпорације које имају финансијски интерес од коришћења ових фосилних горива и то је често било навођено као основни аргумент. Онда ће неко поставити питање: добро, а шта ћемо да радимо са људима који су запослени у тим великим гигантима? На пример, Бритиш петролијум запошљава негде око 120.000 људи широм света, који нису криви за то што раде за Бритиш петролијум, јер од тога живе они и њихове породице. Морамо да видимо где се ситуација може подвести под неку врсту контроле. Јер, на неки начин, свако је de facto „крив“, али није крив у смислу у ком је крив онај који је, на пример, свесно ударио неког, иако је могао да не поступи тако. Кривица је увек повезана са одређеном свесном радњом. Али чињеница да ми загађујемо ову планету због тога што морамо да живимо није последица неке свесне радње у којој ми то намерно радимо, већ је то један од ефеката нашег живота овде.

 

Требало би размислити који је прави приступ комуницирању науке – не декларативни, не пригодни. Као кад одете на неко место где људи пуштају пригодну музику, па им кажете – можеш ли да пустиш неку праву музику!?

„Нема бесплатног ручка“, гласи чувени слоган који је сковао амерички еколог Бери Комонер. Али људи оду на конференцију, па их тамо сачека бесплатан ручак. Међутим, бесплатан је за неке, а за друге није. И, на крају крајева, еколошки ефекат тог ручка преломиће се негде, на неком трећем месту. Чак и према законима термодинамике, не постоји активност на овом свету која за собом не оставља некакав траг. Једноставно, свет је направљен у тој парадигми трагова. Када ујутру устанете и прошетате кроз снег који је падао преко ноћи, ви остављате траг. Велико је филозофско питање да ли је еколошки штетно остављати траг у снегу. Скоро нико не поставља то питање, али ја сам de facto учинио нешто према природи, ја сам оставио траг у снегу. Променио сам екосистем тиме. Гмизавци и водоземци испод тога нису баш срећни. И онда, помислите само, рецимо, на скијање. Трагови скија и читаве планине које су покривене скијалиштима у којима људи уживају. За ово исто може да се каже да је једно еколошко уништавање природе да би се зарадило на људима који воле да се спуштају низ падину.

др Владимир Јанковић (фото: Марко Рисовић)

Током свог излагања на конференцији говорили сте о томе колико је важно поверење у науку, које је последњих година веома пољуљано. Како га повратити? Која је ту улога научне комуникације?

На конференцији сам говорио о томе да се поверење не може узети здраво за готово, већ мора да буде зарађено. Мислим да је дуги низ година због финансирања и због положаја науке у друштву увек претпостављано да наука заслужује поверење друштва, а да је људи који јој не укажу то поверење једноставно не разумеју, па се њиховим ставовима није придавао значај. Међутим, са порастом коришћења друштвених мрежа и са „тиранијом избора“ у једној врсти хипердемократског друштва, људи данас сматрају да могу да бирају знање и да бирају истину, независно од тога да ли су то знање и та истина на било какав систематски начин успостављени као део неког стручног или научног консензуса. То значи да ја могу да бирам данас да ли ћу веровати да је Земља округла или је равна плоча и да нико не сме да ме дискриминише због мојих веровања. Ја, на пример, могу да верујем да је вакцина измишљена да би се у нашу крв убацили мали микрочипови којима ће нас некакви завереници контролисати. То је једно становиште за које човек сматра да има право да заузме.

Ако дозволимо ту врсту „хипердемократије“, ако дозволимо такву врсту слободе, која је онда улога комуникације једне врсте знања у односу на друго? Ви можете сада, на пример, да оснујете један алтернативни центар за промоцију народске (или рубне) науке, или како год желите да га назовете, и да на тај начин промовишете идеје за које ви сматрате да су тачне, или можда чак и не сматрате да су тачне, али их промовишете зато што сте плаћени да радите тај посао. Да ли ми онда можемо да кажемо да је такво деловање илегално, да ли можемо да га зауставимо? На којој основи можемо да забранимо рад институције која организовано промовише такве идеје? То је једно важно питање. Шта је онда улога научне комуникације? Улога комуникације науке је, пре свега, етичка. Ми имамо одговорност према људима да их заштитимо. Не само од дезинформација – јер оно што је за мене информација за неког другог је дезинформација – него да их заштитимо од последица колективног веровања у ствари иза којих не стоји поуздано и проверљиво знање. Ако, рецимо, неки травар пошаље мојој мајци три килограма меда са травама и каже јој да ће је то излечити, на моја питања „да ли гарантујете ће јој то помоћи и шта ће се десити ако се она не излечи, да ли враћате новац?“, он ће одговорити са „не“. Другим речима, он је прекршио основни етички однос према свом клијенту тиме што је рекао „ја узимам новац за услуге за које не могу да гарантујем да дају жељени резултат“. Ако мој травар мене не може да излечи, ако смо прави прагматисти, рећи ћу „ово није деловало, то је нетачно“. А када одем код доктора и он ми да пеницилин у тренутку кад имам високу температуру и гнојну ангину грла, и после два дана она нестане као руком однесена, ја онда констатујем да су пилуле које ми је овај човек дао, иако не знам шта се у њима налази, невероватна ствар. Онда се излечени распита зашто се то дешава. Ја мислим да је један од најлепших начина комуникације науке напрасно оздрављење неког члана породице, па се онда запитамо како је могуће да је он био под високом температуром неколико дана, а онда прездравио за један дан. Дакле, ми, у нашем свакодневном животу, можемо да видимо да наука, медицина и технологија „раде“, да дају резултате. Информација која не може да оствари оно што обећава мора да се понови или да се укине.

Једна од тема конференције OpenSciComm, али и вашег излагања, била је отворена наука. Шта за вас представља „отварање науке“? И зашто сте га упоредили са отварањем Пандорине кутије?

У већем делу научне заједнице постоји консензус да су наука, технологија и медицина нека врста рационалног, позитивног размишљања о свету у коме су резултати научно-технолошког подухвата вредни поштовања и узимања у обзир у свакодневном животу. Без науке, човека никада не бисмо могли да пошаљемо на Месец. У сваком случају, то су докази да ту ствари функционишу, ту нема много дилеме. Међутим, на конференцији смо такође чули једно излагање о томе како се испоставило да се резултати великог броја радова који се објављују у водећим светским научним часописима не могу реплицирати. А могућност да се резултати понове или реплицирају је један од главних критеријума да је одређена теорија тачна. Да ли ми заиста желимо да отворимо науку до краја и свима покажемо да око 70 одсто научних радова није реплицирано. Они који се не разумеју у науку рећи ће – па чекајте, све ове године људи који су нам рекли да су развијали медицину, то су радили на основу експеримената који не могу да се реплицирају. То је онда црна магија. Морамо сви да устанемо против науке! Коначно је ствар раскринкана! То су радили научници којима је потребан новац! Нека раде у својој лабораторији. То је једна клика која воли тиме да се бави, али друштвени значај њиховог рада је нула. Толико радова производе, а нико не разуме о чему говоре. Јесте ли отворили некад научни часопис из математике? Ништа нећете разумети. Ни једну једину реченицу нити страну. Стотине хиљада људи живи од писања неразумљивих ствари, а ми не знамо где ће то да се примени. Дакле, ако отворимо науку на такав начин, можемо да добијемо слична питања и разне теорије завере о томе зашто наука постоји.

 

Mислим да је и у комуникацији науке дошло време да кажемо – нећемо више да показујемо како ради Фукоово клатно и да се забављамо ротацијом Земље за коју сви више-мање знамо да је истина, али нам је занимљиво да тај оглед посматрамо, него хоћемо да узмемо неки прави залогај.

Могуће је замислити, у некој дистопијској научној фантастици, да ће наука можда за 50, 100 или 300 година замрети као начин разумевања света и да ћемо се окренути некој врсти радикалног спиритуализма, који је више друштвено прихватљив и доводи до јачег ефекта друштвене солидарности, заједничког живота, дељења, љубави, разумевања и престанка ратова. Јер ако погледате период у коме се наука развијала, видите све веће и веће отуђење, све већи и већи број ратова, све већи и већи број комерцијализације живота. Сада се поставља питање – да ли је могуће да ја, као комуникатор науке, седим на страни нечега што је делом допринело стварању оваквог света и довело га у катаклизмичну ситуацију, укључујући и климатске промене, које су на неки начин последица нашег разумевања тога како ради мотор са унутрашњим сагоревањем и других технолошких иновација. Како је могуће да ја и даље желим да промовишем врсту знања која можда у својој крајњој инстанци има негативне последице. То је Пандорино питање. То је питање Пандорине кутије. Али то је и много више од тога, то је важно политичко и идеолошко питање. Да ли са овим питањем отварамо могућност радикалне критике науке и шта би радикална критика науке нама помогла, с обзиром на то да велики број ствари које наука производи јесу добре. Зато сам и посебно истакао неопходност комуникације комплексности овог питања и науке као појаве. Наука је и убијала и рађала. И наставиће то да ради у све већем обиму. Са развојем дронова и дигитализације рата број погинулих ће расти огромном брзином. Са развојем медицине и других погодности у свакодневном животу морталитет ће се вероватно смањивати.

То су питања о којима би стручњаци требало да седну и разговарају. Требало би размислити који је прави приступ комуницирању науке – не декларативни, не пригодни. Као кад одете на неко место где људи пуштају пригодну музику, па им кажете – можеш ли да пустиш неку праву музику!? Ја мислим да је и у комуникацији науке дошло време да кажемо – нећемо више да показујемо како ради Фукоово клатно и да се забављамо ротацијом Земље за коју сви више-мање знамо да је истина, али нам је занимљиво да тај оглед посматрамо, него хоћемо да узмемо неки прави залогај. Јесте ли спремни за већи залогај?

 

Текст је изворно објављен у 31. броју часописа Елементи.

 

Ђорђе Петровић је дипломирани новинар и апсолвент Филозофије. Тренутно похађа мастер студије Културологије на Факултету политичких наука. Придружио се ЦПН-у у септембру 2018.

подели